BAKA ANĐA (94) PREŽIVELA 3 RATA: Videla sam razne užase, bojala sam se da će me zaklati, mislila sam bolje da me upucaju nego to

0
47

Prilegla sam da se odmorim malo kad odjednom upada komšika i viče: “Bež’mo, ajde! Spasavajmo žive glave, idu ustaše sa Dinare!”

Iako su joj 94 godine, ove reči zauvek će ostati urezane u pamćenju baka Anđi Vuković, koja je tog 4. avgusta 1995. tokom akcije “Oluja” zauvek napustila svoje ognjište u Cetini kod Knina, gde je i rođena, i to samo sa odećom u kojoj je bila i jednim užetom od vune. Sama ga je vezla, i to za kravu. Pre nego što se uputila u beg za život i slobodu, uspela je da odreši i kravu ne bi li se i grlo spaslo od zločinaca. Preživela je strahote tri rata, a u jednom od njih izgubila je dom.

Pljačke i smaknuća

-Dete moje, šta ću ti reći… Napravili smo tamo kuću, sve sam ostavila, traktor, kuću, sve uspomene, fotografije. Jedina uspomena mi je to vuneno uže… Ustaše su sve opljačkale, morali smo da bežimo, ako te uhvate, siluju, ubijaju… Tada sam imala 65 godina, muž je preminuo od bolesti pet godina pre “Oluje”, a bio je prvoborac u Drugom svetskom ratu – priseća se s knedlom u grlu baka Anđa.

Anđa je rodila petoro dece, jedno je izgubila na porođaju. Sin i jedna od ćerki pre rata su otišli da žive u inostranstvo, druga ćerka je živela u Beogradu, a treća u Kninu. Iako je i ćerka koja se zove isto kao i ona bila u Kninu, nisu znale ništa jedna o drugoj čak 12 dana. Samo su se molile jedna za drugu da ostanu žive.

-Mene je i dan-danas strah od rata. U koloni je svačega bilo, ljudi su padali s traktora u provalije, neki su se i ubijali, neki su umirali u šumama, bilo je i bombardovanja iz vazduha. Svašta je bilo. Videla sam razne užase, ali sam se uvek bojala noža, mislila sam, čak i ako će da me ubiju, bolje da me upucaju. Ne daj bože ni najvećem dušmaninu tako nešto. Svašta su ustaše radile, koga god vide, ubiju, zakolju, siluju. To je bilo vreme kuknjave, to je sačuvaj bože. Bila sam s komšijama u toj koloni. Tresem se i danas i umirem. Jedan komšija Đuro je spasao celo selo u svom kamionu. Doveo nas je do Knina, tu sam htela da izađem i da tražim kćer, a on je rekao: “‘De ćeš, ovde žive duše nema!” Došli smo do Srba, posle za Banjaluku, tu smo prespavali pod vedrim nebom. Joj, upala sam tamo u neku rupu, jedva se izvukoh. Neka velika trava bila, mrak – priča s velikim bolom baka Anđa.

Da Vas podsetimo:  Usvojeno „rekordno povećanje“ minimalne cene rada nedovoljno za dostojanstven život

Ne ponovilo se

Putovala je 12 dana, nije imala ni hrane, ni presvlaku, a nije znala ni broj telefona ćerke koja je živela u Zemunu. Išla je do jedne čuvene kafane u Beogradu gde je radio njihov rođak, tako je uspela da dobije jednu od ćerki i javi joj da je živa! Ćerka koja je izbegla iz Knina već je stigla kod svoje sestre u Zemun, tada je Anđi pao kamen sa srca, kada je čula da joj je ćerka izvukla živu glavu.

Došli su po mene u Ripanj. Srećom, imali smo gde da dođemo, tu smo neko vreme svi živeli. Teško je, nikada se više nisam vratila u naše selo. Ćerke su išle, malo su sredile tu kuću pošto su je demolirali skroz. Porušili vrata, prozore, pokrali su sve. Posle svih ovih godina nedostaje mi naše ognjište, naš dom, teško je to. Što se kaže, ne ponovilo se! Tešku sudbinu je taj narod doživeo u Hrvatskoj, svako od nas ko je izbegao ima neku svoju priču. Najteže je onome ko je izgubio nekoga svoga, a sve ostalo može nekako i da se nadoknadi – drhtavim će glasom ona.

Četiri godine kasnije, u martu 1999. godine, ovde ju je zadesilo i NATO bombardovanje SR Jugoslavije:

I tad sam se mnogo plašila i potresla, pritisak nabila, znam šta znači rat, ćerka me je tešila da ne brinem. Traume imam od ratova, bila sam dete kad je bio Drugi svetski rat, ali su prolazile svakakve vojske, i ustaše i partizani i četnici i Italijani, uzimali i životinje, bilo je i gladi i svega.

Sve izgubila, ali bogata

Od uspomena je retko šta sačuvano, možda poneka fotografija i pleteno vuneno uže. Iako je izgubila dom, za sebe kaže da su unuci i praunuci njeno bogatstvo.

Da Vas podsetimo:  Mračna tajna brda Vidrak

-Imam četvoro unučića i sedmoro praunučića. Za njih živim, kad mi dođe praunukica, pa mi priča da moram da jedem da hodam, pa ja sam na nebu. Oni me drže u životu. Kad mi dođu, ja sam na nebu – osmehuje se Anđa.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime