Zbog čega Zapad ćuti o genocidu u Drezdenu? I da li to neko Srebrenicom pokušava da prekrije Jasenovac?

2
118

Prestonicu današnje Saksonije nazivali su nemačkom Firencom sve dok je februara 1945. nisu razorili britanski i američki bombarderi. Višednevno orgijanje „letećih tvrđava“ iznad Drezdena, započeto u noći između 13. i 14. februara 1945. godine, u Nemačkoj su, koliko do juče, pamtili kao „noć ubistva u Drezdenu“ (Die mordnacht von Dresden).

Počevši od 13. februara 1945. i tokom narednih dana, saveznici su na Drezden izručili tačno 4.441,2 tone bombi, ubivši između 25.000 i 100.000, odnosno prema prvim nemačkim izveštajima i očekivanjima, oko 350.000 do 400.000 stanovnika.

Interesantno, pedantni Nemci nikada nisu utvrdili tačan broj žrtava ovog divljačkog savezničkog bombardovanja.

Istoričari danas rado operišu sa zvaničnim brojkama od oko 20.000 do 25.000 drezdenskih civila, među kojima je bio ogroman broj žena, dece i starih ljudi.

Izveštaj pisan bez relevantne dokumentacije

Ukoliko zavirimo u dokumentaciju američkog ratnog vazduhoplovstva u Evropi iz 1954. godine, koja je sada javno dostupna, videćemo da su procene govorile da se u Drezdenu u trenutku bombardovanja nalazilo oko 600.000 do 670.000 stanovnika i oko 700.000 izbeglica, dakle, ukupno više od 1.300.000 ljudi.

Zapadni saveznici su, izvesno, znali da će u nekontrolisanim bombardovanjima stradati desetine, ako ne i stotine hiljada civila svih uzrasta i oba pola, ali su, uprkos tome, pribegli masovnom bombardovanju grada.

One koji ovde naivno veruju da procedure zapadnih zemalja obezbeđuju širokogrudu dostupnost važnih dokumenata, naročito onih koji bi mogli da budu upotrebljeni u cilju važne međunarodne istrage, teško će razočarati pomenuti izveštaj američkog ratnog vazduhoplovstva (Why Dresden Was Bombed – A Review of the Reasons and Reactions).

Već na početku izveštaja, komanda američkog ratnog vazduhoplovstva u Evropi navodi izuzetno važnu napomenu: njihov izveštaj je ograničen.

Za potrebe pisanja važnog izveštaja, koji je trebalo da objasni razloge i uzroke zločina u Drezdenu, američkom ratnom vazduhoplovstvu nisu bile dostupne sve potrebne informacije, a posebno nisu bila dostupna vojna naređenja za sam napad na grad, niti ostala dokumentacija sa visokog nivoa u vezi sa bombardovanjem.

Zbog čega je zločin u Drezdenu drastičniji?

Formalni razlog da u Drezdenu bombardovanjima bude onesposobljena nacistička saobraćajna infrastruktura startegijski je bio opravdan koliko i razlog Vojske Republike Srpske da konačno, jednom za svagda, osujeti neprekidne zločine muslimanskih snaga nad civilima u selima oko Srebrenice i u strategijskom smislu u potpunosti ovlada Podrinjem.

Drezden je, naime, ostao poslednji značajni železnički čvor koji bi nacisti mogli da upotrebe za, tada već očajničko, pregrupisavanje svojih snaga sa istoka i njihovo odstupanje ka rezervnim pozicijama nazvanim „alpska tvrđava“, odnosno planinskom prostoru duž austrijskih i bavarskih Alpa.

Da Vas podsetimo:  Godišnjica upada u vojnu fabriku „Pretis“ u Vogošći

Slično tome, Srebrenica i Žepa bile su poslednja vojna uporišta muslimanskih snaga u Istočnoj Bosni, a snage Nasera Orića, neosuđenog ratnog zločinca iz Srebrenice, bile su stalna pretnja civilima.

