Krik Srbije

0
1893

U9x0DIO4y7ADok hodamo Srbijom kao da se čuje neprestani krik, neprekidni vapaj umornog naroda. Onda kad osetimo da vapaj polako nestaje, da je utihnuo, razlog nažalost nije to što je lakše, razlog nije to što je bolje, već što vapaj više nema ko da pošalje. Svaki dan Srbija nestaje, svaki dan njenih sela je sve manje. Sa nestankom sela Srbija gubi svoj narod, svoju tradiciju, gubi sebe, gubi svoju dušu. Nije to slučajno, znaju neprijatelji koliko su puta pokušavali da nas unište, koliko puta da nas pokore, koliko je puta naša Otadžbina bila na najtežem ispitu, i uvek smo uspeli sve nedaće da prebrodimo. Po neki put delimično su i uspevali u svojim zlim namerama, ali nikad to nisu uspeli do kraja, nikad nam nisu uzeli dušu. Znaju zlotvori da je za to kriva tradicija, pravoslavna vera i srpsko selo.

Seljak je uvek bio garancija nezavisnosti, garancija da Srbija ne može biti gladna. Seljak ima svoju zemlju, ima svoju sigurnost, samim tim može da se čvrsto drži svog stava, nije zavisan od drugih. Onog stava koji Zapad najviše plaši – vere, pravde, istine. Kao takvog kvislinzi i njihovi nalogodavci u njemu vide glavnu smetnju, u srpskom selu vide glavnu prepreku. Zato su smislili novu prevaru, i samostalnom, nezavisnom, slobodnom seljaku uzeli decu i pretvorili ih u gradske radnike. U one radnike zavisne od dobre volje poslodavca i kreditnog biroa banke. Nepodobnost slobodnog seljaka naterala je Zapad da ga pretvori u zavisnog radnika koji nema prava da misli. Danas prolazimo bogatom Srbijom, bogatom jer joj je Gospod sve dao. Puna je ona plodnih ravnica, divnih vinograda, prekrasnih voćnjaka, izvora vode, puna je ona prirodne lepote, puna je ona svega što nam je Bog mogao dati. Puna baš svega što jedan narod može poželeti, ali kao da nam je neko pamet pomutio pa smo dozvolili da, umesto da nam Srbija bude puna bogatih seljaka, ona sada bude prepuna siromašnih građana.

Onda kada se seljak odrekao tradicije, kada smo krenuli za vrednostima drugih, izgubili duhovno a grabili materijalno, kada smo zamenili sreću od Boga za lažnu nadu, kada smo dozvolili da verujemo onima koji nam nikad nisu bili prijatelji, krenuli smo niz liticu. Prihvatili smo da oni koji zbog svog manjka vere do juče nisu bili ništa našim sudbinama zagospodare. Zato sada Srbijom slušamo vapaje, zato se danas čuje krik opomene. Razmislimo da li pravim putem hodimo, razmislimo i probudimo se iz tog očaja dok ima nade da Srbiju vratimo na put vere, tradicije i slobode.

Da Vas podsetimo:  Zašto je Balašević nepoželjan u Nišu?

KRIK ZA SRBIJU

Plači Srbijo umiru ti sela.
Raspleti Srbijo guste uvojke,
žali za žetvom što ode u tuđe njive,
što ti decu hrane neke tuđe dojke
što ti spomenici stoje gde su rasle šljive.
Gavrani ti poljem grakću umesto svirala,
sve su ređe svadbe a češća opela
izvaljena prošća u koprivu pala
plačeš li Srbijo umiru ti sela.
Ne pevaju kose kroz naručje trava,
niti zoru budi klepet medenice!
Ne streme šljivici put neba plava
utihnuo kamen stare vodenice.
Glogovim ti trnom procvetale gore,
vreme utrnulo vatru na pročelju,
magličasta pavit sakrila izvore,
ne čuje se molitva u svetu nedelju.
Ovo nije obična molitva ovo je krik
Nad ovom zemljom ptice pevaju tugom!
Juče je u jednom selu umro poslednji stanovnik,
a sutra će možda u drugom.
Prođite ponekad Srbijom,
vi što mislite da ste veći od nje!
Dočekaće vas nepokošene livade,
neuzorane njive
i ljudi pretvoreni u mermerno spomenje.

Prođite ponekad!
Možda vam se u srcu zalomi škripanje kolevke
što u hladu neobrane šljive prazna se njiše,
možda vas zaboli trulež
kojim ugašeno ognjište miriše.

Vi što nosite po meri krojeno odelo,
molim vas,
učinite nešto za umiruće selo
i motiku što pod strehom trune.
I vas su nekad grejali puloveri pleteni
majčinom rukom od najbelje vune!

I vaša se kolevka njihala u hladu šljive,
hranile vas ispucale ruke
crnim lebom sa neplodne njive!

Ovo nije obična priča!
Ovo je krik upućen vama
što nas predstavljate u svetu.
Juče je u jednom selu umro poslednji stanovnik,
na bespovratni put su ga ispratili mršavi volovi,
pas
i uplakani voćnjaci u cvetu.

Vi, što uplićete tuđe sudbine u vence
kao otkinute mirisne ladoleže,
i vi ste ubrani sa neke vreže,
iz vrta šarenolikog nekog sela,
u kome su, možda, odzvonila zvona
poslednjeg opela.
Plači Srbijo umiru ti sela.

