Kosovski zavet je nešto najdivnije čime čovek može biti zaklet

0
247

„Nismo mi taoci kosovskoga zaveta, nisu to lanci kojima smo svezani, ne robujemo istoriji već – živimo večnost!“

Mihailo Medenica

Na pitanje bivšeg kolege iz ranih novinarskih dana (divni Glas javnosti): “Zbog čega si toliko opterećen Kosovom?”, nisam znao šta da odgovorim.

Šta da odgovorim Srbinu, nekad vrlom novinaru, rodoljubu (kako za sebe tvrdi) kad me upita nešto što je suštisnki neupitno?!

Ne zato što je pominjanje, pisanje i zaklinjanje u Kosovo i Metohiju mera rodoljublja, već što je nepominjanje, nepisanje i nezaklinjanje u Kosovo i Metohiju nešto najstrašnije što sebi činimo!

Zar zaista nikako da nam dopre do svesti da Kosovo i Metohija nije 15 odsto teritorije već 100 odsto naše duše i našega bića?!

Ne zbog nekakvog mita no žive istine: Srbin je ginuo za Kosovo i Metohiju da bi Kosovo i Metohija živelo za Srbina…

Nismo mi taoci kosovskoga zaveta, nisu to lanci kojima smo svezani, ne robujemo istoriji već – živimo večnost!

Kosovski zavet je nešto najdivnije čime čovek može biti zaklet: da vazda bude bolji i veći od sebe, od htenja, od slabosti, od nevere u sebe, od života u strahu od života, jer valjamo onoliko koliko znamo da život nije teret da ga s mukom nosimo no blagodatni oganj o koji će voštanice upaliti oni što za nama dolaze.

Nemamo veću i važniju bitku do borbe za Kosovo i Metohiju, jer nije to borba za deo teritorije već čitavog sebe!

Lično, ne umem drugačije da objasnim zbog čega je Kosova i Metohija živa voda nasušna do svojeg primera: najgore od sebe sam nosio na Kosovo i Metohiju- vazda sam se vraćao s najboljim od sebe.

Ne mogu opisati taj smiraj i spokoj kada ni od čega ne strahuješ, kud god da kreneš, ne zbog silne kuraži no zbog silne ljubavi!

Da Vas podsetimo:  Vasilije Mišković: Kako je Aida negirala „genocid“

Svaka je stopa tvoja, sve da nikada nisi prošao njome, i svud kud pogledaš oči već znaju, videle su pre videla, sve ti zna ime i svemu znaš ime- Srbija!

Srbija u kolevci; Srbija na jutrenju; Srbija u pričesti; Srbija u plaču; Srbija u smehu; u pesmi; u tišini; gledaš zorom gde Srbija prohodava i noću gde spokojna zaspiva detinjim snom pravedničkim…

Vazda sam odlazio sa stotinu pitanja, lažnih nedoumica, glavolomki koje su kidisale ko besne zveri i vazda se vraćao bez odgovora ali sa spoznajom.

Nema odgovora na lažna pitanja, Kosovo i Metohija te jednostavno nauči šta zaista da upitaš a kad upitaš šta zaista da odgovoriš.

Nisam odlazio u manastire da tražim Boga već sebe, i uvek nalazio Gospoda kad se sa sobom sastanem.

Nisu ovo reči nikakvog verskog fanatika, nema u premilome Svetosavlju ničega fanatičnog, naprotiv, ovo je ispovest jedne barabe koja je, ponavljam, hiljade puta najgoreg sebe povela na Kosovo i Metohiju i hiljade puta najboljeg sebe vratila domu!

Ne kući već domu, da budem jasan, jer jer dom su ova četiri zida koja lažno imam a kuća je sve ono gde ni jednog zida nemam u jutrim Velike Hoče, Orahovca, Mitrovice, Prištine, Đakovice, Drenice, Prizrena, Gnjilna, Peći, Bajgore, Šare, Prokletija, juničkih vrleti, Kačanika, Samodreže…

Nema bedema koji bi me ustavili no samo staza koje me znaju iako nikada zakoračio njima nisam!

Ako je Kosovo i Metohija “opterećenje” dabogda se nikada ne rasteretio – teže mi je nositi sebe samog bez Kosova i Metohije jer nema većeg prokletstva negoli hodati “slobodan” u okovima sopstvenih tragova…

Ne volim ja Kosovo i Metohiju što tamo imam nešto, to nešto mi je podalje od njega, no dole imam sve!

Da Vas podsetimo:  Gospić: Obnavlja se spomenik Nikoli Tesli koji su 1992. minirali hrvatski ekstremisti

To nešto mogu i da izgubim, ni po jada, no šta ću ako izgubim sve?

Ovde trajem – na Kosovu i Metohiji postojim!

Zbog toga je borba za Kosovo i Metohiju bitka koju moramo voditi jer ne možemo izgubiti!

Nema se tu šta osvajati već – trajati!

Nemamo šta sa kim da delimo, nije Kosovo i Metohija kriška hleba no nafora svakog živog, umrlog i još nerođenog Srbina (napisah ovo mnogo puta i još mnogo ću…)!

Da je do njiva i livada pa da se razrezuje, ali je do zora koje su oči videle pre nego što su progledale, pa odreknemo li se noći kako ćemo osvitati zore..?

Ne shvatamo, a zadnji su časi: ne otimaju nam ga da nam uzmu zemlju već da nam uzmu večnost!

Dečane, Gračanicu, Arhangele, Ljevišku, Sokolicu, Banjsku, Devič, Budisavce, Zočište, Gorioč… je Srbin podigao u slavu Gospoda a Gospod dozidao u slavu Srbina!

Pomislimo li da se odreknemo Kosova i Metohije nemojmo se pitati zašto će se potomci odreći nas?!

Po čemu da nas pamte?

Po tome što smo mi zaboravili sebe očekujemo da se oni sete ko smo bili?!

Ništavnici i beda, ljudi koji su život prihvatili kao kaznu bez prava na pomilovnje, genracije što su o slobodi pevali moleći se da im se ne otme iz strofa…

Oni što su pogasili voštanice da se u mraku ne vidi gde su i senke odbegle jer nema čoveka za kojim bi pošle…

Ako je Kosovo i Metohija teret – neka mi svaki “slobodan” korak bude ko da u kamen gazim!

Ne žali me tad Gospode – ni ja sebe požalio nisam…

Piše: Mihailo Medenica

Da Vas podsetimo:  Dvojezični natpisi u Biskupiji opstali samo nekoliko dana

Izvor: in4s

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime