Dok su nam promicala pred očima čarobna i nepregledna polja suncokreta, vozeći se od Beograda do Šida, razmišljale smo u kakvom ćemo stanju zateći majku Darinku Milosavljević čiji je glas preko telefona zvučao zabrinjavajuće. Loše se osjeća, kaže, bolesna je.
Hoće da nas vidi, da se ispričamo. Da nas pita ima li ikakvog glasa o njenom Miloradu. Hoće li se saznati kako je stradao i gdje je pokopan.
Darinka je iz Caga (kod Okučana) izbjegla 1995. godine u Borovo u Istočnu Slavoniju, a 1998. u Republiku Srbiju. Stariji sin Dušan 1995. izbjegao je na KiM, a mlađi Milorad je nestao u operaciji hrvatske vojske tzv. Bljesku. Imao je 27 godina. Darinka je dugo vjerovala da je Milorad živ. Danas više ne vjeruje. Voljela bi samo da se pronađu njegovi posmrtni ostaci.
Zatekli smo Darinku, leži u krevetu. Prima injekcije, a nedavno je pala, pa se povrijedila. Koljena i kičma je bole. Ima vrtoglavicu pa ne smije sama nigdje bez štapa i bez pomoći Momirke, žene koja je njeguje. U stanu prijatno, uredno. Zidovi su okićeni porodičnim fotografijama. Objašnjava nam Momirka:
– Pošalje joj sin Dušan iz Amerike fotografije preko vibera, pa odemo kod fotografa da ih izradi. Jedna slika uvećana u okviru ukrašenom biserima. Na njoj Milorad, Darinkin mlađi sin. Rana Darinkina.
Dušan je daleko, u Americi. Javlja se on majci nedjeljno jednom, ali ne može da dođe svake godine da je obiđe. Sve bi bilo lakše kad bi pronašli posmrtne ostatke njenog Milorada. To je boli najviše. Boji se, umrijeće, a da ga neće sahraniti u grobnicu koju je napravila za njega i sebe ovdje u Šidu.
Darinka se obradovala našem dolasku. Pridigla se, sjela i polako, sa prekidima, da bi uzela vazduha, počela da priča svoju sudbinu, po ko zna koji put.
– „Svoju kuću u Cagama sam prodala preko neke agencije. Onda kad su srpske kuće otkupljivali. Od tih novaca kupimo kuću blizu Šida. Poslije smo kupili ovaj stan u zgradi. Došao je on tada i bio deset dana dok nije sredio papire. Dolazili su mi i snaja i unuk. U ove 24 godine ni jedna nedjelja nije bila da me Dušan nije zvao. Dolaze često. Nedavno se rodili blizanci, od unuka mi djeca. Sad sam prababa.
Kažem ja mome Dušanu: „Sine moj, preželjna sam te! Ali šta ćeš. Ne mogu sad često dolaziti. Treba da se radi. A i skupo je.
Moj Milorad imao je curu iz Novog Sada. Miloška se zove. Došla da živi sa njim. Milorad moj, srce moje, lutka moja. Taku narav niko nije imao. Živio je on i radio u Novom Sadu. Kad se zaratilo, moj Dule je mobilisan.
Onda je i Milorad rekao: – „Niko me zaustaviti neće da i ja ne dođem kući. I vrati se on iz Novog Sada. I cura dođe za njim. Bila je ona sa mnom godinu dana u Borovu kad smo bili u izbjeglištvu. Nije htjela otići.
Jooj, srce moje! Digli smo spomenik za mene ovdje u Šidu na Novom groblju. Tu bi metnuli i njegove kosti da počivaju kad ih nađemo“.
Udri po Srbima da ih nema više
Te 1995. godine Milorad je ostao u Okučanima. Najprije kad smo izbjegli bili smo u Topoli i u Bosanskoj Gradiški, u hali nekoj. Odatle su nas raspoređivali, nekoga za Istočnu Salvoniju, a nekoga za Kosovo.
Moj Dušan je bio raspoređen sa malom djecom na Kosovo i Metohiju. Ja sam bila u Borovu kod jednih dobrih ljudi. Tamo sam ostala dvije godine.
U Srem sam došla 1998. godine… Išla sam u Okučane da tražim sina. Išla sam svuda. Bila sam čula da je tražio jesti kod babe Vukosave… Vukosava ga je mnogo voljela. Kad god bi ga vidjela ljubila ga je u glavu. Kad sam ja to čula, naperim pješke u Benkovac. Idem i cijelim putem nikog ne trevim. Dođem kod babe Vukosave i pitam je:
– „El` moj Milorad bio kod tebe da traži jesti?“, a ona meni kaže:
– „Joj, Daro, dijete moje, ko ti je to rekao? Ti znaš da on ne bi niđe nego kod babe Vukosave?“
Pa rekoh joj: „Znam ja, al` sam tako čula“.
