Kako je patrijarh Irinej postao ,,Miroslav Gavrilović iz Čačka“

Patrijarh i Crkva moraju biti oklevetani i ismejani da bi otmica srca Srbije prošla lakše, uspešnije i mnogo bezbolnije

Bilo je u srpskoj istoriji sukoba vladara i narodnih prvaka sa našim arhiepiskopima, mitropolitima i patrijarsima, ali nikakvog nepoštovanja i, ne daj Bože, ironičnog odnosa nije bilo – sve do dolaska komunizma na vlast u ovoj – i dan-danas obezboženoj i često anticrkvenoj – zemlji.

Poštovanje prema duhovnom rangu i crkvenom činu imali su svi Srbi redom, od najznačajnijih do onih na dnu društvene lestvice, sve do razbojničkog ulaska jugoslovenstva i revolucionarnog ateizma na našu sudbinsku scenu.

OSTACI KOMUNISTIČKE SVESTI

Titovi prvoborci i dželati poubijaše silno pravoslavno sveštenstvo (i tolike vernike), porušiše pravoslavne crkve i oltare, streljaše Hristove ikone u čelo i odrekoše se javno vere svojih predaka. Zameniše krst i srpske orlove crvenom petokrakom, jeftino ,,prodajući veru za večeru“. Ukratko, dovršiše sve ono što su, pre njih, ustaše i Šiptari započeli.

Sve od tada je počela nekažnjena i sramna hajka na srpske arhijereje, čuvare drevnih duhovnih prestola i eparhija, nosioce ,,apostolskih prejemstava“ i naslednike onih arhimandrita i episkopa koje je Sava Nemanjić doveo sa Svete Gore u Srbiju. Jedan od neodustajnih ciljeva naših predaka beše uspostavljanje srpske Patrijaršije (u Peći i Sremskim Karlovcima, a, na kraju, i u Beogradu).

Hirotonija srpskih patrijaraha (sve od vremena Svetog Joanikija i blaženopočivšeg cara nam Dušana) je bila posebno svečani duhovni praznik, ravan krunisanju naših vladara. I tako beše, i pod Turcima i Austrijancima, osim pod Josipom Brozom, komunistom rimokatoličkog porekla i nekadašnjim podoficirom takozvane „Vražje divizije“ (po zlu zapamćene u srpskom Podrinju i svuda gde je prolazeći za sobom ostavljala krvavi trag).

A i nakon Brozove smrti, ovakav neprijateljski odnos je ostao prisutan u našoj najširoj javnosti, posebno naoštrenoj prema srpskim arhijerejima (po logici: ,,što viši čin i uticaj – to žešći napadi i omalovažavanja“).

Ovom zlom, novokomponovanom običaju prisustvujemo, kao zgroženi svedoci, i danas. Jer se svaka prilika uvek iznova koristi za novu i sve veću hrpu kamenja bačenu na lik i delo srpskog patrijarha, bez trunke dužnog poštovanja prema njegovom činu i godinama. Otprilike na isti onaj način na koji se ideološki nahuškana ,,skojevska“ omladina ostrvila na naše legendarne oficire, Dragutina Gavrilovića i Petra Bojovića, odmah po ,,oslobođenju“.

Isto tako su prolazili i naše vladike i mitropoliti (tučeni, bodeni noževima, trovani, čupana im brada, streljani, bičevani, prebijani gvozdenim šipkama…) tih užasnih godina i decenija za koje tek treba da platimo – našim ćutanjem i saučestvovanjem više nego zasluženu – cenu.

Danas se to ponavlja na samo formalno drugačiji način, sa još više psovki, kleveta i vređanja, uz (za sad) mnogo manje fizičkog nasilja.

KORISNI IDIOTI I ,,ŠIPTARSKI DEDA MRAZ“

Pa je tako i u najširu javnost vešto plasirana vest o ,,predlogu promene Ustava Srpske Pravoslavne Crkve“ odmah iskorištena za ovakav obračun i još jedan napad u nizu na patrijarha. Odmah se razvukao front – od klasičnih ateista i agnostika, preko jeretika i raskolnika, pa do najrazličitijih zlobnika i korisnih idiota (nesvesnih toga šta i za koga rade).

Ovog puta je u prvi plan istaknuta ideja navodnog ,,patrijarhovog odbijanja da stoluje u Peći“ (umesto, kao od 1920. godine pa sve do danas, u Beogradu). To je bio samo idealni okidač za novu salvu uvreda, sve do etiketiranja našeg patrijarha kao budućeg i poželjnog „šiptarskog Deda Mraza“?!

