Rijaliti Šešelj u rijaliti Srbiji

Nedavno mi je, na mejl urednika CEOPOM-a, stigao dopis u čijem se prilogu nalazio tekst ponuđen za objavu. Gospodin autor naglasio je da ga ne zanima honorar, pa čak ni “čast da bude među autorima CEOPOM-a”, već da svojim tekstom želi da ispravi “nepravdu” koju nanosimo građanima “jednostrano pišući o konceptu rijaliti programa u Srbiji” i podržavajući “besprizornu hajku” ministra kulture Vladana Vukosavljevića na televizije koji te programe emituju.

Zamislio sam se. Šta, zapravo, hoće ovaj čovek? Stav CEOPOM-a o rijaliti programima kao globalističkom oruđu za promenu svesti naroda (ne samo u Srbiji)dobro je poznat još od kada je “Veliki brat” prvi put zakucao na naša vrata i banalizacija njegovih sadržaja koju je donelo Vučićevo vreme ništa nije promenila u generalnom pristupu. Sa druge strane, teško nam se može imputirati bilo kakva podrška ministru Vukosavljeviću jer smatramo da je on  sam po sebi rijaliti za srpsku kulturu. Uostalom, on o rijaliti-karcinomu na srpskom nacionalnom biću nije progovorio mesec-dva nakon što je zaseo u fotelju, već mesec-dva pre nego što će ga iz nje isterati kako bi otvorili mesto za neuništivu Maju Gojković koja je, uz Rasima Ljajića, najtrajniji produkt peto-oktobarskog puča. Godinama pre toga rijaliti mu nisu smetali, kao što sada ne smetaju njegovoj šefici u muškoj odeći, Ani Brnabić. Otuda, mi smo u jeku te polemike Mitrović-Vukosavljević koja je zapljusnula elektronske medije i društvene mreže, donoseći na desetine priloga i na stotine pratećih komentara, preneli svega 3-4 kvalitetna teksta, za koje smo smatrali da razobličuju pozadinu ovog sukoba, koji je bio sve pre nego principijelan.

Zašto, dakle, pomenuti gospodin svoj tekst nudi baš CEOPOM-u, da bi ispravio nekakvu “nepravdu”? Da je u pismu bilo poneke psovke, gadosti ili pretnje posumnjao bih da ga je, tek onako, iz dosade, pisao Željko Mitrović lično, ali kultivisanost sadržaja isključivala je takvu mogućnost.  Zato sam odgovore potražio u samom tekstu. Već posle par pasusa bilo mi je jasno da tekst nema ozbiljnost i kvalitet da bude objavljen na CEOPOM-u, ali imao je određenu dozu orginalnosti koja ga je činila zanimljivim. Pomenuti gospodin, naime, uočio je da su oni “koji kao preziru rijaliti” odgovorni za srozavanje kvaliteta njegovih sadržaja barem onoliko koliko i urednici programa i vlasnici televizija koji ih emituju. Kada bi više intelektualaca, smatra on, prihvatalo da dolazi u rijaliti programe oni bi ih samim svojim prisustvom unapredili, kultivisali način izražavanja i nametnuli, kako je rekao, “pozitivne životne vrednosti”.

Ma, zasigurno – pomislio sam ironično, kao što verujem misli i većina Vas koji čitate ovaj tekst. Ali, gospodin je naveo primer. Vojislava Šešelja.

Naglasivši da je, svojevremeno, bio najmlađi doktor nauka u Titovoj Jugoslaviji, impozantan broj izdatih knjiga i ostala njegova intelektualna dostignuća, nesuđeni autor CEOPOM-a je istakao da su Šešeljeva gostovanja prošle sezone u Zadruzi i ove u Parovima dala mogućnost građanima da vide kako je čovek „koji je ponizio Haški tribunal“, ustvari, samo jedan od nas. I da se to može uzeti kao primer slanja pozitivne poruke iz rijaliti miljea, što treba priznati a ne samo „tražiti negativnu stranu kako čine neki“.

Moram priznati da me je ova teza zatekla nespremnog pre svega zato što očigledno spadam u one “neke”, a drugo (povezano s prvim) što nisam gledao Šešelja u Parovima. Da moja dilema bude veća i sam spadam u one koji jako cene nacionalni značaj Šešeljeve briljantne odbrane pred Haškim tribunalom. S toga sam, koristeći jednu od dobrih stvari interneta, da informaciju dobiješ istog trenutka kada ti je potrebna, projektovao sebe na JU-tjub i pronašao poduži klip u kome dr Šešelj “edukuje” učesnike Parova i pomaže im da razreše neke od svojih tema i dilema sa kojima se suočavaju “u kući”, kako to oni zovu.