– „Nije, Daro, dijete moje“, plačući odgovara Vukosava.
Tražeći tako moga Milorada dođem ja jednom do svoje kuće u Cagama Okučanskim. Sve razrondano uokolo. Nema vrata, ćebad umjesto vrata. Čula sam da u mojoj kući živi neka žena iz Hercegovine. Ja uđem i pokucam na štok.
– „Slobodno!“ – veli ona.
Reko, „Ja sam Darinka, ovo je moja kuća“. Tada još nisam bila prodala kuću.
– „Ajde ajde, u kuću“- veli, nema sa čime me, sirota, nije nudila. Otkriva mi ćebad na vratima soba. Nema ništa moje ni koliko vrijedi ova čaša. Sve opljačkano. Njoj napravili neki nosač kao ono što se sjeku drva. Taki sto neko joj sklepao. Ona sama, sirotica.
Otvara mi onu deku na sobi i kaže: „Vidi je li ima išta tvoje?“.
– „Joj“, reko „nema ništa moje, što bi i pod nokat stalo, štono kažu. Ništa moje nema“.
Pitam ja nju: „`El ja smijem ovda okolo `odati oko temelja ove kuće koju smo započeli?“
Udarili mi temelj za kuću 10h11 meteri. Temelj metar od zemlje visok. To sam ja za njih dvojicu, sinova mojih planirala. Pola jednom pola drugom. Duli smo pravili taj temelj, a u dvorišnim zgradama da budemo ja i Milorad. Neki Đuro majstor govorio:
– „Milorad radi kao da za sebe radi“.
Reko: – „Smijem li ja proći ovda oko čardaka i oko temelja?
– „Ma kako ne bi smjela, samo nemoj plakati“, veli ona meni. Sve je znala za mog Milorada.
Reko ja: – „Ja tražim moga Milorada, a nema ga niđe“.
– „Išla sam nekoliko puta u Okučane. Ne mogu za dan otići i vratiti se iz Okučana u Borovo. Ja onda noćivala kod Teše i Milke, pa kod Đure i Duše i kod babe Vukosave. A Milka i Tešo kažu – Daro, ima mjesta kod nas, kad god dođeš.
Oni su bili izbjegli u Bosnu pa se nakon dvije godine vratili u Cage. Imali su gostionu, trgovinu, bili bogati. Kod njih sam najviše noćivala. Išla sam jedno šest sedam puta da tražim svoga Milorada. I svaki put mislim možda ću nešto čuti.
Jedanput, idem ja od Okučana prema Cagama, pješice. Tamo blizu đe je Dušanka Kojić imala kuću. Joj, volila bi je čuti, volila bi imati njezin broj telefona. Kod nje sam noćala jednu noć i u Borči. Zakasnila, nije bilo više autobusa za Šid. Ona veli, bez brige budi, Daro. A jooj, jednom je na televiziji prikazalo Dušanku. Kaže, makar da sam našla svoga Kostu da sam ga saranila. Eto, ja baš tako čula. Joj, Bože dragi.
Kad sam ja onomad došla u selo, išla sam od benzinske pumpe do Caga. Ja stojim na sred ceste da izađu ovi Šainovi što vele da su oni ubili moga Milorada. Druga kuća odma niže moje. Bijeda su neka bili oni. Loše su živjeli. Taj Željo Šainov stariji je od mog Milorada dvije godine. Ja stojim i vidim đe se metu kroz prozor al` niko ne izlazi.
Ja bi njega pitala – Đes` mog Milorada saranio, p…. mu materina, tamo njemu. Ma ništa se ja nijesam bojala. Al` ne izlaze. Nikako. Ja poslije, `ajde gore još uza selo, kad navr` Caga, ipred dvije kuće – ono leševi.
Mrtvi, ubijeni i pokriti vratima sa štala i sa kuća. I ona voda ide preko nji`. Tamo šuma i groblje. A ja sad gledim, ćela bi podignuti ona vrata da vidim ko je, pa ne smijem. Bojala sam se i toga šta ću viditi.
A čula sam od Slobodana u Topoli. Kad smo mi izbjegli, odma su ti Šainovi – Luka, Željo i Jela iznosili stvari iz moje kuće (krali). Ma niš, niš nema u kući. Uuu, još molim te ko neđelju svetu, nikad neću zaboraviti: Bile barikade svuda. I ovi naši bili na barikadama između Caga i Okučana. I oni naiđu sa traktorom da lubenice prodaju. I ovi naši njesu im niš` loše htjeli uraditi. Pustili ih. Života mi!