Na meti američkih i britanskih bombi, međutim, našli su se skoro isključivo civili – građani Drezdena i izbeglice koje su utočište bile pronašle u tom gradu, za razliku od Srebrenice gde su nedopustivi zločini činjeni nad zarobljenicima, nažalost u nekim slučajevima i golobradim mladićima, što je velika sramota sa kojom se moramo suočiti i pred kojom moramo pokazati poštovanje i izraziti najdublju žalost.

U toj činjenici, strukturi žrtava, prestaje svaka sličnost Srebrenice i Drezdena.

Namera je bila unošenje panike i haosa, a ne uništenje saobraćajnih komunikacija

U Drezdenu su pod tepisima bombi stradali svi civili podjednako, masovno, nekontrolisano i u jasnoj nameri Amerikanaca i Britanaca da se čitav grad potpuno razori, a sa njim i njegovi građani.

Izgleda da je svesna namera Amerikanaca i Britanaca bila da razaranjima i masovnim ubistvima civila unese potpunu paniku u nemačko drštvo. Isti koncept primenjen je ranije u Hamburgu, a nekoliko meseci kasnije, ali još drastičnije – upotrebom atomskog naoružanja, u Hirošimi i Nagasakiju.

Vinston Čerčil je posle Drugog svetskog rata, navodno, rekao da mu se čini da je došao trenutak da se postavi pitanje bombardovanja nemačkih gradova radi uterivanja straha u kosti, premda pod drugim izgovorima.

Drezden je bio pretvoren u pakao na Zemlji

Zapadni saveznici su, sudeći prema izveštajima, Drezden naprosto zasuli zapaljivim i razornim bombama.

Grad je vrlo brzo zahvatio požar koji je trejao danima. Više od polovine stambenih objekata pretvoreno je u ruševine. Ljudi su, zbog visokih temperatura i plamenih oluja, doslovno ostajali bez kiseonika i umirali sprženi.

Bio je to pravi pakao na Zemlji sa desetinama, potencijalno stotinama hiljada ljudskih smrti, koji nikada nije objašnjen, niti je iko zbog tog teškog zločina odgovarao, iako u samom razaranju Drezdena ima više elemenata genocida (namere da se uništi celokupna populacija), nego u neoprostivom zločinu streljanja zarobljenika u Srebrenici.

Uvlačenje Rusije u genocid u Drezdenu

Ukoliko pažljivije oslušnemo medijski i opšti društveni narativ onoga što bismo lako mogli nazvati genocidom u Drezdenu, jer je još lakše dokazati da je cilj višednevnih nekontrolisanih bombardovanja bilo istrebljenje gradske zajednice, lako je primetiti da autori vrlo često prizivaju odluke konferencija na Malti i Jalti, održanim uoči bombardovanja tog grada.

Na ovim konferencijama, vođe saveznika dogovarali su način okončanja rata, ali i izgled posleratnog sveta.

Da Vas podsetimo:  Zamisli – Bugarin si, napadneš Srbiju, a zarobe te Vijetnamci!

Na mnogo mesta moguće je pročitati da je bombardovanje Drezdena bilo posledica sovjetskog, odnosno ruskog zahteva, što implicitno ukazuje da do besomučnog bombardovanja grada, možda, ne bi došlo da ga Crvena armija nije zahtevala, što je vrhunac perfidnosti i licemerja.

Da li je streljanje u Kragujevcu takođe bio genocid?

Pitanje zbog čega nikada nismo dobili rezoluciju o genocidu počinjenom nad civilima u Drezdenu, Hamburgu, Hirošimi ili Nagasakiju, jednom logički mora da bude ukršteno sa pitanjem zločina streljanja do 3.000 zarobljenika u Srebrenici.

Sve zaraćene strane pokušavale su i pokušavaju da među nedužno stradale ubroje vojnike poginule u borbi, što je poseban problem u koji se autor ovog teksta, ovom prilikom, ne bi upuštao. Broj streljanih u Srebrenici utvrdila je nezavisna istražna komisija.

