Preključe razgovaram sa prijateljicom o svemu i svačemu, skačemo sa teme na temu kao i uvek kada se čujemo.
Odjednom, počinjemo da pričamo o njenom kolegi a mom nastavniku, ocu moje drugarice čuvenom Žiku Kataniću.
Smejemo se. Nije postojao prosvetni radnik nalik njemu. Strog, neumoljiv što se tiče ocena, sklon da nasmeje, podvikne a bogami i da udeli ćušku nekom mangupu koji dira devojčice ili dečake slabije od sebe. Niko, nikada se nije žalio zbog tih ćuški, roditelji su molili Žika da u svoje odeljenje uzme njihovu nestašnu decu.
Ona mi kaže da je nastavnik Žiko imao infarkt i da bi ovih dana trebao da bude operisan, čim završimo razgovor pozvaće njegovu suprugu, da vidi kako mu je.
Posle deset minuta me zove i kaže da je on preminuo tog jutra od sepse posle operacije.
Kao da su naše uspomene i naš smeh pre samo pola sata bile njegov poslednji pozdrav i smernica za to kakvog treba da ga se sećamo.
Uvek ću ga se sećati kako hoda kroz razred, kako njegove nasmejane plave oči vide sve, čak i kad okrene leđa.
Sećam se prvog časa kod njega posle mamine smrti. Bio je to zadnji čas i bila sam iscrpljena od sažaljenja, od pogleda koji su žalili „jadno siroče“, od suza koje su nastavnice krišom brisale dok su gledale dete obučeno u crno.
Ceo taj čas nastavnik Žiko je pričao dogodovštine iz svog detinjstva i šalio se sa nama. Nasmejala sam se prvi put posle dvadeset dana.
Već sam pisala kako nas je učio da vozimo motor u osmom razredu i kako sam ja lepo vozila dok nisam ukapirala da ne znam kako da se zaustavim. Onda sam u panici uletela na školsko igralište, dečaci koji su igrali fudbal su počeli da beže a nastavnik me juri i viče: „Ne boj se, nema još mnogo benzina, staće sam.“
Kada je motor konačno stao očekivala sam da me izgrdi, ali on je stao pored mene zadihan i uplakan od smeha. Rekao je:
„Nemoj nikada da sedneš na motor, bicikl a u autu nemoj da sediš ni na suvozačevom mestu“.
Narednog leta njegova kćerka i ja krenemo biciklima na kupanje.
„Sanja, šta sam ti ja rekao? Silazi sa toga ili zovem Grujicu da mu kažem da ne znaš da voziš“
Za vreme bombardovanja je dežurao noću u školi.
„Namestim ja sebi ležaj na podu, legnem, ne prođe ni pet minuta, počne ga gruva. Pogledam na zid iznad sebe, drma se Miloševićeva slika.
E nećeš! Ustanem i premestim se preko puta. Iznad mene slika Svetog Save. Bolje da me ubije Sveti Sava nego Milošević!“
Prolazile su godine, svašta se izdešavalo, ali kad god ga sretnem dan je postajao lepši.
Često je sa suprugom i prijateljima sedeo u kafiću u blizini banke. Nije imalo šanse da ne sednem sa njima. Nikakav izgovor nije dolazio u obzir. Uvek sam se posle te kafe vraćala kući sa osmehom na licu.
Mnogo dragih, divnih ljudi je napustilo ovaj svet.
Mnogo suza sam prolila za njima, mnogo puta sam sa mržnjom gledala ulice jer znam da nikada više neće proći njima.
Sada, kada sam starija osećam da me oni nikada nisu napustili. Obogatili su moj život i nastanili se u mojoj duši.
Ona je od juče bogatija za jednu posebnu osobu.
Autorka: Aleksandra Ćurčić