Darinka nam priča, a sve se vrpolji na krevetu, sjedila bi još, a ne može. Zamolile smo je da legne i da nam ležeći priča. Zaćutala se malo, uzela vazduha i nastavila:
– „Joj, Dragana moja, dijete moje, svud sam išla da tražim Milorada. Imam ja sestru u Zagrebu. Njan muž je Hrvat. Ono prije rata kad je bilo. Dođu oni subotom kod nas. Bili smo ko jedni. Toliko su voljeli djecu od mog Dušana. Kad se to desilo 1. maja, pričala mi sestra Anka, kaže, bilo pola noći, zazvoni im telefon. Zet moj Mirko podigne slušalicu.
Pita neko: – „Jel to Nekret Mirko?“.
– „Mirko potvrdi, i taj neko odma prekinu vezu, a moj Milorad uvijek je u džepiću nosio njihovu adresu i broj telefona. To je on rekao da ima tetku i tetka u Zagrebu. Eto, provjeravali. Mirko je mogao njega spasiti. Mirko taj, od sestre muž. Mogao je, možda…“.
Darinka VHS kasetu sa snimljenim prilogom koji je emitovan u emisiji hrvatske televizije „Slikom na sliku“ u maju 1995. Voditelj emisije u uvodu tvrdi da je Milorad Milosavljević bio pripadnik vojne formacije „Beli orlovi“. Hrvatska novinarka imala je intervju sa zarobljenim Miloradom. On se predao hrvatskoj policiji. Milorad je ispričao kako se predao. Nije imao puno nade da će ostati živ.
Na pitanje „Šta dalje“ – rekao je: „Šta odluči hrvatska vojska tako će biti“. Njagova sudbina je bila u njihovim rukama. Kod Milorada su našli papire da je on ratni vojni invalid 30 % koji ima posledice ranjavanja od granate 25. novembra 1991. godine. Ranjen je u Medarima. Poslije toga emitovanja, do dana današnjeg, ništa se ne zna o njemu.
Darinka priča: – „Kad smo išli na sastajanje porodica, šatori na jednoj ledini. Sila naroda. Svako da se vidi sa svojima. Bile su razmjene zarobljenika. Onda sestra moja kradomice meni turi tu kasetu u tašnu.
Ovdje jednom dolazila neka dvojica. Ja bila gore još u onoj kući koju smo kupili. I oni mene pitaju: “ Jeste li Vi Milosavljević Darinka?“ reko: – „Jesam. Tražim moga sina Milorada“.
I oni neke kablove pružili. Mislim se – kako će sad oni to na televizoru gledati. Prikopčaše oni kablove, kad ono jedan mladić, crnu kosu ima. Kako njega smaknuše ja viđo svog Milorada, sjedi. Ja okrenla jadna, jaukati. Oni meni: “ Pa, nemojte, majko, jaukati, pa, naće se, pa našlo ih se i njega će naći“.
Oooo, kamo sreće da je na kraj svijeta samo da sam njegov glas tada čula. Ma to je bilo dijete, ma kakvi – ti mama nećeš nikad od mene, uvijek mi govorio. Rat još traje, a Miloška, cura njegova, `oće biti s nama i noćivati po šumi.
Ja velim: – „Idi kući, dijete, kod svojije, vidiš da moramo noćivati štokuda i patiti se svakako“.
Zidovi pocrnli od onih svijeća, pocrnile, majko mila, zavjese, pocrnilo sve. Ja velim: – „Idi kod svojije“.
– „Neću“, kaže, „ostaviti Milorada, ma neću, pa taman travu pasla“.
Eto života mi moga. A bila lijepa, mili Bogo, nak` visoka ka i on, Novosađanka, lijepu dugu kosu, crnu i jaku imala, ma kakvi. Pa obadvoje onako visoki, pa kad idu u Okučane, preko dana, a ono sve one žene koje sjede pokraj puta, kažu:
– „O Bože, kako su se sparili da su oboje tako lijepi. Ona je još poslije, godinu dana čekala i bila sa mnom u Borovu, a kad je otišla još je pitala jedno dva tri puta“ – `esam li išt` čula za Milorada. Reko – ništa. Pa još ništa? -Ništa! – Udala se poslije.
Sestra moja, Anka ta što živi u Zagrebu, Nema djecu. Nikada me ne zove. Muž joj je umro. Kaže mi moj Dule u Americi da je zvala njega. I da veli, sad bih ja mogla doći kod vas. Pa kasnije kad su se čuli kaže:
– „Ma neću sad kad sam i ja ostarila, ići ću u starački dom“.
– Ja sam najstarija, onda ta Ančica što je u Zagrebu, onda Ljepa što je u Oroliku prema Vinkovcima. Brat nam je živio u Novom Sadu i umro je prije dvije godine. On je bio ljekar. Dala sam ja krv za DNK analizu dva puta tamo na Dunavu u Vukovaru.
