Super se živelo u SFR Jugoslaviji, zar ne?

1
151

O super životu u SFRJ ćete non-stop da slušate po našim medijima i među elitama, zato što našom državom još uvek vladaju privilegovana Titova buržoazija i komunisti tj. deca i unuci Titovih vlastodržaca. Oni su naša „elita“.bonovi

I u takvoj zemlji se prvi put pojavila istinska glad, kada su Titovi komunisti došli na vlast iza sovjetskih tenkova i sprovodili svoju plansku socijalističku ekonomiju „petoletku“ i otimali od srpskih domaćina hranu, stoku u „prinudnom otkupu“ koji je sprovođen uz nasilje, represalije i masovna streljanja „narodnih neprijatelja“. Glad koja je tada nastala rešavana je putem američke pomoći „Trumanova jaja“ i da nije bilo toga, desetine hiljada ljudi bi u Srbiji umrlo od gladi i to na najplodnijoj zemlji u Evropi.

Posle svađe sa Staljinom 1948/49. godine i Rezolucija Informbiroa, napušten je delom sovjetski model planske ekonomije i prinudnih otkupa, pa se prešlo na izmišljotinu seoskog učitelja iz Slovenije Edvarda Kardelja, zvanu „radničko samoupravljanje“. Po tom ekonomskom modelu, radnici upravljaju preduzećima i pitaju se o svemu. I tu dolazimo do ključnog problema neefikasnosti Titovog socijalizma, zato što cilj radnika nije uvećanje profita i ekonomska efikasnost u tržišnoj utakmici protiv konkurentskih preduzeća (kao u tržišnom kapitalizmu), nego je radnicima cilj da od profita sami sebi daju veće plate, da zaposle rođake, decu itd, a da im država štiti privilegovani položaj na tržištu, a ne kvalitet proizvoda ili usluge kojima se izdvajaju u odnosu na konkurente.

Tako je došlo do najvećeg problema Titove ekonomije iz 60-ih, 70-ih i 80-ih, a to je nezaposlenost. Da bi rešio taj problem, Tito sklapa dogovor za Nemcima iz Zapadne Nemačke, da ne potražuje nikakvu ratnu odštetu, no da Nemci dozvole našim radnicima da rade u Nemačkoj kao gastarbajteri. Najpre su 1968. godine, otvorene granice za pola miliona radnika, da bi kasnije otišlo još milion, pa se između 1968. i 1973. godine beleži i najniža stopa nezaposlenosti, nastala odlaskom nezaposlenih najpre u Nemačku, a kasnije u sve zapadnoevropske zemlje. Opšta bežanija radne snage u zapadne zemlje, doprinela je smanjenoj nezaposlenosti u zemlji. Prethodno, do 1968. godine, retko ko je mogao da putuje u inostranstvo i uopšte dobije pasoš od komunista. Granice su bile zatvorene, kao i u ostalim komunističkim zemljama.

Da Vas podsetimo:  Žarko Vidović: Logoraši su poslednja srpska elita

Međutim, gastarbajterski pristup rešavanja problema nezaposlenosti nije dao rezultate na duži vremenski period. Stopa nezaposlenosti posle 1975. godine u SFRJ je bila u stalnom porastu, naročito među visokoobrazovanima. Međutim, problem efikasnosti sistema „radničkog samoupravljanja“, tj. problem da se nije pravila razlika između imati istinski posao i „imati radno mesto“, doveo je do preteranog broja zaposlenih u fabrikama i državnoj upravi, od čega i danas pate sve države bivše SFRJ. Već 80-ih godina u SFRJ zbog toga počinju i prvi „prinudni odmori“ koji su u proseku trajali više od godinu dana (zato što radnički saveti i država ne smeju da otpuštaju nikog jer svi imaju „pravo“ na zaposlenje bez obzira da li je taj posao potreban). Kod visokoobrazovanih 1985. godine stopa nezaposlenosti mladih (mlađih od 30 godina) bila je neverovatnih 59,6%.

Izgradnja hidroelektrane “Đerdap“ šezdesetih godina
Izgradnja hidroelektrane “Đerdap“ šezdesetih godina / Foto: Dokumentacija „Borbe“

Titova država je takođe bila najzaduženija država na svetu. Zbog neefikasnosti modela „radničkog samoupravljanja“ država je morala da se zadužuje kako bi opstala. Tadašnjih 20 milijardi dolara spoljnjeg duga, kada se preračuna na današnje vrednosti (kalkulatorom rasta cena i pariteta kupovne moći) iznosi skoro 200 milijardi dolara.

Ciklus vrtoglavog zaduživanja Titove Jugoslavije počeo je 1975. godine. Šest godina kasnije je inflacija u SFRJ dostigla 45% i rasla do čudesnih 1.000% sve do vlade Ante Markovića koji je pokušao i u dobroj meri uspeo da izvede ekonomsku reformu u periodu 1989-1991.

Posledica visoke inflacije u SFRJ, bila je nestajanje skoro sve uvozne robe iz prodavnica. Zemlja nije bila u stanju da plaća uvoz nafte, opreme i sirovina, nastali su prekidi u proizvodnji, počelo se s merama poput vožnje na „par-nepar“ (vozila čije se registracije završavaju na parni broj voze jedan dan, a vozila čije se registracije završavaju na neparni broj voze sutradan i tako se menjaju) i bonova za gorivo, koje vidite na slici. Bile su masovne nestašice kafe, mleka itd. i nastupila je ekonomska kriza koja će trajati sve do raspada Jugoslavije.

Da Vas podsetimo:  Ispovest Đorđa Šuvajla, logoraša sarajevskog Silosa tokom 1990-ih godina

1983. godine, Titova tvorevina, država SFRJ, je zvanično BANKROTIRALA. Ni o tome nećete slušati nigde u našim medijima.

Mesec dana posle Titove smrti, u maju 1980, savezna vlada SFRJ je devalvirala dinar za 30%, a zatim će se devalvacije ređati jedna za drugom sve do raspada zemlje. I onda je, 1983. godine, zbog problema „radničkog samoupravljanja“ što je dovelo do ogromnog zaduživanja, Jugoslavija zvanično i dokumentovano bankrotirala, iako to nikad svojim građanima nije objavila. Država SFRJ je jednostavno prestala da plaća sve obaveze iz dugova prema inostranstvu, što je rezultiralo ogromnim nestašicama.

Svetska banka je 1991. godine, procenila da je dug SFRJ nenaplativ. Nije vredelo ni što je MMF otpisao 1,8 milijardi duga, niti što je američka vlada u Vašingtonu, u očajničkom pokušaju da spreči raspad države, donirala još 3,5 milijarde dolara za stabilizaciju jugoslovenskog dinara. Dug Jugoslavije od 1961. godine do 1980. godine povećavao se za oko 17,6% svake godine. Da se taj tempo rasta nastavio i nakon 1980. godine, ukupni dug bivše SFRJ bi danas iznosio neverovatnih 6 triliona dolara.

E, ovo pominjite svima koji počnu da pričaju o lepom životu u SFRJ, spavanju na klupi u parku, crvenom pasošu i slično. Ovo je suština!

FB Istorija Srba

https://hronograf.net/

 

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime