Muslimanska demo-geopolitika

Namera je da se Srbi pretvore u beznačajnu manjinu – populacionu i vlasničku. To bi se, potom, koristilo kao „argument“ da je dvoentitetska BiH prevaziđena i da je nužna njena transformacija u građansku, unitarnu državu, eventualno podeljenu na četiri-pet tobože multietničkih regiona

Pred sam kraj 2025. (još) dva medijska događaja dodatno su podigla temperaturu u ionako uzavrelom „bosanskom loncu“.

Jedan je prilog Radio-televizije Republike Srpske o tome da su „na stotine stanova u Istočnom Sarajevu u poslednjoj deceniji kupili Bošnjaci“. Oni mahom žive neposredno s druge strane međuentitetske granice, u federalnom, „bliskoistočnom“ Sarajevu. Kako se komentariše, ta njihova jagma za nekretninama „naravno zakonom je dozvoljena“, ali je „opasan trend“ u cilju „prelivanja stanovništva“ kao „dobro osmišljenog plana“ radi „ovladavanja ovim delom Republike Srpske“.

U tom kontekstu ulje na vatru potom je dolio nekadašnji reis-ul-ulema Islamske zajednice u BiH Mustafa Cerić. Inače, radi se o predsedniku Svetskog bošnjačkog kongresa i jednom od osnivača Bošnjačke akademije nauka i umetnosti, veoma uticajnom u sarajevskom „miljeu“. On je gostujući u Hajat podkastu izjavio da „postoji plan da se Bošnjaci sabiju u neku vrstu enklave“, odnosno „i sa istočne i sa zapadne strane uguraju u geto“. Kako bi to sprečili, pozvao ih je da „kupuju što više stanova u RS, u Banja Luci i u Bijeljini, na svakoj teritoriji“.

Stanovništvo – sredstvo za osvajanje prostora
Stanovništvo je jedan od ključnih elemenata države. I više od toga – predstavlja efikasan geopolitički instrument za zaposedanje i kontrolu teritorije, i to sve manje spontano i stihijski, a sve više planski i dirigovano. Naravno, teritorija se može osvajati i zadržavati na više načina – vojnom silom, kolonijalnim zauzimanjem, kupovinom, razmenom, kompenzacijom prilikom razgraničenja, različitim oblicima trgovine (teritorija za vlast, teritorija za mir, teritorija za razvoj…). Došlo je vreme da to bude i tehnološki, pa čak i virtuelno.

Svaki od tih načina je, međutim, oročen, odnosno manje ili više kratkotrajan i za osvajača nesiguran. Zato nastoji da izvrši populaciono „pokrivanje“ zauzete teritorije sopstvenim i/ili lojalnim etničkim elementom.

S jedne strane, to može da učini relativizovanjem homogenosti autohtonog stanovništva bez njegovog uklanjanja, a doseljavanjem novog, „odgovarajućeg“. Ili, pak, da tzv. etničkim čišćenjem izvrši potpuno eliminisanje zatečenog „pogrešnog“ etničkog elementa i zameni ga drugim, „ispravnim“ (etnička supstitucija).

S druge strane, „podobnost“ stanovništva može da postigne „etno-inženjeringom“ – promenom verskog, nacionalnog, kulturnog, geopolitičkog i drugog identiteta zatečene, domicilne populacije. Taj proces može da bude dugotrajan i sa neizvesnim rezultatom, ali u uslovima okupacije, diktature, ideološko-političke isključivosti i represije gotovo trenutan, sa nenaslutivim efektima proizvedenog konvertitskog sindroma.

O svemu ovome upečatljive dokaze nudi „balkanska laboratorija“.

Populaciono-geopolitička operacionalizacija
„Mehanizam“ demografskog zauzimanja prostora svojstven je prvenstveno za populaciono progresivne etničke kolektivitete – na globalnom nivou islamski i latinoamerički. Ali to nije pravilo. Organizovane i ekspanzionistički orijentisane države, imperije, takođe i civilizacije, čak i ako njihovo stanovništvo brojčano stagnira ili opada, mogu sistemom dugoročnih mera da primenjuju „demografski menadžment“ u geopolitičke svrhe.

– Pronatalitetnom geopolitikom stvaraju se generacije novog, mladog, reproduktivnog stanovništva, koje se zbog indukovane prenaseljenosti sopstvenog prostora usmeravaju na širenje prvo na susedne, a onda i na udaljenije oblasti. To je neretko geopolitički artikulisano, za šta je tipičan primer arbanaško „etničko zaposedanje“ kosovsko-metohijske oblasti. Da se radi o geopolitički projektovanom natalitetu svedoči činjenica da je „po obavljenom poslu“, odnosno posle faktičke secesije, visoka stopa rađanja naglo zaustavljena.

– Etno-geopolitikom ciljano se oduzimaju demografsko-prostorni, a time i geopolitički kapaciteti jednom, a pridodaju ili stvaraju drugom etničkom kolektivitetu. Na taj način brojno srpsko stanovništvo iz obodnih oblasti je pohrvaćeno, pomađareno, porumunjeno, poarbanašeno… a samim tim su i te srpske zone vekovima „prelivane“ u druge etničke prostore. Posebno negativne posledice ostavio je „etno-inženjering“ i titoističkom „dekret-etnogenezom“ stvaranje „instant-nacija“ amputacijom od srpske, uključujući i njihove teritorije. Među njima je i muslimanska, koja se 1993. samopreimenovala u bošnjačku, a koja je u velikoj meri narušila srpski geopolitički kvalitet i dalje ima ekspanzionističke namere.

