Kako je pripreman treći nemački ratni pohod na Srbiju u jednom veku
U rašamonu oko za nas fatalnog Rambujea, još se, posle dve i po decenije, slažu mozaičke kockice, s novim detaljima o zakulisnim zamkama, podvalama i manipulacijama koje su pripremale (i pripremile) NATO agresiju na Saveznu Republiku Jugoslaviju.
U središtu svega toga našla se Nemačka. Najpre kao inicijator konferencije u dvorcu kraj Pariza. A potom je programirani krah konferencije „pružio šansu“ Nemcima da krenu u treći ratni (razarajući) pohod na Srbiju i Srbe u (samo) jednom veku.
U svedočenjima o tome kako je sve krenulo, i čestom traženju alibija, nemački političari iz tog vremena su se trudili, bez velike uverljivosti, da (po)kažu i dokažu kako su (nevoljno) bili uvučeni u „ratnu lavu“.
Ratna politika
Činjenice, međutim, govore da je ujedinjena Nemačka, s naraslim ambicijama i osećanjem moći, svesno i samouvereno, sve uočljivijom militarizacijom spoljne politike, počela da ulazi u „ratnu lavu“ i pre (tragične) 1999. godine.
U oštroj kritici nove (tada još bonske) „ratne politike“, (istočni) Nemac, diplomata Ralf Hartman je konstatovao: užasni građanski rat na Balkanu bio je poluga uz pomoć koje su skinuta ustavna ograničenja za učešće Bundesvera u vojnim operacijama širom sveta… Jugoslavija je poslužila kao test u kojem je Bon želeo da isproba svoju novu svetsku političku ulogu i vojnu moć.
Na tom „užurbanom“ putu, prelom se dogodio 6. decembra 1995. godine: tog dana Bundestag je dao „zeleno svetlo“ za angažovanje Bundesvera u Bosni i Hercegovini (radi „osiguranja Dejtonskog sporazuma“) čime je Nemačka faktički počela da se javlja kao vojna sila sa „globalnim radijusom akcije“.
Akt (ne)razuma
„Ovo je odluka koja predstavlja rez u životu našeg naroda. To je odluka koja zadire u budućnost“, rekao je tom prilikom kancelar Helmut Kol. A samo nešto pre toga, bivši kancelar, istoričar po obrazovanju, upozoravao je: „Sasvim je jasno da u Evropi postoje područja, a u ta sigurno spada Jugoslavija, gde se ne može zamisliti angažovanje nemačkih vojnika. To nije diskriminacija Nemaca. To je akt političkog razuma…“
Tog razuma, očigledno, nije bilo među njegovim naslednicima i političkim protivnicima. Socijaldemokratama i Zelenim. Strankama koje su do tada žestoko kritikovale činjenicu da se nemačka spoljna politika militarizuje.
Oskar Lafonten, predsednik Socijaldemokratske partije i ministar finansija u vladi Gerharda Šredera, koji je, dvanaest dana pre bombardovanja Srbije, demonstrativno napustio sve funkcije, bio je zgrožen: „Nisam mogao ni pomisliti da će vlada zakletih pacifista, prvi put posle pola veka, uvući Nemačku u rat!“.
A to se upravo dogodilo. Socijaldemokrata Gerhard Šreder i njegov (zeleni) šef diplomatije Joška Fišer obavezali su se, i pre nego što su preuzeli vlast od (demohrišćanina) Helmuta Kola i (liberala) Klausa Kinkela američkom predsedniku Bilu Klintonu (posetili su Belu kuću, početkom oktobra, neposredno posle pobede na septembarskim parlamentarnim izborima krajem 1998) da će stati pod (njegov) ratni barjak protiv Jugoslavije kad ih pozove.
Na urgentan poziv nije trebalo dugo čekati. Dok je novi šef diplomatije Fišer na brdu Petersberg kod Bona većao s prvim ljudima resora o novoj (postkinkelovskoj) spoljnoj politici stigla je, usred konferencije, seća se Ludger Folmer, Fišerova „desna ruka“ (državni sekretar) vest: Srbi su izvršili masakr nad Albancima u Račku.
