Komunistička pamet sužavala je svest, kovidiotska će proširivati groblja

0
83

Svi pokušaji satiranja srpskog jezika na prostoru Balkana

  • Komunistički inženjering odredio je da se iz srpskog korpusa „isteći“ mnogo malih nacija i malih jezika (ponegde i malih crkava) i — male pameti: svi oni govore sve te jezike (svi se rađaju kao poliglote), a niko od njih neće da [prizna] da je taj jezik srpski i svima je lepše da budu stariji i od svoga jezika i od svoje nacije: „makedonski“ je komunistički vršnjak, „bošnjački / bosanski“ i „crnogorski“ iz istog šinjela ispali tek pre koju deceniju, „hrvatski“ preko čakavštine i kajkavštine dolutao do srpskog, a bugarski prvu srpsku reč čuo pre trinaest vekova i već više od petnaest decenija hoće da je od te reči — stariji!
  • Pogled na krojače jezika i istorije. Pod uzdom Trilateralne komisije i Bilderberškog kluba i u izvođenju domaćih specijalaca (i ž. i m. roda) koji su ostatke razorene i opustošene Srbije prodali Rio Tintu — za šaku dolara.
  • Moglo bi se reći da je srpski jezik do poslednjih decenija 19. veka bio raširen makar od srednje Bugarske do srednje Istre i od srednje Panonije do severoistočnih obala Egejskog mora (tj. obuhvatao je i Egejsku Makedoniju).

Piše: Dragoljub Petrović, lingvista

Srpske jezičke prilike, čini se, odavno nisu bile tako dinamične kao što su postale u toku poslednja dva-tri meseca: Hrvati se naljutili na istoriju srpskog jezika zato što se u njoj ne pominje „hrvatski“, pridružili im se „Bošnjaci/Bošnjani“ i Crnogorci zato što ni za njihove „jezike“ tamo nema poštovanja, Zaštitniku građana tu je štošta ostalo nejasno pa pojurio Zavodnike za jezičku pamet da mu objasne ono što u školi nije naučio, oni „potegli“ Odbor za standardizaciju srpskog jezika…

I svi dobili — ono što su tražili: t[akv]e „jezike“ hoće oni koji ne znaju ni ko su, ni otkud dolaze, ni kud su naumili, ni šta je jezik, a jedino su naučili lekciju da sa Srbima nikad nisu bili ni u susedstvu, a kamoli da su (nedajbože!) i sami, nekad, bili Srbi: Odbor im objasnio da su, pre desetak-dvanaest decenija, srpski jezik Hrvatima poturili „hrvatski vukovci“, i to funkcionisalo pet-šest decenija, a onda im se učinilo da će biti pametniji ako ustvrde da to neće biti tako i da je „njihov jezik“ zapravo stariji od srpskog, ali se nisu mogli dogovoriti ni koji je to jezik ni da li je stariji „poldrug stoljeća“, ili „sedamnaest desetljeća“, ili „pet stoljeća“.

„Bošnjaci/Bošnjani“ u tom su smislu mnogo kraći i oni vele da je „njihov jezik“ utemeljio drug Avdo na nekom (trećem) svebošnjačkom teferiču i da je to bilo „desetak godina prije“ nego li su to isto s „crnogorskim“ učinili drugovi Milo i Mijat.

Od srpskog jezika i ćirilice “izrodili” su se ostali jezici na Balkanu

Sve je to njima lepo objašnjeno u onom Odgovoru Odbora za standardizaciju srpskog jezika i tamošnjoj argumentaciji nema se šta ni dodati ni oduzeti: svi su ti „jezici“ („svaki do svoga označenog vakta“) bili srpski i tek se njihovim „novim kumovima“učinilo da će biti i lepši i utemeljeniji ako im se izdaju nove krštenice u kojima će biti zapisano da oni nemaju ni srodnika ni porednika i da se svakome od njih „dade utvrditi“ (i to vrlo precizno) i rođendan, i kum i babica, ali im se majka nigde ne pominje (a otac ionako može biti „pogrešan“); takvi jezici, dakle, nastaju„iz ništa“ i zato na „ništa“ jedino i liče i zato ako neko „hoće“ da od njega počinje istorija, takvu pamet treba ostaviti „samoj sebi“ i ne treba je ni podupirati niti je osporavati budući da će ona, i bez toga, brzo shvatiti da ono što je napustila sada mora da krade i da na tome utemeljuje identitet.

