Nakon poslednjih poplava, izliva vode i ljubavi u Srbiji, reke su se povukle u korita, a princ Čarls u Veliku Britaniju.
To nikako ne znači da smo završili sa elementarnim nepogodama.
I da se one neće vratiti.
Do tog povratka valja nam izvršiti procenu štete ili koristi, što zavisi od toga sa koje strane gledate na bedem: sa jedne – štiti od poplave, sa druge – predstavlja nas ksenofobičnim. Kako god: provaljeni su i bedemi i oni koji bi sada da ih ruše unutar i oko ”regiona”.
Ismail Hodža, pripadnik Bezbednosnih snaga Kosova, na školovanju u Kraljevskoj akademiji Velike Britanije, od princa Čarlsa dobio kraljevski mač 2015.godine
Dolazak princa Čarlsa i vojvotkinje Kamile u taj ”region” – imao je za cilj da susede obavesti kako će u Srbiji i oko nje pasti svi bedemi:
”Dolazak princa Čarlsa imao je da označi kraj jednog doba i početak drugog”.
Ovu rečenicu ispisao je u svom ”Specijalnom izveštaju” – Radivoj Cvjetićanin, bivši diplomata, sadašnji suvlasnik beogradskog dnevnog lista ”Danas”, jedan od onih koji su prisustvovali prijemu u Skupštini Srbije, priređenom u čast prinčevskog para. Pasus sa citiranom Cvjetićaninovom rečenicom počinje ovako:
”U naše krajeve princ Čarls je dolazio osam puta. U papiru Background briefing document koji nam je dostavila prinčeva Clarence House ovaj se region sada vodi kao Zapadni Balkan. Sedam puta, i to poslednjih sedam, zaobilazio je Srbiju, u kojoj je bio eto jednom još u vreme Jugoslavije, 1978. U ratno i posleratno vreme išao je više puta u Bosnu i Hrvatsku, u Makedoniju i na Kosovo, ali ne i ovamo. Ne treba biti previše bistar pa zaključiti da je ova zemlja i kod Britanske krune imala status parije. Na engleskom dvoru vreme se računa brže nego u Kini, ali ne mnogo: prošlo je šesnaest godina od 5.oktobra i rušenja Miloševića, kad je u velikoj imperiji procenjeno da sa nama sada mogu da se rukuju, a da se ne zaraze. Dolazak princa Čarlsa imao je zato da označi kraj jednog doba, a početak drugog.”
Osim što je propustio da definiše i geografski odredi šta su to i čiji su ”naši krajevi”, Cvjetićanin nas je ostavio i blažene u neznanju – čime smo to mogli da zarazimo imperiju i da li smo još uvek kužni?
Da li je, možda, tim po imperiju opasnim virusom – zaražena Milica Đorđević, jedina srpska devojčica i jedino srpsko dete u Prizrenu? To je ona devojčica koja je princu Čarlsu, prilikom posete Sabornom hramu Svetog Đorđa u Prizrenu, uručila veliki buket cveća.
– Lepo sam se obukla, stavila šnalice i brojanice, na engleskom mu rekla da je dobrodošao, on mi se zahvalio, uzeo cveće i to je bilo sve. – u dahu je ispričala Milica svoje utiske. – Nije me pomiliovao po kosi ni poljubio… A i kako bi, kada je u rukama držao cveće!..
Pragmatizam poslednjeg srpskog deteta u Prizrenu nedostaje srpskoj politici u celini, a pojedinačno – posebno nedostaje Cvjetićaninu, iako on ”razaznaje” i koje cipele kojom prilikom princ obuva:
”Na groblje (u Beogradu, nap.), da položi cveće, otišao je u cipelama Kraljevskog vazduhoplovstva koje su za njega pravljene u martu 1971.godine kada je stupao u ovaj rod vojske. To jeste stvar protokola, ali i ličnog stila”. – primećuje Cvjetićanin – koji nije video princa Čarlsa 1999.godine u kompletnoj uniformi, a ne samo u cipelama, na Kosovu. Istina, konstatuje da je ”…dolazio na Kosovo, ali ne i ovamo”.
”Ovamo” – to je, valjda, Srbija u čijoj je Skupštinskoj sali imao čast da upozna princa. I da se rukuje sa njim!
Osim što je to rukovanje mogući dokaz da više nismo kužni ili, bar, da nismo svi nosioci zaraze, to govori da uz ovakvog Cvjetićanina u ono vreme Pinki nikada ne bi dobio priliku da vidi Tita.
Zbilja: ako je Čarls bio na Kosovu 1999.godine, a bio je – jer su ga tamo 14.septembra dočekali Majkl Džekson, komandant KFOR-a, Vesli Klark, vrhovni komandant NATO za Evropu i Bernar Kušner, administrator UN, ne treba biti mnogo bistar, što bi rekao Cvjetićanin, pa zaključiti da je Kosovo tada još uvek formalno bilo u Srbiji, odnosno bilo je ”ovamo”… I za one koji priznaju Kosovo kao samostalnu i nezavisnu državu, Kosovo je bilo u Srbiji sve do 2008.godine kada je proglasilo nezavisnost.
Da se ovo zaboravi, ne treba biti ni pametan ni glup, niti zaboravan, nego bezobrazan.
Ali, sve za ”pet minuta slave” u velikoj sali Skupštine ”Ovamo”, pod istim svodom sa imperijom: ”Zove me u jednom trenutku uvek ljubazni Dušan Mihajilović iz Britanske ambasade.” – piše u ”Danasu” Cvjetićanin. – ”Hoće pres-ataše princa Čarlsa, Eva Omagoni, da mi zahvali za omot (dodatak ”Danasa” u čast posete prinčavskog para Srbiji, nap.)… Nije kraj: ova lepa Nigerijka me onda dovodi do princa i kaže da sam ja taj koji je uredio onaj dodatak… Princ zahvaljuje sa svoje strane, i kaže da je bio naš vrlo ljubazan gest (a noble gesture). Uzvraćam zahvalnost. Onda me sačekuje onaj engleski humor koji ima sečivo sa obe strane. ”Ne znam samo koliko je bilo čitano.” – kaže mi princ vedro. ”Znate, ja ne pišem naročito”.
Tako je Pinki video Tita.
Ali, avaj, Cvjetićaninova mentalna prostata tu nije izdržala, pa je, na kraju, malo i pišnuo od sreće, pred onim ”dvoseklim mačem”!
Umesto toga, mogao je da odgovori: ”Ne pišem ni ja naročito!”
Princ bi ga, onako engleski humorno, možda i odlikovao ili ga bar nagradio pravim mačem, kraljevskim, onakvim kakvim je u decembru prošle godine nagradio Ismaila Hodžu, pripadnika ”Bezbednosnih snaga Kosova”, najboljeg kadeta klase Kraljevske vojne akademije Velike Britanije.
A možda bi se princ i nasmejao, dok su se rukovali, ali, svejedno, ne bi ga pomilovao po kosi, jer mu je u levoj ruci bila čaša sa pićem…
Milicin pragmatizam: ako hoćeš da te princ pomiluje po kosi, nemoj mu prethodno dati cveće.
Niti piće.
Niti se rukuj sa njim, zbog zaraze.
Tu ne treba biti previše bistar.
Radoje Andrić
iskra.co