Amerikanci traže trenutno aktiviranje ACTORD-a. NATO napadi su gotovo izvesni. Situacija je alarmantna. Dolazi do trenutne promene teme. Šta da se radi?
General nije ćutao
Da li su Nemci (Šreder – Fišer) bili iznenađeni „alarmantnom“ vešću o „masakru“ u Račku? I da zaista nisu bili obavešteni i pravom stanju stvari? Teško. Imali su, između ostalog, iscrpne i blagovremene informacije koje je u Bon slao iz Beča njihov čovek, general Hajnc Lokvaj.
Valja mu posvetiti nekoliko redaka. Pre svega zbog činjenice da je od 1996. bio član OEBS-ove misije u Beču, savetnik posmatrača koji su pratili sporazum o prekidu vatre između srpskih snaga bezbednosti i terorističke OVK. Posle otvorenih kritika ministra odbrane Rudolfa Šarpinga prinudno je penzionisan u junu 2000. Razlog žestokog sukoba: Kosovo.
Lokvaj je, na primer, upozoravao ministra Šarpinga, koji će se pretvoriti tokom NATO agresije u zapaljivog ratnog huškača (njegova izmišljotina, pored ostalog: nepostojeći koncentracioni logor za Albance na fudbalskom stadionu u Prištini!) da „zaštitu ljudskih prava nije moguće iznuditi vazdušnim udarima“.
LS-PRESS/ullstein bild via Getty Images
General je penzionisan ali ne i ućutkan. Godinu dana posle početka agresije, 24. marta 2000, predstavio je knjigu „Sukob na Kosovu – kako se mogao izbeći rat“.
U poglavlju koje je posvećeno događajima u famoznom Račku, general reč masakr stavlja pod navodnice. I konstatuje: Nema nijednog pojedinačnog događaja koji je u toj meri kao „masakr“ u Račku uticao na dalji razvoj sukoba na Kosovu i prokrčio put za rat protiv SR Jugoslavije. „Na tom događaju vidi se i koliko ljudska patnja može da bude instrumentalizovana u političke svrhe.“
Zloglasni manipulator
U Lokvajevoj knjizi, kao glavni (zloglasni) manipulator pojavljuje se (ko bi drugi) Vilijam Voker. Šef (famozne) Verfikacione misije, američki general, ponašao se „neprimereno, odstupajući od normalnih pravila koja važe za osobu s diplomatskim statusom, koja je gost u nekoj zemlji“.
Takvo ponašanje, konstatuje Lokvaj, ne bi mogla da dozvoli nijedna država koja ima minimum poštovanja prema sebi…
Svojim preuranjenim izjavama i presudama Voker je obeležio (i) držanje drugih organizacija i vlada, koje su, s nehajnom lakoćom, bez provere, preuzimale njegove „konstatacije“ i gradile na tome svoju politiku.
Vokerova neopoziva presuda da se u Račku dogodio masakr, pokrenula je lavinu diplomatskih događaja čiji inicijatori su bili – Nemci. Nemačka je, naime, u tom času predsedavala Evropskom zajednicom i formacijom G 7.
Visoka cena američkog pristanka
Ranije spomenuti državni sekretar u Ministarstvu spoljnih poslova Ludger Folmer tvrdi (u tekstu pod naslovom „Uskrs kad su padale bombe“ iz 2012) da je dilemu „šta da se radi“ posle „alarmantne“ vesti da su „Srbi počinili masakr u Račku“, na diplomatskom većanju kraj Bona, lično presekao: ovo je znak, i poslednja prilika, citira sam sebe, da se organizuje sveobuhvatna konferencija o Balkanu tokom koje bi se rešili svi konflikti…
Fišer je promptno, kaže Folmer, napustio sastanak i „dao se na posao“. Razgovarao je sa svim ministrima spoljnih poslova zapadnih zemalja. Na kraju drugog dana savetovanja, vratio se „iscrpljen i zadovoljan“: konferencija je dogovorena, Amerikanci su podržali inicijativu.
Za svoj pristanak, Amerikanci su, međutim, po Folmeru, „tražili visoku cenu“: podržaće konferenciju, ali ukoliko propadne, Nemačka mora uzeti učešće u neizbežnoj vojnoj operaciji.