Ni manje, ni više nego tako – i to iz usta srpskih patriota, inače (u drugim prilikama) sasvim normalnih i nacionalno opredeljenih Srba, ali u ovom slučaju ostrašćeno kritičnih prema svemu što patrijarh predstavlja i govori.

Što ne zameriše, recimo, patrijarhu Varnavi ili njegovom nasledniku Gavrilu što ne stolovaše u Pećkoj Patrijaršiji i njenim konacima, i to u za tako nešto neuporedivo lakšoj situaciji u odnosu na ovu današnju? Zašto Srbima u to vreme činodejstvovanje iz srpske prestonice nije smetalo, a i danas im niko to nešto posebno ne zamera, a kamoli da ih vređa (nazivajući ih, usput i zlobno, njihovim svetovnim imenima, kao što to danas rade sa „Miroslavom Gavrilovićem iz Čačka“)?

I šta bi to svakodnevno mogao da radi srpski patrijarh, kao nemoćni zatočenik na – danas od Šiptara – okupiranoj teritoriji Metohije? Kako bi to dobio dozvolu okupacionih vlasti i njihovih stranih mentora da uopšte dođe i boravi u Peći, sada skoro bez Srba? Na koji način bi mogao da odatle (a u okviru svojih ovlašćenja) upravlja Crkvom i svakodnevno deluje kao naš patrijarh?

To sve kao da nikoga ni ne zanima, pa se jedan neprikosnoveno rodoljubivi i plemeniti predloženi gest – ubacivanje naziva „Pećka Patrijaršija“ u samo ime naše crkve – očas pretvorio, u ovoj đavolskoj manipulaciji, u novi razlog za ismevanje i ponižavanje ,prvog među jednakima“ iz našeg Svetog Arhijerejskog Sabora.

CRKVA KAO POSLEDNjA BRANA NEZAVISNOM KOSOVU

Koga ovde (u većini postojećih medija), uostalom, i zanima prava istina? Kad se dobro zna (i još bolje sada vidi) ko je i zbog čega glavna, zajednička meta i šiptarskih i eks-jugoslovenskih i kvazi-srpskih novinara i političara, blogera i tviteraša, podmuklih lukavaca i samoporičućih naivaca.

Srpski patrijarh i naša Crkva su ostali glavna, najjača i najvažnija prepreka odavno planiranom, završnom odvajanju i konačnoj otmici Kosova i Metohije iz integralnog sastava Srbije. I zato moraju biti oklevetani i ismejani da bi otmica srca Srbije prošla lakše, uspešnije i mnogo bezbolnije.

Izgubivši neprikosnoveni autoritet u narodu (što je krajnji cilj udruženih bogoboraca i antisrba), Srpska Pravoslavna Crkva gubi i raniju moć uticaja na sprečavanje izdaje i sramne kapitulacije naše države (uz slaganje i podršku, po tom pitanju, velikog dela ovdašnje opozicije).

To i jeste suštinski razlog najvećeg dela ovih napada, precizno usmerenih na poslednji sačuvani stub srpskog svetosavlja: na Crkvu i njenog prvojerarha.

Ne traži se tu nikakva ,,bolja reakcija“ ili ,,snažnije pokazano rodoljublje“ od patrijarha Irineja. Naprotiv. Ovde se on ruši, zajedno sa Crkvom, a načini rušenja se uvek daju naći, izmontirati, pogrešno interpretirati i adekvatno preuveličati.

A što je najcrnje i najapsurdnije u svemu, Njegova Svetost patrijarh Irinej lično nema ništa protiv svog prelaska u Peć, ako je to moguće konkretno izvesti. Pa makar time išao naruku i onima (u Crkvi i van nje) koji samo žele da ga ovako izoluju, praktično razvlaste i odvoje od njegovih dužnosti i ovlašćenja.

Čudan smo mi svet. Posebno od kada se između nas i naših predaka našao onaj jugoslovensko-komunistički i ,,prosvetiteljsko“-ateistički zid, postavljen tokom sadističkog obezličavanja i degeneracije Srbije nakon Velikog rata (i sve do danas).

Dođosmo do ivice provalije. Do trenutka pred dobrovoljni skok u bezdan, uzrokovan neopisivom glupošću i nečim sasvim sličnim kolektivnom samoubistvu.

Dragoslav Bokan

standard.rs