„Zamislite da u Urgentnom centru lekar odbije da leči pacijenta u teškom stanju? Vazduh je u teškom stanju“, kažu stručnjaci iz Nacionalne ekološke asocijacije – NEA.
Srbiji od zagađenja PM česticama umre dva puta više ljudi na sto hiljada stanovnika nego na svetu u proseku, a nekoliko puta više nego u razvijenim zemljama EU, izjavila je Elizabeta Paunović iz Nacionalne ekološke asocijacije – NEA i Eko bloka na konferenciji za medije posvećenoj pitanju zagađenja vazduha. Godišnje pre vremena u Srbiji usled dugogodišnje izloženosti zagađenom vazduhu premine 12.700 ljudi.
Paunović je naglasila da život nema cenu, ali da su donosioci odluka neosetljivi na gubitak ljudskih života. Da bi im približili problem, regionalni biro Svetske zdravstvene organizacije i OECD su još 2015. godine izradili studiju procene ekonomske štete od zagađenja vazduha.
Srbija gubi trećinu BDP-a zbog zagađenja vazduha
Ova studija je pokazala da Srbija gubi oko trećine BDP-a na skrivene troškove koji su posledica zagađenja vazduha. Kako je dodala, u sličnoj situaciji su Bugarska, Bosna i Hercegovina i Gruzija.
Paunović je konstatovala da postoji blagi trend smanjenja zagađenja – kako ste mogli da pratite na našem portalu, PM čestica je u godini za nama bilo manje zbog skraćenja grejne sezone, a emisije SO2 su se smanjile nakon uvođenja uređaja za odsumporavanje u nekim pogonima, kao što su Kostolac i Bor. Ipak, ona je ocenila da su ukupni gubici verovatno i dalje slični, dodajući da u tom kontekstu posebno zabrinjava smanjenje budžeta za zaštitu životne sredine u visini od 4 milijarde dinara (koji je izglasan na kilometarskoj poslednjoj sednici parlamenta).
Elizabeta Paunović je skrenula pažnju da osim od bolesti disajnih organa, mnogi zbog zagađenja vazduha obole i od dijabetesa i bolesti kardiovaskularnih organa. Dodajmo na tu listu i autoimune bolesti. Po njenim rečima, 9% neonatalnih smrti uzrokovano je zagađenjem vazduha.
„Sve ove bolesti i smrti se mogu sprečiti“, naglasila je Paunović, članica Nacionalne ekološke organizacije – NEA. Ona se javnosti obratila na konferenciji za medije koju je 24. novembra Eko blok – mreža za čist vazduh održala u Prostoru Miljenko Dereta u Beogradu, a moderirala ga je Nataša Gligorijević iz Eko bloka.
Šta dišemo i koliko je urađeno, a šta nije?
Na konferenciji se razgovaralo se o tome šta je o kvalitetu vazduha u prethodnih godinu dana rečeno i sprovedeno, a šta prećutano.
Na konferenciji se fokusiralo na pitanja primene Programa zaštite vazduha u Srbiji do 2030, koji je Vlada RS usvojila u decembru 2022. godine. U pitanju je, kako je prokomentarisao Milenko Jovanović iz Nacionalne ekološke asocijacije, važan i potreban dokument u kom je definitivno priznato da je vazduh u Srbiji zagađen.
„To je prvi dokument ikada donet koji se bavi zdravstvenim efektima tako što je procenjen uticaj na zdravlje po većem broju parametara, uključujući prevremenu smrtnost i obolele, preko broja izgubljenih radnih sati zbog bolovanja, itd“, naglasila je Paunović. Ipak, on nije dovoljan.
„Rekao bih da osnovni cilj ovog dokumenta da ga država ima, a ne da ga sprovede“, konstatovao je Jovanović. Program bi morao da bude praćen merama za poboljšanje kvaliteta vazduha. One mere koje su predviđene nisu dovoljno ambiciozne, ocenio je Jovanović. On je to ilustrovao na primeru Bora, gde se u programu kao poželjna vrednost koncentracije arsena u vazduhu predviđa količina koja daleko prevazilazi dozvoljene vrednosti.
Analiza primene Programa u prethodnoj godini, „Blok presek – Kakav vazduh Srbija diše?“, koju je izradio Eko blok, će biti dostupna naredne sedmice.
Kako je u celoj Srbiji vazduh prve kategorije kad je 21 grad zagađen?
Dejan Lekić, osnivač portala Ekstremna ekologija – xEco je objasnio neverovatnu metodologiju po kojoj je vazduh u preko 20 gradova u Srbiji zagađen a u celoj republici „prvoklasan“.
„Pravila glase ovako: ukoliko jedna zagađujuća materija na jednoj stanici ima prekoračenje – stanica ima prekoračenje. Ukoliko jedna stanica u jednom gradu ima prekoračenje – grad ima prekoračenje. Sad pazite – bilo bi logično da ukoliko jedan grad na jednoj teritoriji ima prekoračenje, ta teritorija ima prekoračenje. Ne, ovde je upotrebljena kontra-metodologija: ukoliko jedan grad nema prekoračenje, onda cela teritorija nema prekoračenje!“, naveo je Lekić.