Dogovoreno je da se konferencija održi u Rambujeu. Da domaćin bude Francuska. Fišerov predlog: bolje da Grande Nation preuzme vodeću ulogu u javnosti. Ideja da Nemačka bude domaćin skupa, „zbog Genšerovog priznanja Hrvatske i Slovenije“, ne bi „tretirana kao blagonaklona“. Ni sećanje na „istorijske odnose“ tokom Drugog svetskog rata još nisu bila iščilela.
Užasan dokument
Nemci su tako poziciju domaćina prepustili Francuzima. Konferenciju je otvorio tadašnji francuski predsednik Žak Širak. Direktnih pregovora između srpske i albanske strane nije bilo. Poruke su prenosili, i formalno postavljali uslove, tri posrednika: Kristofer Hil u ime SAD, Boris Majorski u ime Rusije i Volfgang Petrič u ime EU. Glavnu reč vodila je, međutim, osiono i ultimativno, državna sekretarka Madlen Olbrajt.
Konferencija u Rambujeu počela je 6. februara 1999. I posle sedamnaest uzaludnih dana pregovora (koji su potrajali do 22. marta) propala. Vašington je torpedovao konferenciju. Famozni Aneks B o slobodnom vršljanju NATO trupa jugoslovenskom teritorijom – potpuno neprihvatljiv za Beograd – dodat je, smišljeno, na kraju pregovora, kao „tačka loma“.
Alain BUU/Gamma-Rapho / Getty
Madlen Olbrajt je ostvarila svoj cilj: da se Srbija i „nepopustljivi“ Srbi bombarduju. I da u tome, bez uzmicanja, učestvuju Nemci…
Osnivač i vlasnik „Špigla“ Rudolf Augštajn (nemački „novinar veka“) ocenio je da tako formulisan Aneks B ne bi mogao i smeo da potpiše nijedan iole obrazovani Srbin.
Još oštriji je, u tom kontekstu, bio Henri Kisindžer: Tekst iz Rabujea kojim se Srbija poziva da prihvati NATO trupe širom Jugoslavije bio je provokacija, izgovor za početak bombardovanja. Rambuje nije dokument koji bi bilo koji Srbin mogao da prihvati. Užasan dokument koji nikad nije trebalo da bude predstavljen u tom obliku.
Istoričar Kristofer Klark kaže da da su uslovi austrougarskog ultimatuma iz 1914. godine bili su blaži od onih u Rambujeu. A tadašnji saradnik Stejt departmenta je otvoreno priznao pred novinarima da su Amerikanci namerno podizali lestvicu kako Srbi to ne bi mogli da prihvate.
General Hajnc Lokvaj otkriva i da su Srbi kao pregovarači u Rambujeu ne samo strateški nego i taktički bili u krajnje nezavidnoj poziciji: na albanskoj strani radili su engleski i američki savetnici kojima su tajni pregovarački dokumenti bili dobro poznati. Imali su ih u rukama (a time i albanska strana) znatno pre Srba. Ti savetnici su, umesto Albanaca, pisali pisma kolegama u Kontakt grupi.
Podmukla Holbrukova poslednja poseta Beogradu
Nemački general otkriva da je i Holbrukov poslednji susret dan pre bombardovanja sa Slobodanom Miloševićem bio „fingiran“ i podmukao. Nije se radilo o „poslednjem pokušaju“ da se ubedi predsednik SR Jugoslavije, nego, pre svega, i isključivo, „preokrene raspoloženje“ u Kongresu koji je i dalje imao negativan stav. Još su mnogi poslanici i senatori bili odlučno protiv NATO intervencije.
Holbrukovom poslednjom posetom Beogradu trebalo je (lukavo) pokazati da je sve učinjeno kako bi se izbegao rat. Tu frazu koristio je i nemački kancelar Grehard Šreder u Bundestagu kako bi obrazložio, i opravdao, ulazak nemačke u rat.
I stvarno, nakon režirane blic posete američkog diplomate Beogradu, podseća general Lokvaj, promenilo se raspoloženje u Americi. I među njenim zapadnim saveznicima „Holbrukova misija poslužila je kao dokaz nepopustljivosti i zle volje jugoslovenskog predsednika Miloševića“.
Bombarderi su mogli da polete…