To su prvo isprobali Hrvati: oni vele da nikad nisu imali nikakvih veza sa Srbima i to dokazuju, između ostaloga. i tvrdnjom da je Dubrovnik osnovan 1896. godine kada su tamo, ne zna se otkud, stigla prva četvorica Hrvata; za njima pošli „Bošnjaci / Bošnjani“: oni su još pre nešto više od sto godina uveravali Hrvate da (i jedni i drugi) vode poreklo „od pravoslavnih praoca“, a sad hoće da Kulina Bana i Kralja Tvrtka „prevuku na svoju obalu“; u istom kolu našli se i Crnogorci: odrekli se Njegoša i sad se okupljaju oko Jevremove stožine, neće da su [bili] Srbi i mnogo im je atraktivnije da budu Montenegri.

Da Vas podsetimo:  Kuršumličanka najstarija žena u Toplici, napunila 101 godinu

Rekosmo da je „građanski zaštitnik“ time stekao priliku da nauči ono što u školi nije, a ja bih ovde doturio i nešto što je propušteno da se u onom Odgovoru nađe: Hrvatima, „Bošnjacima / Bošnjanima“ i Crnogorcima treba dodati i Makedonce i, makar, »zapadne«Bugare. I treba to učiniti s jednako dobrim razlozima: ako su ova tri „naroda“ preuzela srpski standardni jezik u onom obliku koji je utemeljio Vuk, i ako su to učinili po nauci koju su instalirali komunisti.

Treba reći da je ta „komunistička pamet“ najpre (pr)overena na „makedonskom primeru“: na Ilindan 1944. godine, u Manastiru Sv. Prohora Pčinjskog, komunisti su odlučili da se središnji deo srednjovekovne srpske države preseli u Makedoniju, da se toj novoj državi „priznaju“ nacija, jezik, crkva, da se tako razori srpski etnički prostor i da se srpska istorija „redukuje“ na ono što joj jedino priznaje rečena „komunistička pamet“. Mimo te pameti, naime, ostaju neke krupne istorijske činjenice koje je bilo važno potisnuti, skrajnuti, tj. — ubiti. Jedna je od njih bila najbitnija: do prvih decenija prošlog veka u Egejskoj Makedoniji živelo je 85% — Srba!Ta se činjenica u srpskoj istoriji 20. veka ne pominje, kao što je „zaboravljeno“ da su komunisti zaslužni za to što je u tome veku satrveno makar tri ili četiri miliona Srba. I da su za njihov prvi milion zaslužni — Grci!

Posle Prvog balkanskog rata, naime, oni su anektirali Egejsku Makedoniju i satrli više stotina hiljada Srba (Ljubomir Miletić, brat Svetozara Miletića, veli da su u grčkim zločinima žrtve bili Bugari, ali zaboravlja činjenicu da se dvadesetak godina ranije Bugari tamo ne pominju). Tu je „nauku“ širila grčka nemačka monarhija, pri čemu je ostao zapis da je i Grcima bilo jasno „da u Makedoniji nema Bugara, a da onaj živalj koji se za takve izdaje pripada etnografski srpskom narodu, ali mi ne možemo dopustiti iz političkih razloga, da u Makedoniji bude drugih ljudi sem Grka, jer Makedonija mora biti naša, tj. prava (stara) Makedonija dok vam rado ustupamo zemlju severno od Demir-Kapije“.Tako se vidi da je tokom više poslednjih decenija Grčka definitivno zatrla onaj etnos preko kojega se na Balkanu utemeljila i kao država i kao narod od kojega „počinje“ moderna evropska, i svetska, civilizacija.