U tom klipu Šešelj pokušava da ubedi nekog nesretnika, kome su očigledno namenili sudbinu mladoženje, da mu za odluku o ženidbi nije nužan blagoslov duhovnika, već pristanak buduće mlade, malo vremešnije učesnice rijalitija, koja je već rekla svoje “da”. No, kako je potencijalni mladoženja istrajavao na stavu da je bračna zajednica bez da je blagoslovi duhovnik greh, uprkos tome što su svi ostali tvrdili drugačije, Šešelj je založio sav svoj intelektualni autoritet i edukativni potencijal bivšeg profesora Univerziteta da potencijalnog mladoženju ubedi kako ni jedna religija, niti bilo koja verska knjiga koju je čitao, ne predviđa davanje blagoslova budućim supružnicima. Ali, avaj! Potencijalni mladoženja i dalje je pričao o duhovniku i grehu. Na kraju se, Šešelju u pomoć, umešao i izvesni musliman Spaho, stariji gospodin, bivši učesnik rijalitija koji je bio gost u studiju i koji je mladoženji poručio “Pusti duhovnika, evo ja te razrešavam greha, samo se ti lepo oženi”…

Eto, to je bilo to. Kraj klipa. Ne znam da li su uspeli da ubede nevoljnog mladoženju, niti kako je to podnela zagrejana mlada koju sam za vreme trajanja klipa dva puta video da navrće čašicu, čini se Vinjaka Rubina, čije flaše lebde u pozadini iako je reklamiranje alkoholnih pića odavno zabranjeno na našim televizijama. Ali, ko te pita. Kada može Mitrović da usred izborne kampanje javno izjavi kako ga ne interesuju pravila o ravnopravnoj zastupljenosti izbornih učesnika jer on je privatna televizija, može vala i Milomir Marić da reklamira proizvod svog gazde. I oni su privatna televizija. Samo su frekfencije nacionalne. A svi znamo da privatno danas ima prednost nad nacionalnim.

No, ja ne pijem, pa mi je svejedno. Meni je bilo važno da vidim kako rijaliti Šešelj diže nivo rijaliti ponude u Srbiji. Video sam. Gospodinu čiji me je tekst na to inspirisao ljubazno sam zahvalio i obavestio ga da se njegov tekst ne uklapa u programsku orijentaciju CEOPOM-a, ali da bi ga neki drugi portali možda rado objavili pa neka ga ponudi njima. A onda sam počeo da razmišljam…

… Šta to treba Vojislavu Šešelju?

Prvo što Vam padne napamet je novac. Davno je poznato da je na njega lakom. No, on već dugo nije siromašan čovek, bez obzira na sve što je propatio. Nakon povratka iz Haga od stranke je napravio privatno preduzeće koje polako prepušta svojim sinovima i koje, uz pomoć Vučićeve menažerije, izgleda sasvim dobro posluje, uprkos tome što više glasača i nema. NJrgove konferencije za štampu u kojima obaveštava javnost o koruptivnim pojavama u vlasti davno su prestale, što znači da su postigle cilj. Plaćaju. Šta je mogao naplatiti za dva sata u rijalitiju Parovi? Koliko god  da je uzeo nije moglo biti vredno one blamaže koju sam gledao svojim očima.

Možda vraćanje dugova Mariću, koji mu je prvi otvorio nacionalni  medijski prostor kad se vratio iz Haga? No, on je dovoljno pametan da zna kako to ne duguje Mariću već Vučiću i službama kojima Marić služi već decenijama.

Sklonost ka predstavi iz davnih vremena? Još od početka karijere Šešelj pokazuje sklonost ka medijskom eksponiranju kako bi sebe stavljao u centar pažnje. Ali, tada je to bilo u funkciji politike koju je vodio. On sada nema politiku, bar ne onu koju zanima borba za vlast.

Uostalom, svejedno. Možda nije ništa od ovog što sam pobrojao, možda je sve pomalo. To nije tako važno. Ono što je važno i što je sigurno jeste da Šešelj koji je otišao u Hag i Šešelj koji danas zevzeči po rijalitima nisu isti ljudi. Veličanstveni haški pobednik postao je jadni gubitnik  Vučićevih tranzicija i ofucani šraf u projektu promene svesti srpskog naroda.

No, imamo li pravo biti ljuti ili u njega razočarani, MI koji smo pristali na SVE. Na suludog vladara, na izdaju Kosova i Metohije, na Arape kao gazde, na NATO kao prijatelje…

 Zašto ne bi pristao i on? Rijaliti Šešelj u rijaliti Srbiji!

Dragan Milašinović 
CEOPOM-Istina