Mladi su nezadovoljni stanjem obrazovnog sistema u Srbiji, nemaju poverenja da su odluke države u skladu sa interesima stanovništva i većina želi da se odseli iz Srbije pre svoje 30. godine, rezultati su onlajn ankete koju je sprovela Novinska agencija Beta.
Anketa je u saradnji sa akademskom debatnom mrežom „Otvorena komunikacija“ realizovana u drugoj polovini septembra i obuhvatila je 311 ispitanika, od kojih su 72,8 odsto žene. Starosna struktura ispitanika bila je od 14 do 25 godina, a prosečna starost 17 godina. Najviše učesnika ankete bilo je iz Beograda (49,2 odsto) i gradova sa manje od 100.000 stanovnika (43,4 odsto).
Većina mladih (94,2 odsto) koji su učestvovali u anketi, navodi da nisu upoznati sa prioritetima Startegije za mlade do 2030. godine i da država ne stvara okolnosti za pun razvoj njihovih potencijala (66,88 odsto).
O položaju mladih većina anketiranih je ocenila da u Srbiji ne postoji organizovana podrška mladima (58,8 odsto), odnosno 7,39 odsto smatra da ona postoji. Nešto više od 10 odsto ispitanika (11,26 odsto) navodi da postoji stalna podrška mladima, dok najveći broj (43,35 odsto) ne smatra da je tako.
Stav „Imam poverenje da država donosi odluke koje su u interesu svih grupa stanovnika, uključujući mlade“ više od 80 odsto ispitanika je ocenilo izrazito negativno ili negativno, odnosno svega 5,46 odsto izrazito pozitivno ili pozitivno.
Mladi su nezadovoljni stanjem obrazovnog sistema u Srbiji: 68,17 odsto ima izrazito negativan ili negativan stav o tome.
Nivo pripremljenosti za obavljanje posla, mogućnost primene naučenog van škole i kvalitet vannastavnih aktivnosti se navode kao izrazito nezadovoljavajući aspekti obrazovanja. Uočljivo mali broj anketiranih je pokazao izrazito zadovoljstvo bilo kojim od ponuđenih aspekta obrazovanja. {image3}
Većina ispitanika pokazuje želju da napusti zemlju pre svoje 30 godine (45,34 odsto), a kao glavne razloge navode potragu za boljim prilikama za obrazovanje i unapređivanje znanja i veština, kao i bolju ekonomsku situaciju. Najmanje bitni uzroci napuštanja države po ispitanicima su korupcija i stanje životne sredine.
Mladi najviše poverenja imaju u informacije profesionalnih, nezavisnih medija (28,62 odsto), potom onih bliskih državi (9,97 odsto), pa od velikih privatnih medijskih komapanija (9,33 odsto), dok najmanje poverenja daju informacijama sa društvenih mreža (4,5 odsto).
Pri odabiru svog izvora informacija mladi prioritet daju relevantnosti ponuđenog sadržaja, potom preporuci drugih ljudi čija mišljenja uvažavaju, a zatim ugledu koji ima medijska kuća, dok prezentacija sadržaja i način finansiranja medija manje utiču na odabir izvora informisanja.
Većina učesnika ankete se izjasnila da nikada nije bila izložena nekom vidu nasilja (54,98 odsto), a društvene mreže se navode kao najčešće mesto gde su doživeli nasilje.
Poverenje ispitanika da ih nadležne institucije mogu zaštititi od nasilja je nisko, 13,82 odsto ispitanika ima poverenja, nasuprot 70,42 odsto ispitanika koji ne veruje da ih državne institucije mogu zaštiti od tooga. Taj odgovor prati trend manjka poverenja u državu i njene institucije među mladima koji pokazuju rezultati ankete.
https://dusanstamenkovic.com/2020/06/11/corava-kutija/
НАРОД СЕ ПИТА
Морало је да прође неколико деценија, па да се филмски радници осмеле да прикажу народу како се некада гласало помоћу ћоравих кутија. Они који су били у прилици да заиста након Другог светског рата гласају помоћу гумених куглица, гледајући филмове вртели би само главом плашећи се и мртвог друга Тита, а ови млађи су се смејали. Глумац Богдан Диклић као Буђони остао је упамћен како седи у отвору испод гласачких кутија да би премештајући гумене куглице из кутије у кутију одредио победника.
