Koga je zavrbovao hrvatski špijun Hrvoje Šnajder, ili: Znamo (li) ko nam je neprijatelj

Na prošlim parlamentarnim izborima za našu državu glasalo je skoro 70 odsto birača. Ako to tako shvatimo, biće nam mnogo lakše i da izaberemo one koji će ovu našu državu najbolje voditi

Bio je jedan period posle 5. oktobra kad su pokušavali da nas ubede da su nam neprijatelji postali prijatelji te nam nikakve službe bezbednosti više nisu potrebne da od njih štite nas i naše tajne, na primer, državne. A mi u skladu s tim i nemamo nikakvu potrebu za tajnama, pa ni državnim, zato što smo, je l’, sad prijatelji a ne više neprijatelji kao što smo navikli, sve to uprkos iskustvu da država koja ostane bez svojih tajni, kao važne odlike suverenosti, prestaje da bude suverena država. Pogledajte u tom smislu bilo koju NATO članicu.

Srećnim sticajem okolnosti, nismo tada još ni stigli da im poverujemo a dogodila se afera Džona Dejvida Nejbora i Momčila Perišića u onom motelu na Ibarskoj magistrali, u sklopu koje se ispostavilo da naši novi prijatelji, prethodni neprijatelji, i te kako imaju nepristojnu potrebu za našim tajnama. I da su, štaviše, spremni za to i da plate odgovarajuću tržišnu cenu.

Uzgred, preostali članovi Vlade Srbije koji su prisustvovali privatnoj projekciji tajno snimljenog filma s dokumentovanim transakcijama između njihovog kolege potpredsednika srpske vlade i agenta CIA – srpske državne tajne za američke dolare – posle su pričali kako je premijer Zoran Đinđić naročito bio šokiran mizernom sumom novca koja je bila predmet pomenute kupoprodaje srpskih državnih tajni…

Na kraju, ipak, čak ni sve to nas nije sprečilo da dospemo u ono stanje reformi našeg bezbednosnog sektora o čijem skrivenom kvalitetu nas je obavestio ”Vikiliks”, američkom depešom u kojoj je lepo objašnjeno da se sve to ne sprovodi u našem, već u njihovom interesu. No, to je neka druga priča, ne ponovilo se, pametnome dosta. Valjda smo dovoljno pametni.

Nego je sve ovo podsećanje sad naročito važno zbog neočekivane špijunske afere u kojoj je ovih dana uhvaćen izvesni hrvatski diplomata, to jest špijun, Hrvoje Šnajder.

I najpre da to razjasnimo – nezvanična saznanja medija da je špijunaža razlog proterivanja dotičnog Šnajdera u međuvremenu je i zvanično potvrdio ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić. Otkrio je, naime, da su ”to dokumentovana saznanja, dokazane tvrdnje i činjenice”, i ovo je sad polazna osnova za svako dalje razmišljanje na tu važnu temu. Jer, kako već rekosmo, nema države bez državnih tajni, što znači i da se svi špijuni imaju smatrati državnim neprijateljima.

Šnajder je, otuda, naravno, dobio šta je i zaslužio, te s tim u vezi ne možemo a da ne zabeležimo kao (bezbednosno) interesantno nastojanje, baš, Sonje Biserko da čitav njegov slučaj relativizuje ocenom da nisu Hrvati krivi što su nas špijunirali nego smo, izgleda, krivi mi što smo to otkrili. A još može i da bude upotrebljeno u izborne svrhe, tvrdi, ono sa Šnajderom je ”samo jedan u nizu tih pokušaja da se preko Hrvatske dobiju poeni, pre svega kod ovog političkog dela koje je stiglo za Šešeljem”.

A citiran je istom prilikom i Srđan Cvijić sa zvučnom titulom predsednika Međunarodnog savetodavnog odbora Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, koji s pozicije takvog autoriteta objašnjava kako treba da ćutimo i trpimo; opominje, prenosi ”Danas”, ”da je vrlo problematično proglašavanje diplomate personom non grata koji dolazi iz zemlje članice EU i od koje zavisi napredak Srbije”.

Ono što ”Danas”, međutim, upadljivo ne spominje jesu podaci o finansijerima ovog Beogradskog centra za bezbednosnu politiku. NED, USAID, Soroševa Fondacija za otvoreno društvo, Fond braće Rokfeler i tako dalje, da ne dužimo, svi su oni povezivani s američkom obaveštajnim zajednicom i njihovom dubokom državom. A kako je Hrvatska članica NATO-a kao i Amerika, jasno je da su ove obaveštajne zajednice deo istog entiteta, te da je i citirani Cvijić, hteo-ne hteo, svi su oni jedna porodica, ovde u mogućem sukobu interesa na koji je ”Danas” propustio da upozori svoje čitaoce.

Što zauzvrat i ”Danas” i medijsku grupaciju kojoj pripada čini saučesnicima u svem tom pregnuću da se srpskoj publici objasni isto ono što je objašnjavano i posle 5. oktobra, to jest, da je Nejbor imao pravo da od Perišića kupi srpske državne tajne, dok je Perišić bio u obavezi da mu ih proda. Po mogućstvu, što jeftinije. A to dalje znači i da bismo morali da budemo skeptični i prema ostalim preporukama ove medijske grupacije, na primer, predizbornim, usled osnovane sumnje da opet kriju neki sukob interesa, odnosno tuđe interese koji nisu i naši.

