Počela je još jedna školska godina, kojoj se po prvi put niko nije obradovao: ni profesori, a ni đaci (verujem ni direktori). Još jedna školska godina u kojoj smo pali na najvažnijem ispitu, onom duševnom, moralnom – razumevanju i saosećanju, i onom društvenom – organizaciji i promenama koje su neophodne za sve
U ovim duševnim lomovima, malo ko je od učenika direktan učesnik (osim ONOG kog ne želim da spomenem), a ostali i da jesu, oni su samo vrlo dobra kopija onoga što nose iz kuće i što upijaju iz društva; a što se tiče društvenih lomova, imalo bi tu mnogo što-šta da se kaže i zna se uglavnom ko je krivac.
Da krenemo od Ministarstva prosvete (TOG krivca), koje je opet ove, ali i prethodne nedelje u žiži interesovanja, ne zato što krupnim i zdravim koracima sa svojim „premudrim” idejama grabi napred u bolju budućnost za „našu decu”, već zbog kompletnog debakla, rasula, apsolutnog odsustva svake profesionalnosti, ali nadasve direktnog smejanja u lice i vređanja inteligencije prosvetnim radnicima, s obzirom na dopis školama o takozvanim „Smernicama”.
Ne bih se puno zadržavala i bavila svim tačkama „Smernica” do detalja, osim što bih zastala na ponekom mestu, jer Ministarstvo to zaslužuje!
Ako je neko očekivao da je dolazak nove ministarke na čelo resora prosvete dobra promena, odmah ću ga razuveriti. Na tom mestu u poslednjih desetak godina niko nije bio ko je mislio o školskom sistemu, njegovom razvoju i napretku. O tome da se razmišlja o nastavnicima i učenicima apsolutno nije bilo ni u naznakama. To se pokazalo i ovoga puta sa „Smernicama”, koje je, što bi naš šaljivi narod rekao „lično i personalno” potpisala nova ministarka, čiji se gabaritet intelektualnog kapaciteta odmah može izmeriti kroz nepoznavanje pojma „jednosmenski” već „jedno–osmenski”. (Ali dobro, čudno bi bilo da zna za pojam). Da se ipak vratim temi i kažem da se te „Smernice” sastoje iz sijaset naznaka o radu i o ponašanju učenika i nastavnika tokom ove školske godine, a iz kojih bih ja izdvojila dve najpoganije:
1. „Zajednički cilj Smernica jeste organizacija aktivnosti čijom će se realizacijom i aktivnim uključivanjem učenika doprineti prvenstveno razvoju pozitivnih ljudskih vrednosti kod učenika, kao i unapeđivanju odnosa zasnovanih na međusobnom poštovanju, saradnji i solidarnosti uz uvažavanje različitosti”.
Ova rečenica je citirana iz samog dopisa Ministarstva i nalazi se gotovo na samom početku. Na samom početku „učeni i prepametni” ljudi iz Ministarstva zadaju prvi oštar udarac u lice prosvetnim radnicima, a i direktorima škola (koji misle svojom glavom), jer kada to, u kojoj eri, prosvetni radnici nisu učili svoje đake međusobnom poštovanju, moralnim vrednostima, vrlinama, empatiji, drugarstvu, poštenju, požrtvovanju? Šta to prosvetni radnici nisu radili poslednjih decenija, a da im se to u ovim spisima naglašava da treba da sprovode? Šta su to nastavnici i profesori svojim đacima pogrešno usađivali, a da striktno pored znanja nisu govorili u svako doba i na svakom mestu o dobrim osobinama koje postoje u ljudskom biću? I na kraju, šta to prosvetni radnici ubuduće neće činiti, osim što će i dalje, bez obzira na svakakvo poniženje i šamare koje primaju od svojih nadređenih, učiti decu dobrim stvarima? Svaki normalan čovek i da nije profesor, zapitao bi se upravo ovo kada bi pročitao gore navedenu rečenicu, a ja bih javno pitala i sledeće: O kakvim „pozitivnim ljudskim vrednostima” govorite, vi gospodo iz Ministarstva, kada u našoj realnosti likuje sebičluk, otimačina i bahatost, kada se nepravda smatra uzvišenom vrlinom, a zbog pravde ljudi gube posao, kada se zbog istine, preti i priprećuje, a zbog laži iz koristi tapše po ramenu? O kakvim onda „pozitivnim ljudskim vrednostima” da učimo decu, da nam se smeju i da nam kažu da izađemo na ulicu i vidimo kako se živi, a ne da im „pričamo bajke”? Da ih učimo vrlinama, kad vrline ne vide, da ih učimo dobroti, kad zlo hoda sa svih strana, da ih učimo pravdi, kad je godinama ne vidimo? Pa, smejaće nam se, pa misliće, gospodo, da smo s neke druge planete! Zato ja predlažem da o „pozitivnim ljudskim vrednostima“, najpre počnete VI DA UČITE!