Једини вишестраначки избори у комунистичкој Југославији одржани су крајем 1945. године, али и тада се гласало само за једну опцију – за „Народни фронт“ на чијем је челу био Тито. Предратне монархистичке странке се нису кандидовале. У политичком животу Србије у Краљевини Југославији – Демократска странка, Народна радикална странка и Савез земљорадника одбили су да пријаве листу за изборе.
Уочи расписаних избора Ђилас је на митингу у Београду изговорио: „Ту смо опозицију у рату тукли не гуменим, него оним правим челичним куглицама.“ Све је било јасно!
На изборима је након пребројавања гумених куглица утврђено да је победио друг Тито, односно „Народни фронт“ иза кога је била Комунистичка партија Југославије.
Corave kutije kuglica
Куглица за ћораву кутију
Начин гласања се најбоље описује у једном упутству како да гласају слепе особе: Кад слеп гласач дође дође председник бирачког одбора, пошто бирач добије гласачку куглицу, привешће слепог бирача до једне гласачке кутије, казати му за кога она прима гласове и довести му руку са стиснутом шаком у којој се налази гумена куглица до отвора кутије, потом ће му рећи да руку потпуно завуче у кутију, па онда да оде до друге кутије и да тамо исто тако завуче руку. Након тога бирач отвара шаку да би показао да је гумену куглицу испустио у једну од две гласачке кутије.
Upatstvo za glasanje slepih
Упутство за гласање слепих
Гласачке кутије су биле довољно дубоке да нико не може руком да дохвати дно и евентуално извуче неку куглици. Прва кутија је била „ЗА“, а друга „ПРОТИВ“ Народног фронта. А у тој другој кутији је дно било дрвено, па би се приликом пада куглице зачуо туп ударац.
Члан бирачког одбора би када чује да је куглица убачена у другу кутију „ПРОТИВ“ стављао поред имена гласача на бирачком списку одређени знак. Касније су тако обележени гласачи постајали народни непријатељи којима је одузимана имовина, који су хапшени и приморавани да обављају разне јавне радове.
Гласање помоћу куглица, а не заокруживањем на папиру, правдано је чињеницом да су многи гласачи били неписмени, те да није имало сврхе да се штампају гласачки листићи. Уосталом тако је било и у 19. веку у Србији.
Причало се како се од кнеза Михаила Обреновића тражио европски парламентаризам, а да је он као одговор на такав захтев показао некакав списак тадашње Народне скупштине и на њему уместо потписа посланика нацртани „крстићи“. Књаз је убијен у Кошутњаку 1868. године, па га је наследио касније од милоште прозван „Краљ Миланче“. Уставом који је донет годину дана касније започео је прави парламентарни живот у Србији.
Српски посланици су одредили опште право гласа за сваког Србина који је пунолетан и плаћа порез. На изборима нису могли да буду бирани државни чиновници, војници и официри, они који примају новчане накнаде из државне касе, као и пензионери.
jedan konj
један коњ
Данас, после скоро 150 година, право да буду бирани имају само они чија се имена налазе на изборном списку странке или групе грађана.
А да би неко био и изабран, није довољно само да буде на списку кандидата. Заљубљеник у власт, страствени зависник од моћи, будући представник народа мора најпре да заслужи да дође до списка, а касније и да се пробије у врх списка. После следи удварање бирачима, па дан избора са свим могућим преварама. На крају све може да се промени и приликом пребројавања гласова и прављења записника о изборним резултатима.
На локалном нивоу пут до изборног списка неке партије креће од бандере. Најпре послушнички мора да се лепе плакате са изборним обећањима и фотографијама лидера. Они срећнији уместо плаката и четке са лепком добијају од своје партије елегантније послове. Тако се заслужује поверење локалног лидера странке.
А да би локална листа била ваљана, мора да се потпишу грађани да је подржавају. Све те грађане посматрају невидљиве очи представника владајуће странке. Онима који су дали потпис опозиционој странци следећег дана најчешће следи сурова освета владајућих за дату подршку.
Законодавна власт је примамљивија од локалне, па су зато и критеријуми за избор кандидата много другачији код избора посланика за народну скупштину. А критеријуме постављају не само лидери странака, него и разне формалне и неформалне групе, заступници светских корпорација и домаћи богаташи (пословни људи). Веома је важно какви ће закони да се доносе у наредне четири године, односно до наредних избора и зато је одабир будућих парламентараца битан. Иако у обичном свету влада уверење да у парламенту седе само климоглавци владајуће коалиције, људи који гласају „ЗА“ само када чују звонце председавајућег, није тако.