Ljiljana Bralović (Pranjane)

Srbijo probudi se iz sna, dok se krik još čuje, ne dozvoli da on utihne. Ako bi utihnuo značilo bi da više nema onih koji će nas povesti putem pravde. Ne smeš dozvoliti da tvoje oranice gaze tuđe čizme, ne zaboravi da tvoje njive pevaju samo kad osete opanke. Zaboravimo na kukanje, ne sme nam to biti jedini posao, vratimo veru u srce i okrenimo se tradiciji svojoj. Videli smo šta su nam sve obećali, kakve su sve bajke ispričali. Oni koji se nisu odricali svoje vere, svoje suštine, nisu im nikad verovali, a ove druge treba zapitati: Zar nije dovoljno vremena prošlo i šta ste dobili? Neka razmisle o rečima vladike Nikolaja Velimirovića:

Da Vas podsetimo:  Skupština opet radi

Kad bi ti ponudili zlatan pehar sa najboljim vinom na svetu i rekli: Pij, no znaj, da je na dnu škorpija – da li bi pio ?“

Naravno, da su razmišljali, da su imali vere, ne bi pili. Nažalost oni su takvi, slabi rođeni, pa su požurili da uzmu gutljaj iz tog pehara. Danas nam je jasno da su naši vlastodršci tim vinom zla sad dobro napojeni. Znali smo mi i pre da su oni veliki „ljubitelji vina“, ali zašto se opijaju onim za koje se zna da je pogrešno. Zar ni toliko pameti nisu imali. Ostaće nejasno kako su poverovali obećanju da ih škorpija na dnu pehara neće ujesti. Ostaće skriveno otkud u njima toliko naivnosti i neznanja da veruju da će ta nemačko-engleska EU- škorpija koja maše NATO repom nastaviti da ujeda samo srpski narod, samo onaj njegov verujući deo. Misle li oni stvarno kada budu ispili vino da ih ta škorpija neće ujedom svog zla na put bez povratka odvesti.

Jedino razumno objašnjenje ovakve nerazumne kvislinške logike čovek može naći u njihovoj gordosti. Gordosti koja im ne dozvoljava da se okrenu oko sebe i sagledaju stvarnost. Gordost ih je odvukla od vere, sada ih ta ružna ljudska karakteristika, sem u samoljublje, vodi i u propast, u novu opasnost. U onu opasnost u koju su odavno oterali svoj narod, u onu propast kojoj su davno prepustili srpsko selo. Nažalost, one koji su se odrekli vere, koji su se odrekli sebe i svojih predaka teško je spasti. Oni su samo još jedan dokaz da je čisto i otvoreno srce kakvo ima Srbin lako naučiti istini, da nije teško naučiti neukog čije je srce čisto, ali da je nemoguće naučiti istini one koji nenaučeni žele da bude učitelji drugima, one čije su duše zatrovane. One koji do juče nisu bili niko, a danas tuđim sudbinama bez ikakvog prava i znanja žele da gospodare.

Takvi „učitelji“ napravili su Srbiju zemljom bez sela, zemljom gde je skoro nemoguće sagledati budućnost. Takva politika dovela nas je na prag poslednje faze zapadne kvazi-demokratije. U prvoj fazi smo imali vlast koja je uživala, ali je dozvoljavala narodu da živi. U drugoj fazi smenili su ih novi vlastoljubci koji su uživali ali narodu nisu omogućili da živi već da preživljava. U ovoj trećoj, poslednjoj fazi nametnuta nam je vlast koja iznad svega želi da uživa, iako to ni ne zna, ali po kojoj narod nema prava ni na preživljavanje. Čak i to im nije dovoljno već se uporno dodvoravaju zapadnim gospodarima ubeđujući ih da se stide svog naroda.

Da Vas podsetimo:  Kockica

Možda je to normalno na Zapadu da se vlast stidi svog naroda, kakva je nekima istorija to i ne izgleda mnogo čudno. Tamo gde su vera i duša davno izgubljeni to može i da uspe. Svetosavsku dušu mogu da pritiskaju, mogu oni srpskog seljaka da varaju, znamo mi mnogo da trpimo. Zna srpsko srce mnogo i da prašta, ali to srce, ta duša niti zna da živi niti je ikad živela u svetu bez duše, u svetu materijalnog, u svetu nemorala. Ne može se izmeniti krv Srbinova, nikad on nije prihvatao takav svet u prošlosti, pa neće ni u budućnosti.

Uspeli su da iskoriste smirenost i iskrenost duše pravoslavne, da zloupotrebe svetosavsku ljubav, uspeli su da nas uspore na putu, da nam budućnost udalje. Skrivaju i dalje istinu i pravdu, maskiraju je da bi nam budućnost udaljili toliko da je i ne vidimo više. Ali ono što ne znaju, ili su možda zaboravili je da Srbin nikad nije čekao svoju budućnost. Nije on nikad predugo sedeo u ogromnoj čekaonici Zapada čekajući da se budućnost pojavi. Tamo sede oni koji nikad i nisu imali budućnost. Srbin kada konačno shvati da budućnost izmiče, da mu je neko pokušava zamagliti kreće punom snagom napred. Tada Srbin ustaje, tada se budi i ne dozvoljava da ostane zaključan u nekakvoj čekaonici. Zato je Srbin imao časnu prošlost, zato će imati izvesnu budućnost. Zato će Srbin čuti vapaj svog sela i vratiti se svojoj veri, tradiciji, učinivši ponovo Otadžbinu ponosnom. Nikad se Srbin neće odreći sela, nikad se Srbin neće odreći Boga, prirode i sebe, nikad neće dozvoliti svetosavac da njegova duša postane deo prazne zapadne duhovne bede.

Nenad Blagojević

Fond strateške kulture

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime