Država je odlučila da prizna neplaćeni rad u kući.
To je najnovija vest koja je prostrujala kroz sve medije krajem marta i delovala je kao zaista dobra vest.
I, načelno, to i dalje ostaje dobra vest, iako se vrlo brzo ispostavilo da će njeni praktični efekti biti minimalni i, za ogromnu većinu ljudi, potpuno neprimetni, dok su koraci koji bi značili stvarno prihvatanje neplaćenog rada u kući kao pravog rada koji doprinosi i ekonomskom razvoju i životnom standardu i opštoj dobrobiti društva i porodice, skoro u potpunosti izostali.
O čemu je reč?
Država je odlučila da, u cilju smanjenja diskriminacije i rodne neravnopravnosti u Srbiji, ubuduće počne da se obračunava vrednost neplaćenog rada koji se obavlja u kući, u vidu brige o domu, o starijim članovima porodice, deci i onima koji ne mogu da se sami staraju o sebi.
Prevedeno na stvarni jezik, to znači da se ženama koje ogroman deo svog života provode perući, peglajući, čisteći i pazeći na decu i starije, sav taj nesumnjivo težak svakodnevni rad na neki način društveno prizna.
Zašto kažemo ženama? Zato što, prema zvaničnim podacima, žene u proseku provode duplo više vremena obavljajući kućne poslove nego muškarci.
Podatke o tome redovno prikuplja Republički zavod za statistiku, pa se može videti da su građani Srbije u 2022. u proseku provodili tri sata i osam minuta svakog dana obavljajući neplaćene poslove.
Ali, razlike među tim građanima su drastične. Građanke, konkretno, rade duplo više nego građani, a da za to ne dobijaju nikakav novac. Tako recimo tokom radnih dana muškarci provode sat i 46 minuta baveći se neplaćenim kućnim poslovima, a žene četiri sata i dva minuta.
Problem sa neplaćenim radom je što je do sada bio nevidljiv i neretko se dešavalo da žene trpe razne vidove diskriminacije, posebno kada rade samo u kući ili kad je njihov posao slabije plaćen, pa se doprinos koji daju zajedničkom životu omalovažavao.
Država je u tom pogledu sada učinila korak napred.
Prema novim pravilima, utvrđeno je da će se vrednost neplaćenog rada obračunavati prema minimalcu, odnosno moći će da mu se odredi bar neka ekonomska veličina. I u skladu s tim, odlučeno je i da će svi koji obavljaju neplaćeni posao moći da budu zdravstveno osigurani po tom osnovu.
To znači da oni koji nemaju plaćeni posao i koji ni na koji drugi način ne mogu da dobiju zdravstveno osiguranje, sada to mogu da ostvare (to jest, bar će moći u nekoj perspektivi) po osnovu rada u kući.
Kvaka je u tome što je takvih ljudi veoma malo.
Toga je svesna i država i zato je njima ovo pravo i dala. Taj korak je finansijski beznačajan za državu i budžet, a predstavlja pozitivan signal. I u tome nema ničeg lošeg, naprotiv.
Loše je samo to što je priznavanje neplaćenog rada zapravo ostalo samo na deklaraciji. Jer, ako je država već odlučila da ga prihvati kao stvarni rad i da po tom osnovu ljudima da zdravstveno osiguranje, na isti način na koji daje zaposlenima kojima se uplaćuju doprinosi i overava knjižica svakog meseca, onda bi, principijelno gledajući, tim ljudima moralo da se prizna i penzijsko osiguranje.
Jer, zašto može zdravstveno, a ne može penzijsko. Rad je rad. Je l’ tako?
Možda tako i jeste, ali za razliku od zdravstvenog osiguranja koje, kako smo rekli, u ovom slučaju neće realno koštati državi skoro ništa, penzijsko bi je koštalo mnogo.
Odobriti penzije svima koji nemaju posao a rade godinama u kući, bio bi direktni trošak za budžet. Naši donosioci odluka odabrali su jeftinije rešenje.
Time su, u perverziji jedne dobre namere, i sami počinili diskriminaciju, ogolivši tužnu stvarnost da je jednak tretman žena koje rintaju po ceo dan u kući prihvatljiv sve dok ostaje na rečima i ne traži novac. Čim se za njih traže ista finansijska prava koja važe za one koji obavljaju plaćeni rad, postaje jasno da država nema nikakvu nameru da jedan i drugi rad tretira na jednak način.
Šta je onda ovde u stvari priznato?
autor:ALEKSANDAR MILOŠEVIĆ