Када државни парламент броји рецимо 250 посланика, а цензус је само 3%, следи да свака странка која пређе цензус на изборима мора да добије бар седам посланичких места. Ако политичка странка заслужи поверење 10% бирача, онда следи и свих 25 посланичких места. Поставља се онда и питање зашто скоро све странке и групе грађана на својим изборним листама имају по 250 кандидата?
Одговор на ово наизглед бизарно питање је прост. И онај који је на списку под редним бројем 250 је утицајан у својој средини и својим угледом повешће за собом одређен број бирача, можда баш онолико колико је довољно да се прескочи цензус за улазак странке у парламент. А ако је тај под редним бројем 250 пореклом из неке неразвијене општине, онда суграђани у њему виде наду да ће баш он из државног буџета да донесе новац који је неопходан за свакојаке локалне потребе.
Најмање је гласачима важно што њихов представник у законодавној власти не разуме рецимо колико је битна висина рудне ренте или ко су чланови управних одбора у јавним предузећима. Не разуме парламентарац ни како светске корпорације послују у Србији, нити који су ту све интереси заступљени (не постоји школа, нити курс, за народног посланика). Важно је да бирачи буду задовољни када га чују како говори у Народној скупштини док траје живи телевизијски пренос.
karikatura
позајмљена карикатура
При врху списка кандидата за народне посланике углавном су чланови председништва странке и Београђани. На дну списка су провинцијалци. Наравно да ће народни посланици да буду они са врха списка. Они са дна списка су били само предизборна сценографија. Искуство каже да је сваки други посланика баш из Београда, а да из сваке треће општине нема нити једног представника. Постоје општине у Србији које никада, баш никада, нису имале своје посланике.
Предизборна кампања може да буде и веома увредљива за поједине кандидате, јер се користе лажи, обмане, преваре, уцене… Говориће се да је кандидат педофил, лопов, насилник, … да је корумпиран, да је део светске мафије, … да има лажну диплому,… да чува у страним банкама милионе… Појединцима ће да се прети лично или члановима његове породице.
Поред празних обећања како ће након избора да теку мед и млеко, најчешће ће они који су на власти да крену да полажу разне камене темељце или да учествују у отварању тек окречених објеката. По селима ће да се асфалтирају сокаци и праве надстрешнице на аутобуским стајалиштима. Обећаваће се бесплатан јавни превоз аутобусима…
На крају је дводневна предизборна тишина. Новинари ће у скривеном облику да подсећају бираче о чињеницама које утичу на излазак или бојкот одржавања избора.
На дан гласања од раног јутра старци и старице долазе први да гласају. По општем правилу које важе деценијама, од времена док је друг Тито био жив, најстарији заокружују првог на изборној листи, ма ко то био. Затим на изборно место долазе они који су кренули на пијацу, па да успут обаве и своју грађанску дужност. Наравно да ће најмлађи гласачи да долазе последњи, пред затварање гласачких места. А у међувремену догађаће се и чудне појаве.
Сутрадан или два дана након завршеног гласања, губитници ће да се правдају како су избори били нерегуларни, како је победник плаћао по 20 евра за сваки добијени глас, како су бирачки спискови били непрецизни, како је приликом пребројавања гласова било подметања, како је… Маштовитост поражених је неслућена.
Губитничке партије ће поред тога што ће да указују на недопустиво велики број грађана Србије избрисаних из бирачких спискова, односно на додавање непостојећих и давно преминулих, да указују и на гушење јавне речи и слободе говора, затим ће да протествују против партијске свемоћи и „једнопартијске“ диктатуре, рђавих политичких закона, начина организовања избора, монопола на “патриотизам“…
„Ћораве кутије“ су биле веома наивне у односу на данашње време. Онда се бар знало да мораш да изађеш на гласање и да мораш гумену куглицу да убациш у кутију на којој је писало „ЗА“. А ако ипак убациш гумену куглицу у ону другу кутију, након тупог ударца куглице у дно празне кутије поред твог имена биће уписана ознака да си непријатељ власти, односно народни непријатељ.
JKR_DAY033_103018_0757860.dng
„Ако ниси са мном, онда си против мене!“ Мора да будеш или четник или комуниста, или родољуб или државни непријатељ и страни плаћеник! Бунтовници су непожељни!
Онај ко добије изборе увек ће да одлучује шта ће убудуће да ради с људима који нису гласали за њега. Наравно уважавајући „љуте противнике“ који су му неопходни за постизборне коалиције, па макар то била и партија која је освојила глас више од минималног броја да се прескочи цензус…
Пошто победници пишу историју, како се то често каже, рушиће се споменици оних претходних. Нема у Србији ништа „за вјек и вјеков“.
