Sa najlepšim kanjom u Srbiji, elektranom iz 1905., ostacima utvrđenja srpskog srednjevekovnog vlastelina Nikole Skobaljića, kupalištem u bistroj Vučjanki, crkvom Teokarovića i dva tri restorana i hotela, koje sve natkriljuje planina Kukavica, predeo iznad Vučja mogao bi da bude stecište domaćih i stranih turista, a grad Leskovac da prihoduje, ali to je za sada samo zamisao.
Prvi uslov za masovni turizam jeste promocija destinacije, a Leskovac, odnosno njegova Turistička organizacija, ima veze s promocijom lepote vučjanskog kraja koliko i sa ostalim, što bi se reko, nikakvih. Drugi uslov su putevi, jer džaba promocije ako se do njih ne može stići.
Put od Leskovca do Vučja je u katastrofalnom stanju. Doduše, u toku je, spora kao puž, sanacija tog puta do mosta u Strojkovcu, ali i druga polovina puta do centra varoši je puna rupa i zakrpa. Kada se dalje krene od centra prema kanjonu, najpre se naiđe na zapušteni restoran „Supovo“, mesto gde su se nekada spremali ukusni specijaliteti, gostili poslovni partneri i čekale nove godine. Do tog restorana kolovoz je reklo bi se u podnošljivom stanju, ali kada se od njega skrene desno ka kanjonu, pred vozačima je uzani i izrovani put na kome se s mukama mimiolaze dva vozila.
I već tu počinje remećenje uživanja u pogledu na predivnu prirodu u reku koja huči ispod hladovine.
„Mogao sam da odem u provaliju s decom, pa jesi li ti normalan, ’što juriš kao lud“, viče gospodin mladiću koji bespomoćno širi ruke.
„Čekaj, čekaj, molm, te, izvini. Vozio sam 20 na sat. Odmah sam prikočio“, pravda se mladi čovek koji se vraća iz pravca kanjona.
Čekamo dok se situacija ne stiša. Ulogu saobraćajca preuzima moj saputnik i dva automobila nekako odoše svojim putem.
Gore ispod hladovine zatičemo nervoznog čoveka s porodicom. „Kakvi ste bre ovo vi Vučjanci? Pa jel ovo put ili prtina? Sramota!“, ljutito odgovora na naše pitanje da li se smirio, neznajući, naravno, da Vučjanci ne odlučuju o putevima.
Njegov dugačak i širok automobil ima smederevske registarske oznake.
Preko puta stare elektrane u kojoj se nadograđuje kineski generator pa će ubuduće umesto jednog proizvoditi dva megavata struje, je prazno zdanje nekadašnjeg hotela u vlasništvu EPS-a. Taj hotel s nekoliko soba i restoranom prodat je privatniku, a ovaj mu dao ime „Orlovo gnezdo“, pa ga napustio. Sada je njegov vlasnik Filip Jorgaćević koga smo zatekli pred nekadašnjim hotelom.
„Kao što sam obećao, biće vraćan stari sjaj, ali idemo polako. Najpre će ovde biti otvoren kiosk s brzom hranom i to ovoga leta“, objašnajva.
Iznad je živopisni kanjon sa vodopadima i dubokim virovima, ispod uređeno kupalište sa drvenim kućicama stolovima i klupama, plažom, a sve ograđeno kamenim zidom, u skladu s prirodom. Iznad je Kukavica a na njoj nekadašnji hotel Vlajna sa tridesetak ležajeva i restoranom, koji je nedavno ko zna po koji put promenio vlasnika, a svim vlasnicima zajednički imentilj je bio da im objekat ne radi.
„Idealno mesto za turistu. Zamislite da ovde dovedete stranca tokom leta i zamislite da su sva tri ugostiteljska objekta u funkciji. Mislim da odavde ne bi otišao nedelju dana. Ovako nemaš gde ni kafu da popiješ“, računa Leskovčanin s kojim pijemo upravo kafu iz termosa i posmatramo veštački vodopad iznad kupališta, koje, uzgred, prošle godine nije ni radilo.
Grad Leskovac je izradio Program razvoja turizma sa akcionim planom 2020-2025. godine u kome su nabrojane sve potencijalne turističke destinacije i u kome se Turističkoj organizaciji daje važna uloga. Među njima je i Skobaljić grad i uređenje planine Kukavica za letnji i zimski turizam, ali od plana se za ove dve destinacije nije otišlo dalje od papira.
Autor: Milica Ivanović