Podsetimo, javnost je nedavno sa gotovo godinu dana zakašnjenja saznala zvanične podatke o zagađenju vazduha u Srbiji tokom 2022. godine u godišnjem izveštaju Agencije za zaštitu životne sredine koji je po zakonu trebalo da bude objavljen krajem februara 2023. SEPA-in izveštaj prepoznaje da je ukupno 21 grad u Srbiji, uključujući Beograd, Novi Sad i Niš, prekomerno zagađen. Međutim, u istom izveštaju, kao i za godinu pre toga, stoji da je u zoni Srbija vazduh prve kategorije – čist ili neznatno zagađen, osim u gradovima Kragujevac, Kostolac, Pirot, Loznica, Čačak, Paraćin (Popovac), Zaječar, Kraljevo, Novi Pazar i Valjevo.
Leskovac odbio automatsku mernu stanicu
„Ovo je jedna cirkuska predstava u kojoj mi mislimo da je dovoljno da glumimo, ali u njoj možemo da dobijemo samo sporednu ulogu u svojim životima ako ovako nastavimo“, prokomentarisao je Lekić.
Dejan Lekić, osnivač portala xEco ekstremna ekologija je izneo ocenu da bi problem zagađenja vazduha u Srbiji rešiv, kada bi se na njemu ozbiljno radilo. On je podsetio na to da se u mnogima od 80 i nešto mernih stanica kojima država raspolaže ne mere sve vrste suspendovanih čestica, ali da lokalne samouprave to ignorišu:
„To je neverovatno! Ljudi mere ono za šta znaju da neće biti prekoračeno, a ne mere ono za šta znaju da hoće“. Kad se to desi treći put, naglasio je, više ne sumnjate na neznanje nego na nedostatak dobre namere.
Skrenuo je pažnju na slučaj Leskovca, u kom je lokalna samouprava 2020. odbila ponudu Agencije za zaštitu životne sredine da joj donira savremenu automatsku monitoring stanicu. Zato je tek građanskim monitoringom utvrđeno da je Leskovac najzagađeniji grad u Evropi, sa osam meseci prekoračenja graničnih vrednosti.
Čak i po postojećim merenjima, vazduh u Srbiji u 2022. će po Lekićevoj oceni pokazivati srednje godišnje vrednosti od 22.3 mikrograma PM čestica po kubnom metru, dok je preporučena granična vrednost SZO svega 5 mikrograma po kubiku.
„Kada bismo stvarno radili, mi bismo ovaj problem mogli da rešimo“, smatra, ipak, Dejan Lekić. Lekić je to ilustrovao sledećim podacima: dok je u delu Srbije protekle godine došlo do smanjenja zagađenja vazduha usled skraćenja trajanja grejne sezone i drugih faktora koji nisu u vezi sa primenom mera za zaštitu vazduha, u onim gradovima u kojima su mere primenjivane smanjenje je bilo još veće.
„Nas treba neko da pusti da radimo svoj posao. Ovako, nije sankcionisano ono što treba da bude, ali jesu ljudi koji pokušavaju da rade svoj posao“, naglasio je.
Lažni izbor između ekonomije i energetike
Milenko Jovanović iz organizacije NEA je istakao da institucije treba da počnu da rade: da sprovedu program zaštite vazduha, da mere indeks kvaliteta vazduha (za šta je istakao da zahteva malo ljudskih resursa i vremena)
„Zamislite da u Urgentnom centru lekar odbije da leči pacijenta u teškom stanju? Vazduh je u teškom stanju“, izjavio je Milenković. Kako je potcrtao:
„Rezultati nerada se plaćaju životima, a ulaganje u smanjenje zagađenja je niže nego šteta koju ono pričinjava. Nije tačno da je izbor između ekonomije i ekologije“.
On je naglasio da se borba protiv zagađenja vazduha u republici ne sme svaljivati na lokalne samouprave jer je to „kao da date detetu da podigne zgradu“. Takođe je ponovio više puta u javnost iznošeni podatak da je u zakonu rok za objavu SEPA-inog izveštaja o kvalitetu vazduha kraj februara. „Ok, ako to ne može, pomerite zakonski rok na prvi maj, ali ne na dvadeseti oktobar“, izjavio je Milenković, naglašavajući da kašnjenje izveštaja uzrokuje kašnjenje primenjivanja mera.
Sprovođenje mera otežava nedostatak sredstava, ljudstva, siromaštvo i nepoverenje
Upitan šta može hitno da se uradi, Jovanović je uzvratio da je to „Kao da ste me pitali koji novi mercedes možete da kupite za 2000 evra. Nijedan“. On je pojasnio da je neophodno dugoročno planirati i sprovoditi mere. naglasio je da je, konkretno, neophodno izvršiti zamenu dotrajalih individualnih ložišta, ali da na putu tome stoji nedostatak sredstava, ljudstva i opšte siromaštvo.
„Potrebno je da se u jednoj godini promeni oko 330 ložišta dnevno. Za jedno ložište treba da rade dva dana po tri radnika i da je sve spremno – ali to ne traje godinu, nego 150 dana, kada se ne loži. Dakle, treba nam oko 5000 radnika da to radi, kojih nema“.
On je dodao da posao otežava i siromaštvo i nepoverenje, jer je nemoguće objektivno siromašne ljude sprečiti da prodaju skupa ložišta, ako se ona kod njih ugrade, a da deo stanovništva takođe zbog nepoverenja nije raspoložen da ikog „primi u kuću“.