Kako god, možda bi prosvetni radnici i prešli preko ovoga, ovakvog intelektualnog vređanja, da nije još jedne sramnije, licemernije i grozomornije rečenice u tom istom dopisu, jer onima iz ministarstva nije prvi put da ovako sramno, javno i bez trunke stida uvrede ljude koji su stubovi ovoga društva, kako zbog svog znanja koje u sebi nose, tako i zbog nesebične želje da ga prenose budućim generacijama. Zato citiram još jednu rečenicu iz dopisa:
2. „Direktor, nastavnici, stručni saradnici i roditelji odgovorni su za ostvarivanje ovih ciljeva kojima se obezbeđuju bezbedno i podsticajno okruženje za učenje i razvoj svi članova školske zajednice”.
Dođosmo i do toga preko čega normalna i odgovorna osoba koja radi u prosveti ne bi prešla ni po koju cenu, a to je odgovornost koja nam se prišiva pored odgovornosti koju inače imamo godinama i decenijama unazad. O kakvoj odgovornosti pričate, vi „prosvećeni i pametni” iz Ministarstva, o odgovornosti profesorice koja opomene dete da je neprikladno obučeno i da tako ne treba da dođe u školu, pa zbog te odgovornosti dobije šamar od roditelja tog opomenutog deteta? O odgovornosti večitih napada na nastavnike zbog nepristrasnog ocenjivanja, pa za to se isti pozivaju kod direktora „na ribanje”, da se malo spusti kriterijum? O odgovornosti principijelnog stava da je znanje neprikosnoveno, bez obzira na to ko je čije dete i da je nedopustivo da se deca, pod pritiskom direktora ili nekog sa drugih, viših instanci, tretiraju drugačije jer ipak – „znaš li ti čije je to dete?”. Je l’ o toj odgovornosti pričate? A kada o dogovornosti govorimo, gospodo, GDE JE VAŠA ODGOVORNOST?! Pa, i vi ste deo školskog sistema, zar ne? Da li ste „Smernice” izdali kao biste se pokrili, zaštitili, kako biste se sačuvali i sa sebe skinuli svaku vrstu odgovornosti za neka buduća zlodela, kriminal, ubistva, krađe, povređivanje profesora, maltretiranje đaka? Jeste li sebe ovako ušuškali u kožne fotelje, bez trunke obraza i časti, znajući da će svaki (ne daj Bože!) incident većih ili manjih razmera da ima svog krivca u profesoru, roditelju ili direktoru? To su vaše „Smernice?” To su vaši predlozi? Kao i po običaju, na sva ova pitanja, strahove, nedoumice, nikada nema odgovora, a nama profesorima predstoji borba, ljuta borba za bolje sutra. A što se naslova članka tiče, šaljiv je, pronađen negde na portalima i više izabran da izmami poneki osmeh na naša zabrinuta lica… pa makar i gorak.
autor:GABRIJELA ČOVIĆ
