Neospornim veličinama u različitim oblastima, Dositeju i Pašiću, odužili smo se isto. Spomenicima, kako i dolikuje. Različite veličine i na mestima različito dostupnim viđenju, opet kako i dolikuje. Zbog razlika u onom što nam je od njih ostalo. Od Dositeja gajenje krompira, ne i „Knjige braćo moja, knjige a ne zvona i praporci!“. A od Pašića, ne kaže se ali važi svakodnevno i u svim prilikama, „Možꞌ da bidne, alꞌ ne mora da znači!“.
Dobro je ovo za snalaženje, ili plivanje u svakoj vodi? Jeste, ali samo u našoj, uglavnom mutnoj! I da i tu ne vodi u situaciju koju su još stariji od Pašića, ali i današnji potomci, okvalifikovali sa: „Budi Bog s nama! Ne zna se Časnog krsta!“.
Pogledajmo ono što vodi mnogo čemu, Ustav. Možꞌ da bidne, imamo ga. Predsednik se zakleo na njega i Miroslavljevo jevanđelje, čime ih je izjednačio po značaju. Alꞌ ne mora da znači, pošto ga se ne pridržava.
Pogledajmo Kosovo! Ono je lažna država? Možꞌ da bidne, jerbo je samoproklamovano. Alꞌ ne mora da znači, jerbo se ponaša kao prava pravcata država. Obrnuto: Kosovo je deo (i srce) Srbije! Jopet možꞌ da bidne, u Ustavu lepo stoji da je njena autonomna pokrajina. Alꞌ ne mora da znači, jer na njemu nema organa vlasti Srbije…
Shodno tome, ona tri kosovska specijalca su normalno hodala kilometar i kusur po svojoj državi, koja ih zato nenormalno uhapsi. A u jednom gradu u Srbiji (Severna Mitrovica), zato što se ponašaju kao građani Srbije, nenormalno hapsi policija iz drugog grada u Srbiji (Priština).
Lepo je imati u vidu Miloša, i svoje odlaženje pred njega. (Zapravo, u sećanje potomaka). Ali o izlaženju pred ovozemaljski, takozvani razvijeni svet čiji deo navodno želimo biti, pa ni takozvani zdrav razum, očigledno se ne misli.
