NATO i nametanje narativa

Autošovinizam: anglosaksonski maligni uticaj

• Teško će ići i s verovanjem da NATO pod svojim čizmama nosi sreću i slobodu. Istina je odveć očevidna
• Autošovinizam je samo forma jedne bazične suštine, malignog američkog neokolonijalizma

Piše: Slavko Živanov

Godišnjice anglosaksonskog bombardovanja Srbije iz godine u godinu produbljuju jaz između nepomirljivih pogleda na ovaj zločin. Kako minule godine sve jasnije ocrtavaju konture (ne)dela, tako su vinovnici, zločinci i njihove sluge sve nervozniji i agresivniji. Ne odustaju od ubeđivanja kako je „Đura spreman da nam oprosti što nas je tukao“, ali i da grčevito istaknu okupatorske ciljeve bombardovanja (zajedničko saopštenje ambasadora Kvinte). Rečju, najbolji put za Srbiju [po njihovom dobronamernom mišljenju] jeste prihvatanje Ohridskog sporazuma i što tešnja saradnja sa NATO. No, kako ovi Danajci znaju da iznošenje istine nije lako, a još manje popularno, istinske uzroke bombardovanja kriju kao zmija noge, izvodeći efektivniji luping. Tvrde da je za bombardovanje kriv isključivo Milošević koji, gle slučajnosti, takođe nije prihvatao otcepljenje Kosova i Metohije i NATO okupaciju. U odbranu te bizarno površne teze anglosaksonci su upregli sve resurse uključiv autošoviniste.

Jedna, takođe bizarna pojava u susednoj državi, nakadašnjoj Endehaziji, već godinama se nameće kao branilac srpskih interesa. Reč je o Srpskom narodnom vijeću znamenitog Milorada Pupovca kojem ovaj čovek predsednikuje već 27 godina. Otprilike je isto toliko vođ Samostalne demokratske srpske stranke preko koje uspešno učestvuje u tamošnjoj izvršnoj vlasti.

Fakat da artikulacija bilo kakve nehrvatske, a osobito srpske nacionalne politike u negdašnjoj Endehaziji nije lak posao, Pupovca apriori pozicionira između čekića i nakovnja. Njegov politički položaj, onakav kakvom je sam kumovao, po prirodi stvari izaziva napade s obe strane. S hrvatske jer se legitimiše kao srpski, a sa srpske jer su, najblaže rečeno, učinci ispod zadovoljavajućeg minimuma. Njegov, po mnogo čemu, specifični (nacionalni) polički angažman prati kontroverza i feler. Pokušavajući da artikuliše nacionalnu, čak i manjinsku politiku, uveo je političku podelu na urbane Srbe i one koji to nisu. Iz toga je proizlazilo da nekim urbanim Srbima mogu biti bliži urbani Hrvati, nego ruralni Srbi, što, razume se, ne bi bilo problematično u recimo liberalnoj, čak i konzervativnoj stranci, ali u nacionalnim pokretima i isto takvim partijama ovo nosi (blago rečeno) neuravnoteženost ili neiskrenost.

Svejedno, Pupovčev politički angažman bio bi mnogo maglovitiji da se ograničio na nekadašnju Endehaziju, i shodno tome zaklonio se regionalnom problematikom uzročno-posledičnih veza, ojačan univerzalnim argumentom da je mnogo lakše srbovati u Beogradu nego u Zagrebu, Vukovaru ili Ogulinu. No, tjednik koji izdaje Srpsko narodno vijeće, koji Pupovac u ime izdavača potpisuje – „Novosti“, doneo je osvrt Dejana Kožula („Četvrt veka obmane“) o obeležavanju godišnjice bombardovanja koji ga svrstava u društvo srpskih neprijatelja, Kvinte i NATO. U Pupovčevom tjedniku, u izdanju Srpskog narodnog vijeća, objavljeno je da se „ u Srbiji svesno prikrivaju uzroci, ne razumevaju razlozi zbog kojih je do bombardovanja došlo“. Da je u Srbiji „ustoličen narativ o žrtvi, a politička elita o zločinima nad Albancima šuti, a osuđene ratne zločince tretira kao heroje“. Suštinske debate o uzrocima tog rata nema, niti kritičkog sagledavanja uloge svih činilaca. U Srbiji se afirmišu odgovorni za zločine, a činjenica da je bombardovanje izvršeno silovanjem međunarodnog prava, bez odluke Saveta bezbednosti UN nehajno se relativizuje dobacivanjem da bi i uz takvu odluku, Srbi sigurno diskreditovali Savet bezbednosti. Ovaj veoma visok nivo političke argumentacije začudio bi i mnogo naivnije posmatrače političkih prilika koji bi se, najdobronamernije zapitali: „o čemu je ovde reč i šta je tu toliko najedilo Srbe iz Endehazije“?