Komunističkaa ideologija zavladala je Srbijom i komunisti su prekrajali srpsku istoriju, jezik, pismo, kulturu…, satirala ćirilicu i pravoslavnu veru

Izvesno je, dakle, da pre 1878. u Egejskoj Makedoniji „gotovo da nije bilo Grka“ i da su se oni tamo „namnožili“ posle Grčko-turskog rata 1919–1922. kada su grčki prognanici iz Male Azije naseljavani po onim egejskim prostorima s kojih su pre toga istrebljeni Srbi i tamo dostigli 45% opšte populacije. „Sedamdeset godina kasnije grčka vlada tvrdi da su ti Grci jedini pravi Makedonci“ i po toj osnovi naterala je Makedoniju da se odrekne svog imena i da se označi kao „Severna Makedonija“. I time su i Grci i Makedonci potvrdili da ne znaju ni ko su ni gde su im koreni: Egejska Makedonija vazda je bila srpska, poslednje njihove ostatke tamo su potukli Markosovi partizani, a njihova deca, 10-15 godina kasnije, pred kordonima grčke vojske i policije, „svečano se zaklinju“ da više neće govoriti srpski.

„Severni Makedonci“ sad vele da su Ćirilo i Metodije upravo njih čekali da im naprave jezik, ali ne primećuju da su njihovu pamet „u Makedonce“ uterali komunisti, a da su svi oni i svi njihovi preci bili Srbi (pa i Filip i Aleksandar Makedonski) i govorili srpski (pri čemu bi se, dodajmo uzgred i tu pojedinost, onaj njegov oblik kojim su govorila Sv. Solunska Braća mogao odrediti jedino kao – starosrpski; on se, inače, zove staroslovenski, a Bugarima se dopada kao staroblgarski).

Da Vas podsetimo:  Korona virus i gradnja: KAKVE NAM PROMENE trebaju u gradovima

Zadojeni ideologijom komunizma partizani su učinili veliki broj zlodela u Srbiji

U svetlosti tih činjenica sad se može preciznije odrediti jezička slika balkanskog prostora: na njegovom krajnjem istoku našao se bugarski, na krajnjem zapadu slovenački, na jugu grčki (i u njegovom severozapadnom susedstvu arnautski), a sav ostali prostor bio je — srpski.

Pri čemu se o tim jezicima zna i još ponešto: o bugarskom — da se na svom sadašnjem severoistoku našao krajem sedmog veka posle Hrista, o grčkom — da je od njega stariji petnaestak vekova, o arnautskom — da je od bugarskog mlađi nekoliko vekova, a jedino se srpskom krštenica nikako ne može odrediti (slovenački bi u tom smislu mogaobiti neki „periferni srpski varijetet“).

Pod ovim simbolima činjeni su zločini i menjana svest srpskog naroda

Komunistički inženjering odredio je da se iz srpskog korpusa „isteći“ mnogo malih nacija i malih jezika (ponegde i malih crkava) i — male pameti: svi oni govore sve te jezike (svi se rađaju kao poliglote), a niko od njih neće da [prizna] da je taj jezik srpski i svima je lepše da budu stariji i od svoga jezika i od svoje nacije: „makedonski“ je komunistički vršnjak, „bošnjački / bosanski“ i „crnogorski“ iz istog šinjela ispali tek pre koju deceniju, „hrvatski“ preko čakavštine i kajkavštine dolutao do srpskog, a bugarski prvu srpsku reč čuo pre trinaest vekova i već više od petnaest decenija hoće da je od te reči — stariji! I traži da Makedonija „prizna svoje bugarske korene“ (bez toga joj neće dozvoliti ulazak u Evropsku Uniju).

