autor:Milan Ružić
Kažu njihovo… Kako naše može biti njihovo… Otkud njihova kolevka sa urezanim krstom na uzglavlju kad ga je starim zarđalim dletom, oko drške obmotanim krvavim omoforom, urezivao đed, sveštenik i svešteni sin…
Odakle nekom drugom rodna crnica zalivana krvlju moga roda… Koje su to žito kosile njihove kose sem srpsko, mučki i preko stomaka… Kako može biti Prizren ičiji do srpski kad ga na onom klizištu ne drži ništa do naših kostiju… Kičme dedova, lobanje mladića, udovi novorođenčadi, grudi majki i rebra očeva…
Što zemlju gaze vojničkom čizmom ako je njihova… Zašto ždiju manastire i haraju crkvišta ako nisu moja… Što su sve kuće raskućili i u crno zavili… Lažem, nisu sve, ima i jedna žuta. Čemu čekićanje grobova ako tamo niko naš nije ranije živeo, niti je u tu zemlju spuštan… Da li kamenice lete prema nama zato što su bez greha, pa bacaju stalno taj prvi kamen ili je to mržnja koje se stidi i taj kamen, i ovo nebo nad nama, i ova zemlja pod nogama i onaj đavo pod njom…
Na sve strane žbunje progutalo ruševine, vodurina poplavila podrume, šume proždrale livade, trava pokrila kamenje, božuri se razrasli… Da iskrčimo žbunje – našli bismo oltar… Da isušimo vodu – naći ćemo ikone… Da oborimo stabla – ukazale bi se kuće… Da kosimo travu – istupićemo i izlomiti kose na grobove komšija i rođaka… Da beremo božure – uzbrali bismo ih iz lobanja svoga pretka…
Sad kažu da tamo ne smem… A ako Srbin tamo ne sme, kako da pokaže sve ovo svojim potomcima… A ako im ne pokaže, kako da im objasni da silovane majke nisu majke njihovih dušmana… Da preklani vratovi očeva nisu prerezivani našim noževima… Da deca građena bodljikavom žicom nisu stoka niti njihova deca… Kako da im kažem koliko nas je tamo bilo kad nas sad toliko nema…
I šta će istorija, ta stara prevrtljiva kuja koja radi ono što joj se plati, da priča našoj deci… Zvona su sve tiša, pucnjava u moj narod češća je od pucnjave u vazduh kada se dete rađa, smeh se sklonio, a zavladao podsmeh, rat se odomaćio i nazivaju ga mirom…
Freske su izgrebali… Ikone su mi izlomili… Rogove s kuće na vatru nalagali… Srca iz grudi čupali, pa davali… Giljotinom kućne pragove načinili… Furune umesto hlebom, ljudima su nahranili… Crkve namesto molitvom kuknjavom ozvučili… Gde je bio mali kamen međaš, oni granicu podigli… Na krušku gde je deda vešao kaput njega su ovešali… Metkove umesto u cevima da su držali, u moj su narod izručili… U zemlju rodom okićenu rodbinu su mi zasadili… U kuće srpske stoku uterali… U crkvama našim oltare poharali… Srpske majke u crninu obukli… Sve netaknuto obeščastili pa utukli…
I dok mi siđemo s kočeva, uskupimo se iz grobnica, sastavimo se od sečenja, iskrpimo od metkova, glasnemo iz iščupanih grkljana i progledamo iskopanim očima, oni će se tamo naživeti na našim smrtima…
U tami srpskog poloma samo jedna tanka sveća sija… Monah što je drži – Kosovo je, a suza što na nju kaplje – Metohija!
Pokret za odbranu Kosova i Metohije
