Nije do njih. Mi smo krivi

Nije, zaista, stvarno nije do njih. Do nas je. Ako vas zbunjujem: Nisu političari krivi za stanje u zemlji. Mi smo. Mi – novinari. Tačnije, ogromna većina onih koji se bave ovim poslom. „Novinari“, da budem precizan. A mi, novinari smo krivi što smo ih pustili da nas zamene. I to je krivica sa kojom ćemo morati da se nosimo dok god se bavimo ovim poslom.

Za sve ovo što se dešava, krivi su „novinari“ koji trpe kada ih lokalni funkcioneri na svim nivoima hrane govnima, prozivaju banditima dok su njihovi džepovi sve puniji, a frižideri po kućama sve prazniji.

„Novinari“ koji klimaju glavom i ćute kada ih lokalni šerifi i obor knezovi prozivaju i prete da će im se najebati šire i uže familije ako se pokrene neko pitanje ili piše o nečemu što je njihov, šerifski interes.

„Novinari“ su krivi što su dozvolili da svaka džudža u državnom aparatu može da diriguje našom profesijom i našim životima. Krivi su ti „novinari“ što su pristali da budu oruđe u rukama jajara i secikesa, sluge tajkunima i politikantima.

Mi, novinari, smo krivi što smo postali bezmudi i mlohavi. Mi novinari, koji smo dozvolili da nas zamene „novinari“, što smo dozvolili da razne rijaliti zvezde budu važnije od života svakog građanina u ovoj zemlji. Što je važnije koliki dekolte ima Dara Bubamara, nego ko je osvojio zlatnu medalju na Matematičkoj olimpijadi. Što je važnije čime se hrani Novak Đoković, nego koliko ljudi nema para da kupi hleb danas. Što je važnije otkriti gde će za Novu godinu da peva Ceca, nego otkriti u nekom velikom mediju pravu aferu.

„Novinari“ su krivi što na portalima, u većini novina i na radio i TV programima slušate, čitate i gledate hvalospeve o političarima.

Mi smo krivi, jer ne smemo da kažemo „dosta, bre, mamu vam jebem!“ zaglupljivanju naroda i lažima partijske oligarhije.

Mi novinari smo krivi što smo pristali na ucene od strane „novinara“, „urednika“ i „važnih ljudi“ platama, poslovima i životima u kojima više nema dostojanstva.

Mi, novinari, krivi smo što ne smemo da stegnemo muda i odemo sa svake press konferencije na kojoj se vređa pamet, ljudsko strpljenje i integritet profesije. Što na svaku uvredu i opomenu političara ne ustanemo i izađemo. Što ne bojkotujemo one koji su mnogo gori od nas.

Znam: Utopistički je to. Takav postupak bio bi kažnjen onog trenutka kada bi većina novinara ušla u svoje redakcije. Ne: Kad bolje razmislim, većina novinara koja bi bila spremna da udari verbalni šamar nekom jakom političaru (Vođi, ne daj bože), bila bi kažnjena i pre povratka u redakciju. Bila bi ponižena. Poslata na početničku poziciju. Ne: Kad bolje razmislim, bila bi otpuštena. Telefonom. Kao radnica u Juri, koja je dobila otkaz dok se na bolovanju bori sa kancerom dojke.

Novinari su krivi što zapravo, svakodnevno kleče pred raznim šušama. Krivi su što podrška njihovih organizacija uglavnom više podseća na NVO proseravanje, nego na konkretnu akciju. Malo je onih koji se još uvek koprcaju.

I da: Ne nadajte se da će sadašnju vlast smeniti sadašnja opozicija. I ona je bezmuda. Toliko bezmuda da joj ne pada na pamet da podrži bezmude novinare, osim bezmudim saopštenjima, vodeći računa o svojim sitnim, bezmudim interesima.

Tako vam je to. Nemojte da vas lažu kako nije.

Aleksandar Bećić

www.kolumnista.com