Dva oka u glavi bila je metafora za Srbiju i Crnu Goru dok su naše dvije bivše jugoslovenske republike živjele u ljubavi, u Saveznoj Republici Jugoslaviji više negoli u državi Srbiji i Crnoj Gori.
Umjesto Srbije i Crne Gore, sad su Milo i Vučić dva oka u glavi.
Imam utisak da su za razliku od nas, koji živimo ili u Srbiji ili u Crnoj Gori, njih dvojica već nadnacionalni. Kad imaš para izuzetno, da li ti je do nacionalnosti, sem na jeziku?
Kako vladaju ova dvojica?
Vučić kao Katodiks, antijunak iz stripa „Alan Ford“ iskače iz ekrana i hipnotizerski ponavlja: Evropa, Kosovo, bolji život. Ponekad varira: Bolji život, Kosovo, Evropa. A Milo? Čineći pokrete na koncima povučenim od odozgo, i sam vuče konce sebi potčinjenih marionetah. I jednome i drugome našem vođi dozvoljeno je da kupuju, i oni kupuju. Jedan kažu Srbiju, drugi – i Srbiju i Crnu Goru.
Rade nas kao konje. Većina dnevnih novina ima iste naslove. Znači li to da im je isti i urednik? Napadi Mila na Vučićevu državu, i anticrnogorsko raspoloženje u Srbiji su dogovoreni. To se zove storiteling.
Pričanje priča zarad skretanja pažnje javnosti na sav jeftini šareniš od koga se tek preživljava a ne živi.
Milo i Vučić smisle što će da kažu – preko medijskih posrednika, bome – ovaj kontra ovaca u većem toru, a ovaj kontra ovaca u manjem toru.
I nije bitno da li priče smišljaju režimski mediji ili su scenariji franšiza, tek – važno je da se ne priča o onome od čega se živi, a to je rad. Prije toga, učenje. Prije toga zrenje na svojoj zemlji, ručak na tvojoj hrani, s vodom u tvom vlasništvu, kad i s nebom, makar do visine od koje dalje Bog preuzima skrb.
Džejms Karvil i Pol Begala napisali su 2002. da „ljudi obrađuju informacije u obliku priče. Zato se još od grčkih mitova istorija pripovedala kroz priče“.
Imperija je zaplijenila narativ, globalno. Naši politički feudalci zaplijenili su narativ, lokalno: morem nebitnosti pune nam oči i uši, dok nas političke kvazi-elite kradu van fokusa TV dnevnika i naslovnih strana. Vlastima su budžeti koje mi punimo – plijen.
Režimska opozija Srbije i Crne Gore je skapirala pravila igre i sere da bi opstala u sedlu razularenog mehaničkog političkog bika, potpuno nesposobna da ponudi ideju izmijenjenog sistema.
U vremenu rastakanja, opozicija je bezvrijedna. Narodnu beskorisna.
Više valja neko ko poje potiho ili tako recituje Dositejevu pjesmu „Vostani Serbije“ na Knez Mihailovoj svakog dana nego cijela per la finta udružena opozicija. Srpska i crnogorska svejedno.
No kako to naš, mudar veoma nekad narod, koji je spoznao golgotu, ne vidi da ga otvoreno operišu politički doktori-prevaranti? Ne vidi jer nije studirao fenomen storytellinga, a i zašto bi. No.
U knjizi “Storytelling” (Clio) Kristijan Salmon kaže da “ono što određuje kako će Amerikanci odreagovati na predsedničko takmičenje jeste bitka priča, a ne debata o idejama”.
U nedostatku ideja vidimo na naslovnicama najtiražnijih listova tabloidne, a ne bitne teme. O nebitnostima danas čitamo čak i na naslovnim stranama nekad bitnih srpskih dnevnika.
Storiteling jeste produkcija narativa da bi se obmanuli glasači. Za to vrijeme vlasti pljačkaju što god da im oko vidi. Ptice su grabljivice. Glasači, iako sumnjaju kao Jevreji u getu, ipak vjeruju da vlast „vodi računa o nama“. „Jer im valjamo!“ „Nisu ludi da nas žrtvuju!“ „Mi smo narod!“
A vlast zabole za narod.
U veleizdaju, naš narod ne može da povjeruje. Da ga ubiješ.
Nikola Malović
in4s.net
Crnogorsku „naciju“ su stvarali komunisti pre i nakon II svetskog rata.
Da li „dva oka u galvi“ neko može danas da rastavi?
Tužno je da „crnogorska“ kriminalna elita drži u šaci Srbiju već 30 godina, a mi to još uvek „ne znamo“.
Milo je uvek korak ispred vlastodržaca u Srbiji.
Kapa dole, treba učiti od onih koji znaju i umaju da rade bolje od nas!
Njih dvoica vladaju po sistemu; red magle, red kise, red snega, red leda, malkice sunca pa ispocetka konstantno ponavljajuci; ja nisam lopov, ja nisam izdajnik, ja radim najbolje za drzavu i narod!.