Autor: Nikola Momčilović
Jedino biće koje svakodnevno insistira na tome da nestane jeste – čovek. Uobraženi, zeleni, ali nepopustljivi, suočavamo se sa posledicama potkupljivosti i nemarnosti: bacanjem raznih vrsta otpada sa mosta u rečno korito ili sliv, na trotoar ili ulicu, divljom gradnjom i kopanjem. Taj problem je, pre svega, nasledan. To slikovito prikazuje nedostatak elementarne kulture pojedinaca sa dijagnozom: „Znaš li ti ko sam ja?!”.
Pre nego što se pozabavimo zaboravnošću tih ljudi, hajde da napravimo mali osvrt. Primarni izvor života je novac, novac za vodu, novac za hranu i novac za vazduh. Pa krenimo redom sa „čudima” moderne civilizacije.
Najaktuelnije su mini hidroelektrane. Potok dobija cev umesto prirodnog korita. Količina vode se smanjuje, a samim tim i tokovi reka, recimo Vlasine, dobijaju umanjen kapacitet. Dobro, divljač, u potrazi za vodom i hranom, malo se zbliži sa ponekim domaćinstvom. Ipak, investicija pokazuje da su kilovati značajniji od flore i faune. A zamislite tek betonske infrastrukturne objekte koji niču iz korita reka. Zbog kratkog trajanja javnog uvida u planska dokumenta ili ignorisanja istih, stiče se utisak da su reke, korita i priroda privatna svojina, a ne javno dobro. Napredak i razvoj se ne mere znanjem i kulturom, već količinom izlivenog betona i brojem podignutih zgrada za opšte dobro. Zato se divite gradnji. Pitanja su suvišna.
Reka Jablanica je nedavno u žiži javnosti. I ovde je u pitanju dugoročno nemarna investicija, ekološki incident. Naime, jalovina iz rudnika završila je u Jablanici. Reka je dobila cementastu boju. Života u reci verovatno i nema, s obzirom na to da se ovakvi incidenti ponavljaju, jer, kako kažu povratnici u grehu: „Šta se bunite, odneće reka sve to…”. Treba verovati „eminentnim stručnjacima” na reč. Nije prvi put da se ovakve stvari dešavaju, a pošto je primarni izvor života hartija od vrednosti, beležimo još jednu crtu u nizu ovih incidenata. Da li je ta voda ispravna za piće? Ne bih rekao. Da li se ta voda plaća? Hmm, sami odgovorite.
Kad smo već kod rudarstva, zamislite Uvac, Staru planinu, Homoljske planine ili Jadar sa izgledom poput centra Bora. Umesto meandara, slapova i vidikovaca dobijamo rupetine i smog, ali po kojoj ceni? Najstabilnije zemlje, ne samo u Evropi nego i u svetu. Doduše, sa kraterima. I zagađenim vazduhom. I bez životinjskog sveta. Setite se i stihova Branka Miljkovića:
Ne napuštaj me svete,
ne idi naivna lasto.
Ne povredite zemlju,
ne dirajte vazduh,
ne učinite nikakvo zlo vodi,
ne posvađajte me sa vatrom,
pustite me da koračam,
prema sebi kao prema svome cilju.
E sad, za one sa zaboravnošću i dijagnozom „Znaš li ti ko sam ja?!”, mali podsetnik: mi smo od 1800. do 2000. godine gotovo neprestano bili pod ratovima i pritiscima. Borili se za slobodu i često menjali svoje „ja”. Nekoliko puta smo bili bombardovani i devastirani, ali smo opstali. U tim procesima, kao narod, nismo imali dovoljno vremena za razvoj svesti i savesti. Danas je taj proces počeo. Budi se svest. Nismo u poziciji da postavljamo uslove velikim korporacijama, ali možemo da podignemo glas i ukažemo na anomalije.
Mi smo mala zemlja seljaka na brdovitom Balkanu, nismo Slovenija, ali možemo imati takve standarde. Za početak, elementarna kultura i obrazovanje. Čuvajmo prirodu i trgove. Ako smo poznati po inatu, neka on bude usmeren na obrazovni i kulturni razvoj.