Ukoliko ovom letimično navedenom spisku teških zločina dodamo masovna nacistička streljanja u Kragujevcu, Kraljevu i drugim gradovima Srbije, te istrebljenje čitavih sela u Srbiji tokom Drugog svetskog rata, biće to zanimljiv činjenični zaplet bez mogućnosti da u ovom istorijskom trenutku na njega bude odgovoreno.

O određenju zločina u Srebrenici ne može da se raspravlja, ali o Jasenovcu može

Tu dolazimo do jednog od ključnih detalja propagandnog licemerja Kolektivnog zapada.

Spram imperativa da u slučaju zločina u Srebrenici bespogovorno i iz geopolitičkih razloga moramo da sledimo rečnik presuda, za koje mnogi smatraju da su značajnim delom bile politički motivisane, stoji potpuna sloboda preispitivanja onoga što se dogodilo u Jasenovcu.

Neko će reći da to nije istinita tvrdnja, ali ću, kao pamteće biće, biti slobodan da navedem nekoliko notornih primera.

Pre 18 godina, Radio Slobodna Evropa je u emisiji „Most“ Omera Karabega postavila upravo to pitanje: „Da li je u Jasenovcu izvršen genocid nad Srbima?“. Sasvim sam siguran da Radio Slobodna Evropa nikada ne bi emitovala emisiju pod nazivom: „Da li je u Aušvicu izvršen genocid nad Jevrejima?“.

Naslov, međutim, nije glavni problem ovakvog pristupa.

Jedan od sagovornika je hladno rekao da je potrebno tek sprovesti istraživanja na tu temu i da je NDH bila totalitarna država koja je totalitarne metode primenjivala na sve koji je nisu podržavali.

Ova notorna negacija namere i pokušaja NDH da istrebi Srbe na području koje je kontrolisala nikome preterano nije zasmetala, niti ju je makar u Beogradu iko ikada osudio.

Nesrećni sagovornik Omera Karabega iz Zagreba loptu je čak pokušao da prebaci na okupirano područje takozvane Nedićeve Srbije u kojoj su, kako je doslovno rekao, Jevreji bili najtemeljnije očišćeni, a okupirana Srbija i razoreni Beograd po njemu bili su isto, ili u jevrejskom slučaju čak gori nego NDH, dok je Jasenovac bio samo dobar izgovor za zločine počinjene od 1990. do 1995. godine.

Da Vas podsetimo:  ISTO IME, A SUDBINE RAZLIČITE: Filmska priča o dva srpska dečaka koje je od logora i ustaša spasla čuvena Diana!

Omer Karabeg nije ni reč rekao.

Pre četiri godine, isti autor je naslovom i novom emisijom pitao da li Srbija pokušava Jasenovcem da pokrije Srebrenicu. Bila je to čista reminiscencija na tvrdnju sagovornika iz 2006. koji je hladno i bez opomene relativizovao prirodu genocida i sam genocid izvršen nad Srbima u NDH.

Za razliku od prvog razgovora, u kom je sagovornik iz Srbije makar pokušao da ukaže na elementarne činjenice, na primer da nemačka okupaciona uprava u rasparčanoj Srbiji i NDH nisu isto, drugi razgovor je bio ćaskanje istomišljenika.

Ponovo banalno naveden naslov nije bio jedini problem.

U razgovoru tokom emisije genocid je pominjan isključivo u kontekstu zločina u Srebrenici i navodnog pokušaja da svi Hrvati budu proglašeni za genocidni narod. Jasenovac je bio tu onako, usput, zgodan da se upotrebi kao argument kada treba objasniti tobožnju nameru da se opravda drugi zločin, ali bez prava da se uz njega doda imenica genocid.

Takav pristup zvaničnika i medija traje decenijama.