Kad smo kod toga, još jedan uzgredni detalj vredan pažnje: Od USAID-a je Beogradski centar za bezbednosnu politiku dobio grant od 700.000 dolara za projekat proizvodnje ”novih demokratskih lidera za sigurniji Balkan” – kako to lepo zvuči a slutimo šta zapravo znači – a i inače su iznosi koje su dobili u ove dve godine prilično impresivni (ako tako nešto može da impresionira). Od Fondacije za otvoreno društvo 400.000, 100.000 od NED-a pa još 42.000, 130.000 dolara od braće Rokfeler, pedesetak hiljada od ambasade SAD i još mnogo, mnogo toga; ako je istina ono što kažu, siroti Perišić je povrh svega bio i loš trgovac.

Ono što pak čitavom slučaju provaljenog špijuna Hrvoja Šnajdera dodatno daje na značaju jesu dva detalja.

Prvo, Šnajdera je uhvatila BIA a svojim pritiskom je da podnese ostavku na mesto direktora BIA Aleksandra Vulina naterala Amerika, što će reći, iskazala je i nesumnjivu želju i izvesnu količinu mogućnosti da kadrira u našem sektoru bezbednosti. Da su Amerikanci bili u mogućnosti da kadriraju još i više možda Šnajder ne bi ni bio uhvaćen, nego bi svi zajedno bili na istom zadatku. A valjda je jasno da sprovođenje tog zadatka predstavlja antidržavnu delatnost.

I drugo, kako se sad otkriva, Šnajderov obaveštajni posao sastojao se i u vrbovanju ovdašnjih političara, novinara i NVO aktivista, pa je u tom kontekstu nekih 14 takvih već i saslušano.

Koga je Šnajder vrbovao i možda zavrbovao? Nije makartizam nego normalna potreba javnosti da to zna. Zato što neki od tih što su zavrbovani, s obzirom na polje svog delovanja, verovatno utiču i na kreiranje javnog mnjenja, preciznije rečeno, učestvuju u sluđivanju ovog naroda tako da pobrka dobro i loše, prijatelje i one koji mu to nisu.

Isto se, naravno, odnosi i na obaveštajnu kategoriju korisnih idiota koji dobijaju prostora, zato što su se sami toga setili ili im je neko rekao, i da poruče Srbima, kao onomad, karakteristično, baš preko ”Danasa”, ”zapamtite, jednom za svagda – nisu vam Hrvati neprijatelji, ni Albanci, Crnogorci, ni EU i SAD, već Vučić”.

Na stranu ovom prilikom s Vučićem, o njemu će se Srbi složiti tačno u meri u kojoj glasaju ili ne glasaju za njega, a već 17. decembra imaće izvanrednu priliku da se u tom pogledu i sasvim precizno prebroje.

Nego, ovo o Amerikancima i ostalim ne-neprijateljima. Ako, naime, oni koji su izvršili agresiju na našu zemlju, proterali nam stotine hiljada sunarodnika odakle god su mogli to da učine, otimaju nam deo zemlje, špijuniraju nam državu…, ako oni nisu naši neprijatelji, ko, onda, jeste?

Drugim rečima, koliko brzo treba da potrčimo u pravcu na koji nas nahuškaju naši neprijatelji, i da li je to baš dobro za nas? Da li, na primer, već citirana Sonja Biserko u vidu ima naše dobro kad nedavno poruči da je ”neophodno ograničiti delovanje Srpske pravoslavne crkve na Kosovu kako bi se sprečilo dalje ukopavanje srpske zajednice u verski identitet pravoslavne crkve”?

Isto se odnosi i na medije koji joj daju platformu da se sa ovakvim sklonostima izjasni o bilo čemu što nas se tiče. I koji onda u skladu s tim objašnjavaju ko su prijatelji a ko neprijatelji naroda prema kome gaje onakvu naklonost.

Naravno, kako se izbori bliže tako su i opasnije ove pojave, od hrvatskog špijuna Šnajdera do svih ostalih narodnih neprijatelja.

Tim pre što bi sabiranje prijatelja i neprijatelja države moralo da izgleda potpuno drugačije. Matematika je, zapravo, potpuno očigledna samo što usled onakvih putokaza o prijateljima i neprijateljima ne uspevamo da je prepoznamo.

Naime, na prošlim parlamentarnim izborima uverljiva većina od 70-ak odsto građana Srbije glasala je za stranke kojima ne može da predstavlja prirodnog saveznika Sonja Biserko koja objašnjava kako špijuniranje naše zemlje nije ništa strašno a da srpsku crkvu na Kosovu treba ograničiti tako da se Srbi uz njene skute ne ukopaju. U tom smislu, kad se (pre)saberemo, postoji sasvim pristojan nacionalni konsenzus, jer su Srbi u pomenutom procentu od barem 70 odsto za svoju državu i protiv njenog špijuniranja.

Ako to tako shvatimo, biće nam mnogo lakše i da među sobom izaberemo one koji će ovu našu državu najbolje voditi. Dok oni drugi za tako nešto ne bi smeli ni da budu uzeti u razmatranje.