Taj je zahtev, u najmanju ruku, čudan jer je mnogo više pomena da su se Bugari nalazili po nekim zapadnim balkanskim prostorima nego potvrda da ih je tamo ikada bilo. Recimo: kao „zapadne bugarske govore“ oni određuju Pomoravlje, Makedoniju, Kosovo, zadiru u Arbaniju, a ne primećuju da im se Sofija nalazi na srpskim prostorima, da je dobila ime po onoj monumentalnoj crkvi koju je tamo sagradio kralj Milutin (1253–1321) — po uzoru na Aja Sofiju.

Za četrdesetak godina svoje vladavine kralj Milutin sagradio je četrdesetak zadužbina, između ostalog, neke — na Svetoj Gori, na Svetoj Zemlji, u Carigradu, ali Svetu Sofiju sagradio je na srpskoj zemlji, tj. na onom prostoru koji istorijska geografija zapisuje kao stari srpski Šopluk, a on se u Bugarskoj našao posle evropske sanstefanske trgovine i njene overe na Berlinskom kongresu (1878). Te se činjenice ne pominju ni u Bugarskoj akademiji nauka, niti u „njenoj“ bugarskoj dijalektologiji, ali se zato slave Stefan Mladenov i Benjo Conev, prvi zato što je „dokazao bugarsko poreklo moravskih govora i njihovo postepeno srbiziranje“, a ovaj drugi mu pomogao raspravom „o bugarskoj osnovi kosovsko-moravskih govora i o bugarskom karakteru oblasti Gora“.

Taj su posao, u okviru velike „naučno-obaveštajne misije“, organizovali Glavni štab bugarske vojske i Bugarska akademija nauka (1916),„većinom od specijalista sa Sofijskog univerziteta, s ciljem da se prouče novooslobođene bugarske zemlje“, pri čemu je ta „misija“ organizovana u vreme dok su „oslobodioci“ po Srbiji spaljivali sve što se pred njima našlo, a Bugarska bila pretvorena u srpski zarobljenički logor. Bugari su tada postali zaslužni za to što su, i po Srbiji i po Bugarskoj, od života oslobodili makar 150.000 Srba (a u to upisujem i onih 8.000 devojčica od 10 do 15 godina koje su tada kao roblje, za zlato, bile prodate Turcima).

I tako su se „mnogo napaćeni i tako često nepravedno tretirani“ Bugari, zahvaljujući svojoj vlasti i svojoj Crkvi i uz svesrdnu podršku Bugarske akademije nauka, našli u krugu uglednih zločinačkih naroda (kakvi su, iz našeg neposrednog okruženja, Hrvati, „Bošnjaci / Bošnjani“, Arnauti, Mađari, Grci, pomanje Slovenci i Rumuni — da im ovde ne pominjemo Engleze, Nemce, Talijane kao saveznike i zaštitnike).

Da Vas podsetimo:  ZAŠTO SMO REKLI ZBOGOM DUŽNOM IM POŠTOVANjU?
Od srpskog jezika na silu je nastao hrvatski jezik

Svemu o čemu ovde govorimo bilo bi zanimljivo dodati i pitanja kad su i zašto Bugari premestili prestonicu iz Trnova u Sofiju. Ja priznajem da to ne znam, ali mi nije daleka pomisao da su to učinili s ciljem da bi što lakše i temeljitije mogli suzbijati tamošnje srpske jezičke i sve druge osobenosti (tradiciju, slave, kolede, lazarice i dr.).

I teško može biti da oni ne primećuju da te osobenosti ne polaze „negde od Boljevca“ (kako veli Mladenov) niti „negde od Vidina“ (kako ih određuje Ivić) nego negde nizvodno od utoka reke Iskara u Dunav (tj. od Vita) i odatle okreću prema istočnim međama Pirinske Makedonije.