Neko mi je rekao, kad se sve desilo u maju 1995. da je moj Milorad sjedio kraj bunara. On je sigurno trčao kući da vidi đe smo ja i Miloška. I tu kod bunara ga je Šain ubio, sigurno. A kad sam ja tražila iz Zagreba da kopaju u mom dvorištu jer sam čula da je moj Milorad zakopan tu.
Onda mi rekoše da dođem u 10 sati pred školu u Okučanima. Ja došla još i ranije vozom iz Borova. Došla i čekaj i čekaj, i čekaj. Ono već prošlo i jedanaest sati, a ne deset. Nema njih. A ja šta ću. Nemam više živaca čekati. I ja naperim prema groblju u Donjim Okučanima. Baš sam vid`la i moje matere spomenik tada.
Joj, kad ja došla do kapele i tam` do groblja, pogledam, vak` nizbrdo i dolje vidi se rijeka. Vidim, đe izlaze nji` masa. Pocrnilo sve koliko ih je. A joj, ja onda bjež` nazad, pred školu. Al` još, prije toga, išla sam viditi tamo prema Gređanima, a ono ne znam ni kolika je ta njiva, sve `vako zabodeni drveni kolci, ne moš` ih pregleti koliko ih je. Sve grobovi. Vratim se ja do škole – oni dođoše. Meni šofer kaže: – „Vi ćete sa mnom sjesti u kamion, a bager će ići pred nama pa idemo vašoj kući“.
– „Tad sam kuću već bila prodala. Bila sam u Borovu još. Borovo sam napustila 1998. godine…“.
Idemo mi kući, sve crni džipovi, i motori i auta. Cijela kolona. Što su `nolki išli – samo to mi je čudo. Otvori kapiju jedan od njih. A ti što su kupili moju kuću preko agencije. Kad su mene vidili, a jooj, počeše lajati: -Šta tu četnikušu vodite, šta je pušćate u dvorište!- ma nema šta ne laju. Kad odjedanput policajac, sađe sa motora i pređe preko ceste i veli im: „Malo stišajte!“ Ma ne znam ni nabrojati šta su sve lajali. U mojoj kući uživaju. Devetnaest `iljada maraka, dobila sam za nju. Onoliki plac i imanje. Ma kak`i. Ućutaše se oni, a ovi što su došli počeše bagerom da kopaju ispod orasa.
Reko: – „Nije on tude pod orasom. To je `vamo đe je ova mlada travca nikla, vidiš da s` najluđi“.
I kad je ta žena bila u kući, i kad mi je rekla da ne plačem da ne bi čuli ovi Šainovi, ja sam vid`la to đe se zemlja ulegla. Ovdje đe je ova sležena zemlja, kraj temelja započete kuće. Mlada trav`ca nikla tu“. Oni: „Jok!“.
Nego tamo pod orasom, kopaj pa kopaj, baš duboko. Kad ono izvukoše neku kost, `vak` kao od cjevare. A ja ćapi s one zemlje kost. A ova što zna pričati ka` i mi, kaže – nije to majko od čeljadeta kost. To je životinjska kost. Kad zbilja ono, još kopaju, pa kopaju, kad izvukoše lobanju i rebra. To od komšije Vlade kobila zakopana bila. A u njega plac, da neb` lagala, ma kakvi, moga` bi napravti tri placa, a u mene usko. I oni tu išli kopat` a nisu tamo đe sam ja rekla.
Ovi što su kupili kuću, napravili kućerinu na temeljima našim. Temelji su bili deset sa jedanaest. To đe je bila nikla ta mlada travica, kraj temelja je kad uđeš u dvorište sa desne strane. Preko puta orasa.
Išla sam ja i na KiM da tražim sina Dušana. On je sa Kosova otišao u Ameriku. Bilo pitanje ko će ići. Dobio Dušan na Kosovu posao u svojoj struci i stan dobio, dvije sobe za djecu, dva hodnika. Da nije otišao u Ameriku mogao je dolje stradati.
Joj, kad se sjetim, đe me nije bilo. Kad sam doselila, bila sam u bolnici godinu dana. Bili mi živci otišli. I sad ja imam broj telefona tog ljekara, kad vidim da mi nije dobro onda ga zovnem da mi kaže koje tablete da pijem. Da mi nije Momirke već bi davno umrla. Tri godine me čuva. Neće Bog da me uzme.
I spomenik smo digli za mene, a sad ja velim makar da kosti Miloradove nađu pa da ih metnu u taj grob. Nekad po noći, kad je pun mjesec, izađem na balkon pa se molim dragom Bogu da me uzme sebi. Samo da mi je kosti moga Milorada naći da se smiri duša i moja i njegova…“.
Ispratila nas je Darinka sa blagim osmjehom na licu. Lakše joj je. Nada se još uvijek.
Javiće joj da su našli posmrtne ostatke njenog sina Milorada. Onda će se i ona smiriti.
IZVOR: Zločini nad Srbima