– Migracionom geopolitikom se za relativno kratko vreme vrši širenje velikih razmera iz siromašnih, a demografski krcatih regiona u one bogate, a demografski opadajuće. Samozavaravajuće je te procese posmatrati samo ili najpre u ekonomsko-socijalnom ključu, kao migracije „Globalnog juga“ prema „Globalnom severu“. Latinoamerički migranti percepiraju SAD ne samo kao novi El Dorado, već kao silu kojoj će se svojim dolaskom na neki način „osvetiti“ za sopstvenu nezavidnu poziciju. To još više važi za muslimanske migrante iz Afrike i sa Bliskog i Srednjeg istoka za koje je Evropa ne samo sinonim blagostanja, već populaciono odumiruća „zemlja sedih glava“ odakle je vekovima dolazilo zlo kolonijalizma, eksploatacije i genocidnog uništavanja. Stoga ne čudi onaj grafit: „Mi dolazimo kod vas zato što ste vi nekada dolazili kod nas!“

„Kupovina stanova“ kao sastavni deo „drugog poluvremena“
Muslimanski činilac još u Titovo vreme „učitao“ je BiH kao svoju i samo svoju republiku, i to shodno nepisanoj nakaradnoj formuli da je svaki konstitutivni narod u SFRJ imao sopstvenu federalnu jedinicu. Drugim rečima, apsolutizovane su etnički nekonsekventne granice: Srbima Srbija, Hrvatima Hrvatska, pa bi tako i njima „pripadala“ BiH u celini. Ništa zato što su u njoj spram srpsko-pravoslavnih i hrvatsko-rimokatoličkih hrišćana (zbirno) bili populaciona manjina. I ništa zato što su, posmatrano po naseljima, imali većinu ukupno na samo 1/4 teritorije BiH, a ni nakon rata, do današnjeg dana, nije bitno drugačije.

Naročito se „sarajevska politička čaršija“ nikako ne miri sa činjenicom da je BiH nefunkcionalna, spoljnim diktatom održavana, rezidualna tvorevina: „Nemoguća država“ – konsocijacija Republike Srpske i Federacije BiH – sa više konfederalnih nego federalnih svojstava, čiji opstanak ne žele dva od tri njena konstitutivna naroda i jedna od dve političko-teritorijalne sastavnice.

Stoga, otvoreno dovodeći u pitanje rezultate rata, Dejtonski sporazum, Ustav BiH i ustavno-zakonske odredbe entiteta, iz „šehera“ dolaze pretnje o nekakvom „drugom poluvremenu“, misleći na naknadno postizanje namera neostvarenih u ratu, bilo ponovo vojnim, bilo drugim sredstvima.

Upravo u ta „druga sredstva“ spada Cerićev poziv, koji se, naravno, ne odnosi samo na stanove, već i na poljoprivredno i šumsko zemljište, domaćinstva, kuće… Tako bi se populaciono-prostornom ekspanzijom na teritoriju Republike Srpske vremenom postigao „svršen čin“, odnosno „faktičko stanje na terenu“. Pri tome, računa se na komparativno manju negativnu stopu muslimanskog/bošnjačkog migracionog salda, viši fertilitet i prirodni priraštaj u odnosu na srpski, verski solidarno finansiranje kupovine iz islamskog sveta, paralisanje ekonomskog razvoja Republike Srpske političkom opstrukcijom sa nivoa zajedničkih institucija itd.

Cilj je da se Srbi pretvore u beznačajnu manjinu – populacionu i vlasničku. To bi se, potom, koristilo kao „argument“ da je dvoentitetska BiH prevaziđena i da je nužna njena transformacija u građansku, unitarnu državu, eventualno podeljenu na 4-5 tobože multietničkih regiona.

U stvari, u svakom od njih, a i u čitavoj BiH, srpsko stanovništvo bilo bi politički-teritorijalno neomeđeno, tj. u amorfnom stanju, degradirano na status raje i pretvoreno u „političke Bosance“.

Muslimanski/bošnjački populaciono-politički činilac, pak, bio bi privilegovana većina i hegemon, a na demo-geopolitički način bi ostvario „pokrivanje teritorije“ gotovo čitave BiH i „izlazak na njene međunarodno priznate granice“, prvenstveno na Drini i Savi. Ne svedoči li o tome preteći raspored vahabijskih paradžemata i polu-vojno ustrojenih airsoft klubova u konveksnom delu Federacije BiH, duž pojasa prema Republici Srpskoj?

Razumljiva je jedva prikrivena nervoza efendije Cerića i istomišljenika. Opravdana je njihova bojazan da će u globalnoj preraspodeli moći i geopolitičkom prepakivanju izgubiti pokroviteljstvo SAD, koje se „neće više mešati u rešavanje problema na Balkanu“, kako reče bivši američki ambasador u Srbiji Kristofer Hil.

Uporedo, strahuju da nastavljeni patronat teškoćama ophrvane EU neće biti dovoljno pouzdan spram interesa Rusije i Kine, naročito ako se bude radilo o strukturisanju novih interesnih sfera. U pitanju je trka sa vremenom. I enigma šta su to Tramp i Putin utanačili na prošlogodišnjem avgustovskom sastanku u Enkoridžu, na nekada ruskoj, a sada američkoj Aljasci, a tiče se Evrope i „nezavršenog posla na Balkanu“?