Kabare
Српски владар се запитао крајем 19. века:
„Буни ли се народ?“
„Буни се.“
„Затежи!“
„Народ се не буни, ућутао се.“
„Попуштај!“
И тако дани теку до наредних избора. Приче о „Ћоравој кутији“ остаће.
Разни су разлози али нажалост има доста и помодарства и копирања околине, као и утицаја глобалистичке увозне „културе“ која материјализам ставља на прво место у циљаној пропаганди разбијања не само националних држава него и породице.
Младима треба објаснити дубину манипулације и унапред дати чињенице са којима ће се суочити ако оду. А оне су сурове – ниједна материјална добит не компензује губитак који ће неминовно имати на крају – поготово ако се не врате никада што је жалосна судбина већине која побегне од проблема код куће само да би нашла још веће проблеме негде другде.
Наравно да наопака власт итекако доприноси томе али није решење у предаји и бежању. Постоје ретки изузеци од овог правила – људи из науке на пример који не могу да добију адекватну подршку код нас али то су изузеци који доказују правило да је жртва коју приносе у раду и времену увек већа нажалост од добитка ма како га дефинисали.
Зато би идеално било да се људима који су се доказали у струци ван земље омогући да се врате и помогну развој сопствене земље – што је наравно веома тешко ако се настави са негативном селекцијом медиокритета који штите своје буџетске и личне позиције а добробит друштва им је задња рупа на свирали. То је доказ да се све преноси од избора погрешних људи на најодговорније функције који затим негативно селекцијом доводе још горе и себичније и неспособније на позиције одлучивања. Само ако се прекине ова зачарана спирала самоуништавања једног друштва моћи ће доћи до смислене промене. То међутим захтева да се и млади тргну и схвате да су они једини који могу донети промену набоље и за себе и за друштво.
„Većina mladih želi da ode iz Srbije pre 30. godine“?!
Зашто не пре тога, рецимо пре 22-25?
Одговор је јасан: овде у “непреспективној“ Србији завршити школе, а онда
пут под ноге.
Школовање у иностранству је више него скупо у односу на Србију, и
зато “узми све што ти живот пружа“, а онда окрени леђа Србији?!
Јесте, у Србији нема перспективе, али за то се треба борити, свим начинима
и средствима да се обезбеди та перспектива.
Млади, зар мислите да ће вам бабе и деде стварати перспективу?
Могу да вас подрже, али постали сте млаки, атрофирани, уљуљкани бајколиким
причама о “богатом“ Западу – где се “каке“ дукати и “пишке“ бисери.
Време проводите у кафићима, дискаћима, коцкарнцима, стадионима –
“регрутним центрима“ за навијаче и хулигане – злоупотребљавани у служби
режима.
Режим вас расељава из Србије, а досељава мигранте, зар то не видите?
Узмите ствар у своје руке, регуларно, ништа насилно, али довољно МАСОВНО
да режимски и талог НАТО позиције и опозиције (част изузецима!) побегне
главом без обзира, а то је могуће само доследношћу и масовношћу попут
Гандија.
Ситуација се не може решити наговештеним и унапред покраденим изборима
-ОЛОВКОМ, већ само и сикључиво само “КУКОМ И МОТИКОМ“ на улици.
Када?
На сам дан изласка на изборе!
Покредани избори свакако обезбеђују Вучићу потребну “УБЕДЉИВУ ВЕЋИНУ“,
да Србији и СРБском народу забије ГЛОГОВ КОЛАЦ у СРЦЕ СРБИЈЕ – Косово
и Метохију.
Зар то није довољан разлог/мотив да се масовно изађе на улицу на сам дан
избора?
Полиција нема могућности да делује репресивно јер би тиме компромитовала
саме изборе, изазвала сукобе, и ускратила Вучићу “УБЕДЉИВУ ПОБЕДУ“.
на покраденим “ДЕМОКРАТСКИМ ИЗБОРИМА“, заједно са НАТО позиционим и
опозиционим талогом (ЧАСТ ИЗУЗЕЦИМА!).
Монах Антоније је гандијевски доследан већ 7 година, али је слаб одзив омладине
која у Србији нема “перспектву“.
Избори су прилика да му се придружимо.
Ево примера омладинца који не жели да оде из СРБИЈЕ.
ww.youtube.com/watch?v=a0Hnuysuvr0&t=339s