Krajem prošle godine direktor Hrvatskog državnog arhiva, neki Dinko Čutura (namerno propuštam priliku da lako poentiram), genocid nad Srbima u NDH okarakterisao je kao „tobožnji“.

Jasno je i nesporno da se jedan zločin ne može pravdati ili potirati drugim zločinom. Genocid izvršen nad Srbima u NDH, ni sam Jasenovac, ne može biti opravdanje za stradanje muslimanskog, danas bošnjačkog življa u Podrinju, ni tokom Drugog svetskog rata, ni u (nadajmo se) poslednjem ratu u Bosni.

Ono što nije jasno i sa čim ne smemo da se pomirimo, jeste naš pristanak na geopolitičku zloupotrebu zločina počinjenih u naše ime i oduzimanje prava da o svim zločinima svi govorimo slobodno, istorijskim činjenicama, svedočenjima preživelih i kroz relevantnu istoriografsku građu, na koncu i kritički.

Srbi moraju da iskažu najdublje žaljenje zbog streljanja ratnih zarobljenika, ali ne smeju da pristanu da skoro tri decenije posle teškog zločina postanu saučesnici u geopolitičkoj instrumentalizaciji tog zločina.

Primer očiglednog genocida izvršenog isključivo nad civilima u Drezdenu, koji, za razliku od streljanja zarobljenika u Srebrenici, nikada nije priznat kao genocid, a njegovi vinovnici nikada nisu sudski procesuirani, puno govori u prilog razloga za nepristajanje na političku cenzuru u naučnom, dakle objektivnom tumačenju, vrednovanju i razumevanju istorijskih događaja.

2 KOMENTARA

  1. Nije problem u “ kolektivnom zapadu “ , oni imaju toliko puno “ putra na glavi “ da im ovakve imputacije genocida Narodu Srpskom , nikada im ne bi palo na pamet, da nemaju i svoje konje ( trojanske ) u obliku Vučića i S N S , a ti konji, su oni koji vladaju u Srbiji. Početak takvog (veleizdajničkog ) stanja u Srbiji, otvoreno je “ petooktobarskim pučem “ . Nivo veleizdaje Drzave i Naroda nikada nije bio toliko očigledan i ovo je sam vrhunac. Od “ petog oktobra , korak po korak , se išlo sve dublje i dalje, paralelno se je i kuhala zaba, ispočetka u ugodnoj mlakoj vodi, koja je sada već uzavrela “ . I dok su kosmetski Albanci, na pregovore sa Srbima, uz posredovanje „neutralne “ E U , uvjek uz sebe imali Amerikance, Srbi su skrivali od naroda svoju VELEIZDAJU,i zbog toga su izbijegavali RUSE, kao protutezu . Što su više popuštali, davali, prodavali, poklanjali , to su gromoglasnije objavljivali vlastitu visoku pobjedu , 5 : 0 ……. 7 : 0 ………10 : 0 ……..sve dotle dok nisu shvatili da se NARODU gade !! ZAKLJUČAK : Da Srbiju vode sasvim normalni političari ( koji nisu ni ucjenjeni ni ucviljeni ) , kao prvo nikada ne bi došli u ovako nezavidnu situaciju. Za ovakve “ ispade “ zapada, postoji cijeli repertuar protivmjera. Vjerovatno ne bismo imali potrebu za tim, ali zaprijetiti jednu simultanu usporedbu SREBRENICE sa JASENOVCEM , DREZDENOM. HIROŠIMOM , NAGASAKIJEM ……………….da ne spominjem afričke zemlje i američki kontinent ………. natjeralo bi ih da se pokriju ušima po glavi i gromoglasno odšute Srebrenicu .

  2. Невероватно, не знам шта овом аутору то треба да у причу увлачи Дрезден? Да ли мисли да су савезници требали да буду благи према Немцима, који су планирали да истребе читаве народе, и мало је фалило да у томе успеју? А што се тиче Крахујевца и Јасеновца, наравно да је био геноцид, али не знам шта чека српска власт да те догађаје и прогласи таквима?

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime