Od čega će zavisiti broj Srba stradalih u Jasenovcu?

Oni koji podržavaju eksperte pokušavaju da nas ubede da je „kralj srboklanja“ Petar Brzica za jednu noć uspeo da zakolje 1360 Srba, dok su njegove kolege za preostalih 1.336 dana Jasenovca zajedno ubile oko 44-50.000

Broj stradalih Srba u Jasenovcu zasigurno neće zavisiti od predanog popisivanja srpskih žrtava i sakupljanja podataka o njima, naročito posle više od 75 godina. Pa od čega će zavisiti, pitaće se čitalac? Krenimo redom.

Prethodnih nedelja u srpskoj javnosti je ponovo aktuelizovano pitanje broja stradalih u najvećem i najmonstruoznijem koncentracionom logoru u Drugom svetskom ratu na tlu okupirane Jugoslavije – Jasenovcu. Povod je bila izjava vladike slavonskog Jovana, predsednika Upravnog odbora Muzeja žrtava genocida, koja je uzburkala onaj deo javnosti koji je osetljiv na procene broja jasenovačkih žrtava. Iako je bilo glasova da se radi o medijskom spinu u trenutku kada se nad Srbima na Kosovu nadvila pretnja nove Oluje, naročito posle tragedije u Banjskoj, odnosno da se radi o obračunu unutar visoke crkvene jerarhije, broj stradalih u Jasenovcu je tema koja ne sme imati vremenske i dnevnopolitičke okvire i razloge.

O ovom problemu pisao je veliki broj stručnjaka, istoričara, demografa, ali i samostalnih istraživača. Zato su i procene toliko različite i kreću se od 4.500 do 1.400.000 ubijenih. No, dve grupe koje su se poslednjih decenija profilisale kao najrelevantnije iznose sledeće podatke. Jedni, koji se drže broja stradalih procenjenih posle Drugog svetskog rata na oko 700.000, zasnivaju svoje podatke na procenama samih nemačkih okupatora, kao i posleratnih vlasti, te na delimično urađenoj sondaži terena, odnosno ispitanjima u samom kompleksu logora iz 1964. godine, ali i novijoj monografiji izraelskog prof. Gideona Grajfa. Iza ovakvih procena stoji i Srpska Pravoslavna Crkva, čiji je Sveti Sinod pre mesec dana izdao saopštenje u tom pogledu. I oni drugi, koji staju na stanovište o broju između 83.000 i 100.000, a svoje argumente uglavnom zasnivaju na procenama hrvatskog ekonomiste i demografa Vladimira Žerjavića i srpskog pravnika i statističara Bogoljuba Kočovića o ukupnom broju stradalih jugoslovenskih građana u Drugom svetskom ratu. Već na prvi pogled vidi se ogromna razlika u procenama između navedene dve grupe od čak sedam puta. Stoga i ne čudi što prva grupa drugu naziva revizionističkom, odnosno što pripadnici druge grupe one prve nazivaju mitomanima koji su jednu procenu proglasili „sekularnom dogmom“. Republika Hrvatska, koja je 1995. konačno završila ono što je započela njena prethodnica – NDH, zvanično staje iza brojke od 83.000 ubijenih, koliko je do sada imenom popisanih žrtava. Ivo Goldštajn, vodeće ime hrvatske istoriografije kada je reč o Holokaustu u NDH, iznosi procenu 90-100.000, dok njegov izraelsko-američki sunarodnik, a ujedno i direktor Centra Simon Vizental, Efraim Zurof, smatra broj od 700.000 preuveličanim, te zauzima stanovište o 100.000 ubijenih. Memorijalni centar Jad Vašem istovremeno navodi da je broj ubijenih višestruko veći od 4.500, ali i mnogo puta manji od 800.000. Iz takvog stava može se zaključiti da i Jad Vašem stoji na proceni one grupe koja broj žrtava ceni na oko 100.000. Kao vrhunskog predstavnika ove druge grupacije vredi istaći i „hrvatskog pravoslavca“ Igora Vukića, čiji su srpski preci bili u jasenovačkom paklu, a koji smatra da u samom logoru Jasenovac uopšte nije bilo ubijanja.

