Ko o čemu, Srbi o litijumu. Da ga nemamo, oko čega bismo se svađali? Ali pošto ga u dubini svete srpske zemlje ima toliko da može da obezbedi 90 odsto potreba Evrope za litijumom, kako navodi agencija Rojters, Srbi su se podelili na strastvene rudare i revolucionarne ekologe.
Ovi prvi bi da se koa, ovi drugi ne daju, jer čuvaju reke, šume, vodu i zemlju. I kada se još umeša moćna multinacionalna korporacija koja je došla u Srbiju daleke 2004. godine sa pravima da istražuje, a onda otvori rudnik, nastaje prava politička drama. Sreća pa nam Svevišnji nije dao naftu, još bi se mislili šta ćemo s njom.
Stoga je polemika oko litijuma, koja je dospela i do margina Svetskog ekonomskog foruma u Davosu, mnogo više priča o nama, nego o strateškom mineralu 21. veka. O tome će sigurno jednom biti snimljen film. Žanrovski bi mogao da bude crna komedija, sa elementima geopolitičkog trilera. Da je krenula medijska artiljerijska priprema za ponovno otvaranje priče o litijumu i „Rio Tintu”, postalo je jasno svakome ko prati medije. Nema te političke ili takozvane javne ličnosti koja nije počela da rudari ili da uzvraća ekološkim mantrama o čistim rekama, planinama, vodi. Vazduh se podrazumeva, čovek ionako jedva može da diše.
Pošto ga u dubini svete srpske zemlje ima toliko da može da obezbedi 90 odsto potreba Evrope za litijumom, Srbi su se podelili na strastvene rudare i revolucionarne ekologe. Ovi prvi bi da se kopa, ovi drugi ne daju. Sreća pa nam Svevišnji nije dao naftu.
Polemike između novopečenih rudara i novorođenih srpskih hipika su, inače, mnogo žešće nego rasprave o Kosovu. Kao da je litijum hleb naš nasušni. Što bi, inače, mogao i da postane, da u ovim našim krajevima ima smisla za argumentovani dijalog i svest o postizanju bilo kakvog društvenog konsenzusa.
A kada započne burna rasparava o tako važnom pitanju za Srbiju, naravno da se oglašava broj jedan. Ovoga puta, Aleksandar Vučić se javio iz Davosa, sa Svetskog ekonomskog foruma ili sa čarobnog brega svetske političke i finansijske elite. Dakle, sa razumne udaljenosti. Predsednik je rekao da Srbija želi da nastavi razgovore sa anglo-australijskim gigantom „Rio Tintom” o otvaranju litijumskog projekta u Srbiji, a onda pomenuo da bi o tome trebalo da bude više javne rasprave. Vučić je ispričao da je imao težak razgovor sa predstavnicima „Rio Tinta” oko pitanja da li će korporacija tužiti Srbiju ili ne. Zamolio ih je da nas ne tuže. A šta bi drugo, jer se pokazalo da obično u takvim međunarodnim sporovima nemamo neke naročite šanse.
Mada je Vučić kriv što je sam sebi natovario taj teret, jer je podlegao pritiscima masovnih ekoloških protesta, pa je Vlada Srbije u januaru 2022. oduzela licence za projekat „Jadar” litijum vredan 2,4 milijarde dolara. Tu dolazimo do Rojtersove matematike. Ako bi se projekat ipak ostvario, rudnik u Jadru bi obezbedio 90 odsto trenutnih potreba Evrope za litijumom, a „Rio Tinto” bi se svrstao među deset najvećih proizvođača litijuma. Uostalom, sam Vučić je za sebe rekao da je ispao najgluplji predsednik na svetu, jer je on taj koji je doneo odluku da se odustane od iskopavanja litijuma.