Srpsko narodno vijeće iz nekadašnje Endehazije protestuje zbog dominirajućeg anti-NATO „narativa“ u Srbiji? Možda bi pristojnije bilo da Srbi iz NATO država po prirodi stvari osećajnije gledaju na nesreću svojih sunarodnika koja ih je zadesila ili im barem ne čitaju lekcije o tome kako većina Srba ne razume pravi smisao preživljenih događaja? U Novostima doduše, tako impresum govori, dominiraju neka netipično srpska imena, a autor pomenutog teksta redovito je oštro pero „Peščanika“. Njegovi sagovornici su po pravilu (samo) „drugosrbijanci“, a vrhunski autoritet Fond za humanitarno pravo. Recimo, autor kaže da je „Rusija u Savetu bezbednosti pokušala da nametne temu bombardovanja SRJ, ali bezuspešno“. Kaže se da „Glas Amerike piše da Rusija time želi da opravda napad na Ukrajinu“, ali se nadalje ova teza Glasa Amerike uzima kao dogma, i koristi kao svoja. I tako je uglavnom sa svim stavovima koji su (inače) hiljadu puta dosad ponovljeni. Očevidno neuspešno jer „drugosrbijanci“ o tome buncaju već četvrt veka.

Kao garnirung tu je i afirmativna referenca na Haški tribunal, čuvanje lepih uspomena na SFRJ i obrušenost na JNA…

Ovo peščaničko orgijanje sasvim je uobičajeno, sasvim jalovo i pomalo dosadno. Kako je to primetio Antonić, oni su sebe proglasili antifašistima pa svaku kritiku smatraju fašizmom, a grđeg totalitarizma od njihovog u današnjici nema. Već četvrt veka bombarduju nas iz autošovinističkog razglasa, posve svejedno da li iste teze i parole uzvikuju Kandić, Biserko, Liht, Kesić, Gruhonjić, ćerka Lepog Radeta ili njihova stranačka bratija Grbović, Stojković, Đilas i derivati “žutog preduzeća”, pa sve do njihovih medija, fondova i izvršne vlasti koja ih tetoše jer ih sve skupa postavljaju i angažuju isti poslodavci. Svi pomenuti, a pride i čitava autošovinistička vojska glodara prikačena na finansijske infuzije Kolektivnog zapada mogu se svesti na (jedan jedini) zajednički imenitelj – njihova načela, vrednosti, ciljevi, apsolutno se uklapaju u američku spoljnu politiku i tu nikakve relativizacije nema niti je može biti. Oni će raditi samo ono što odgovara interesima anglosaksonske spoljne politike i ništa protiv toga, a za to će biti masno plaćeni, krvavim novcem dakako.

Zato je i autošovinizam samo forma jedne bazične suštine, malignog američkog neokolonijalizma. Pupovac ne greši puno kad svoj pokret naziva srpskim, ili svojoj stranci daje nacionalni predznak, jer on ne štiti postojeće nacionalne interese, on ne štiti Srbe onakve kakve oni zapravo jesu, niti što su oduvek bili, nego bi negovao Srpstvo kakvo bi ono, po njegovom sudu, trebalo da bude. Osim toga, u nakadašnjoj Endehaziji teško bi u okvirima neke druge, a ne manjinske stranke, obezbedio političku fotelju.

Međutim, u toj uroti postoji strukturni problem koji im sreću kvari. Srbi jednostavno nisu dovoljno glupi da popiju priču o “dobrom Samarićaninu” koji pilotira u “F-16” i bombarduje nas radioaktivnim eksplozivima i drugim otrovima za naše dobro. Takođe, teško će ići i s verovanjem da NATO pod svojim čizmama nosi sreću i slobodu. Istina je odveć očevidna. Anglosaksonska strategija uglavljivanja istine i reprogramiranja mentalnih mapa s namerom da u „srpskom interesu“ od Srba načini poslušne robove koji gospodaru ljube ruku – u Srbiji okuplja malo poklonika. Možda nema dovoljno novca, možda su precenili ovdašnje kolabotere, a možda je i “tvrd orah voćka čudnovata”.