Istovremeno je veoma teško pronaći brojke koje bi bile na sredini između ove dve „škole mišljenja“. Gotovo da nema autora koji bi procenio broj stradalih po principu da je istina uvek negde na sredini, pa da nam kaže kako je u ovom zloglasnom kompleksu stradalo, na primer, oko 350–400.000 duša. Američki Muzej Holokausta navodi podatak o 77-99.000 stradalih u Jasenovcu, dok Jevrejska virtuelna biblioteka operiše brojem od 56-97.000. Kada uporedimo podatke grupe autora koji procenjuju oko 100.000 ubijenih, dolazimo do sledećih procena o stradalima po nacionalnoj, odnosno verskoj pripadnosti. Ova grupa smatra da se broj ubijenih Jevreja kreće između 13.000 i 20.000. Kada je reč o Romima, te procene su između 15-20.000. U Jasenovcu je stradao i jedan broj Hrvata i muslimana protivnika ustaškog režima, a njihov broj ide od 5-12.000. Kada je pak, reč o Srbima, matematika bi tu bila neumoljiva. To znači, da je broj ubijenih Srba u ovom logoru između 45.000 i 52.000, što znači da su Srbi činili tek polovinu ubijenih. Upoređujući broj stradalih pripadnika navedenih naroda i njihov ukupan broj na prostoru NDH, nameće se logičan zaključak da je Jasenovac primarno radio na uništenju Jevreja, potom Roma, pa tek onda i uzgred Srba, pošto je udeo ubijenih Jevreja i Roma u ukupnoj populaciji neuporedivo veći od udela ubijenih Srba i ostalih u ukupnom stanovništvu NDH. Koliko je uvredljiv ovakav podatak govori i činjenica da su posleratne vlasti utvrdile da je Slovenija imala 40.000 ratnih žrtava, dok je troje istoričara Instituta za noviju istoriju Slovenije samo u periodu 1997-2012. identifikovalo 99.865 žrtava. Registar žrtava se još uvek dopunjuje. Po tome ispada da je više stanovnika Slovenije stradalo tokom Drugog svetskog rata – koga, uzgred, Slovenija gotovo da nije ni osetila – nego što je ubijeno u najvećem stratištu Južne Evrope, najzloglasnijoj i najmonstruoznijoj „radionici“ (teško je reći fabrici, zbog broja utvrđenih načina na koje su žrtve ubijane) smrti na Balkanu.

Da rezimiramo. S jedne strane nalazi se veći deo istoričara, Srpska Pravoslavna Crkva, potpisnici Poziva SPC i Vladi Srbije od 12. 9. 2023, Gideon Grajf, Međunarodna komisija za utvrđivanje istine o Jasenovcu, kao i većina Srba i građana Srbije i Republike Srpske. S druge strane, nalazi se Republika Hrvatska i sav njen „znanstveni aparat“ na čelu sa Ivom Goldštajnom, jedan deo beogradske elite, Muzej žrtava genocida, Memorijalni centar Jad Vašem, Centar Simon Vizental, američki Muzej Holokausta i jedan srpski vladika. Kada ovako posložimo činjenice, jasno je ko će, sa obe strane, u institucionalnom pogledu, imati potencijala da odbrani svoju argumentaciju. To nam daje obrise jednog „novog“ sukoba, koji će, po svemu sudeći, eskalirati u narednim godinama, i koji će po svemu nadići ne samo pitanje broja jasenovačkih mučenika, nego i ove naše geografske okvire. Imajući u vidu dosadašnje delovanje institucija i autora koji sistematski smanjuju broj srpskih žrtava u ovom logoru, ali i na čitavom području NDH, nije teško zaključiti da će ovaj broj biti obrnuto proporcionalan rastu ubijenih civila po bolnicama, crkvama, džamijama i izbegličkim kolonama na prostoru Svete zemlje. Jer oni koji institucionalno, obrazovno i finansijski podržavaju eksperte koji pokušavaju da nas ubede da je „kralj srboklanja“ Petar Brzica za jednu noć uspeo da zakolje 1360 Srba, dok su njegove kolege za preostalih 1.336 dana sve zajedno organizovano ubile oko 44-50.000, što mu dođe 33-37 srpskih duša dnevno, sigurno se na tome neće zaustaviti. Izgleda da je Brzica morao biti „okrunjen“ nekom ozbiljnijom titulom, pošto ispada da je bio više od 40 puta efikasniji od svojih kolega, koje su takođe, samo radile svoj posao. (Da ne pominjemo sada ispovest ustaše Friganovića, koga je sveti Vukašin Jasenovački zaustavio na 1.100 zaklanih za veče, dok su pomenuti Brzica i još dvojica koljača ostali drugoplasirani sa „samo“ 300–400 preklanih: znači samo njih četvorica dve hiljade umoriše za jedno veče!)

Pored onakvih masovnih grobnica, silnih ljudi pobacanih u Savu, pretopljenih u sapun i umorenih na 57 najzverskijih načina, reći da je u proseku dnevno ubijano manje od 33 Srba, te da je više Slovenaca stradalo tokom čitavog rata nego Srba u Jasenovcu, dovoljan je razlog da se shvati o kakvim je procesima reč, ali i da se razobliči svako ko se na ovaj način podsmeva srpskim žrtvama. Konačna istina o broju jasenovačkih mučenika biće poznata nakon ishoda rata u kome jedna strana ima blagoslov svojih državnih organa da ratuje bez poštovanja ikakvih pravila, u kome može da jednom raketom ubije 500 ljudi u bolesničkim posteljama ili nekoliko desetina vernika u trećoj najstarijoj pravoslavnoj crkvi na svetu, u kome može da ubija izbeglice u kolonama, pri tom im ne dozvoljavajući ni da pobegnu preko granice, u kome može da uskrati vodu za preko 2,5 miliona ljudi, osuđujući ih na sigurnu smrt, i sve to potpuno nekažnjeno. Kada se sve ovo ima u vidu, danas nije lako dići glas protiv gnusnog nipodaštavanja jasenovačkih novomučenika, naročito protiv ovakve sile i onih kojih tu silu manifestuju (za razliku od časnih pojedinaca kojima je istina draža od „agendi“, neki od njih pomenuti su i u ovom tekstu) – a toj je sili očito sve dozvoljeno. No, to je stvar elementarne časti i dostojanstva. I stvar najosnovnijeg duga, koji mi Srbi imamo prema svojim stradalim precima.

Dr Dušan Ilić