Ali, kada se već dohvatio svoje naknadne pameti, priznajući da je to bila njegova odluka koju je vlada samo sprovela, onda bi trebalo da bude dosledan i ne prebacuje to pitanje sledećoj vladi, kako je najavio, nego da sam preuzme odgovornost. Već je zatražio od „Rio Tinta” da ponudi najčistija ekološka rešenja koja bi mogla da budu zadovoljavajuća za naše ljude i najviše svetske standarde za prirodu i rudare koji će tamo raditi. Logično je da će reflektori javnosti snažno osvetljavati eventualnu eksploataciju litijuma i teško je da bi se u takvom, nazovimo ga transparentnom kopanju, čak i kompanija „Rio Tinto”, sklona velikim brljotinama po svetu, usudila da potpuno uništi jadarski lokalitet.
Kako naprednjačka lista ima apsolutnu većinu u parlamentu, teško je poverovati da će budući premijer samostalno, protiv Vučićeve volje odlučivati o tako važnom pitanju kao što bi bila restauracija projekta „Jadar”, pogotovo zato što je reč o vrhunskoj političkoj odluci. Ako je krajem 2021. i početkom 2022. godine kalkulisao, iako ni tada nije imao razloga za to (jer je o dolasku „Rio Tinta” odlučivala vlada Vojislava Koštunice, dok je vlada Mirka Cvetkovića u svom strateškom planu razvoja eksploataciju litijuma smatrala jednim od prioriteta razvoja zemlje), sada, sa potpunom kontrolom parlamenta i vlade, Vučić konačno mora da preseče litijumski čvor.
Frakcije Demokratske stranke, kao i partije i pokreti koji su nastali iz njene fragmentacije, a koje su redom ustale protiv eksploatacije u Jadru, kao i delovi Koštuničinog DSS-a, nisu se libile da zaborave svoj litijumski entuzijazam dok su bili na vlasti. Zato je Vučić, sa tolikom količinom političke moći koju poseduje, poslednji koji bi trebalo da hamletovski razmišlja: kopati ili ne kopati, pitanje je sad.
Ispod nas je zakopano zlato 21. veka i to nije naučna fantastika, niti su politička naklapanja, niti Vučićevi spinovi. Prodavši borske rudnike Kinezima, NIS Rusima i pravo na eksploataciju jadarita anglosaksonskom „Rio Tintu”, sa sedištem u Londonu, Srbija je strateški ravnomerno rasporedila svoja prirodna bogatstva, prema geopolitičkim odnosima snaga.
U predelima Jadra gde je srpska vojska porazila Austrougarsku vojsku 1914. godine, u bici na Ceru, davno su nikle bušotine i kada sam se tamo motao 2010. godine, meštani su, ispijajući ljutu šljivovicu, pomišljali da se nekakve bitange motaju po okolini, tražeći zakopano blago. Druga verzija koja se raspredala po seoskim kafanama koje sam obilazio bila je da su stranci pronašli naftu. U to vreme, još nije bilo toliko saznanja o značaju litijuma za proizvodnju baterija za električne automobile, a kako je Svevišnji očigledno bio izdašan, pa je rudi jadarit uz litijum, dodao i mineral bor, koji se koristi za izradu baterija za mobilne telefone i prenosne računare, Srbija je bila zapravo dugo vremena nesvesna šta se nalazi u njenoj utrobi.
Tada su ekološki aktivisti bili izuzetno pasivni, iako su bušotine prodirale 800 metara duboko u zemlju. Ali, opreznosti nikada ne manjka, jer je bivši izvršni direktor „Rio Tinta” Žan-Sebastijan Žak euforično izjavljivao da nalazišta u blizini Loznice Srbiji nude mogućnost da se zadovolji potreba celog sveta za elektrifikacijom. I sve bi bilo bajkovito, da pomenuti gospodin Žak nije podneo ostavku 2021. godine, zbog uništavanja pećine na zapadu Australije u kojoj su Aboridžini živeli 46.000 godina. Bio je to planetarni skandal, jer je „Rio Tinto” eksplozivom uništio pećinu i klisuru Jukan, radi lakšeg pristupa rudi gvožđa. Pećina je bila sveto mesto za domorodačke zajednice.
Dakle, blago budućnosti imamo, moćna i kontroverzna multinacionalna korporacija čeka da počne sa rudarenjem, a mi se mislimo – šta smo Bogu zgrešili da nas spopadne takva sudbina!
asutor:Aleksandar Apostolovski