Ta linija, dakle, predvaja istočne, arhaičnije bugarske govore od zapadnih, inovativnijih srpskih i objašnjenje tih odnosa bilo bi vrlo prosto: Bugari su krajem sedmog veka došli na prostor srpskog jezika, do polovine devetog veka na zapadu nisu stigli do Iskra, a na jugu nisu prešli Staru planinu i time je određen i današnji bugarski dijalekatski pejsaž: na istoku su se uobličile „bugarske“, a na zapadu „šopske“, tj. srpske, osobenosti (bugarske ovde stavljam pod navodnike zato što su i one genetski srpske, ali se rezultati jezičkog razvoja ne mogu osporavati i neka po tome „istočni bugarski govori“ budu svedeni na isti rang na kome se, na zapadu, čakavština određuje kao hrvatska).

Bosanski jezik je veštački, nastao od srpskog jezika

Imaju li se na umu sve pojedinosti koje su ovde izložene, moglo bi se reći da je srpski jezik do poslednjih decenija 19. veka bio raširen makar od srednje Bugarske do srednje Istre i od srednje Panonije do severoistočnih obala Egejskog mora (tj. obuhvatao je i Egejsku Makedoniju dok će nam za starije epohe o tome govoriti nosioci nekih dubljih znanja).

A onda počeo da se „cepka“ po nekim merama koje je određivala sužena svest njihovih nosilaca. I tako smo dobili sve napred pobrojane „srpske jezike“: hrvatski — kao „katolički srpski“, bošnjački / bošnjanski / bosanski — kao „islamski srpski“, crnogorski — kao „montenegrinsko-komitski srpski“, makedonski (zapadno bugarski) i kao „kominternovski srpski“.

I svi su nosači tih „jezika“ saglasni da nikad nisu ni čuli za Srbe, a kamoli da su (daleko bilo!) i sami bili Srbi, ali je posebno zanimljivo da je njihova većina isto tako uspešno zaboravila da u svoje glavne civilizacijske tekovine upisuje satiranje tih istih Srba: u tim su poslovima posebno uspešni bili Hrvati i „Bošnjaci“,Bugari nešto manje, montenegrinski komiti pripremaju se da nastave putevima onih čiju su „poetiku“ preuzeli („od Topole pa do Crne Gore / svud su vrbe da vješamo Srbe“), a jedino se zasad za Makedonce ne može znati na koju će se „stranu okrenuti“.

Za Srbe, međutim, to više neće biti ni bitno: koljački ešaloni za njih su već postrojeni ne samo na „domaćim“nego i na „međunarodnim“ adresama i samo se čeka mig da se pokrenu. A dobrodošlicu im priređuje srpska vlast: za dvadesetak godina ta je vlast uništila svešto se moglo uništiti i ništa joj nije izmaklo, najpre banke, a potom industrijske kapacitete, poljoprivredu, rasprodala sve prirodne resurse; razorila školstvo, nauku, kulturu; pretvorila Srbiju u evropsku kloaku (i to sad pečati prodajom „Jaroslava Černog“); preko granice progoni mladost, pamet i budućnost, a uvozi Rio Tinto, migrante i evropske Cigane…

I sve [je] to [u]radi[la] ona sorta ljudi koja je, dok je bilo Srba, imala pomalo „specijalan status“: neki su se među ljudima mogli pojaviti, ali nisu imali pravo na reč; oni drugi među ljudima se nisu mogli ni pojaviti i za njih bile su „nadležne“ žene — da ih pouče gde im je mesto.

Sliv reke Iskar u Bugarskoj

Ovu drugu vrstu Srbima su naturili komunisti, oni su priredili sve ovo što se Srbima događa[lo] i sad već nemaju ni izgleda da se od zla odbrane: na razorenu zemlju nabacila se apokaliptična kovidiotska pamet.

Komunistička pamet sužavala je — svest, kovidiotska će proširivati — groblja.

https://izmedjusnaijave.rs/

 

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime