Spolja zadužbina iznutra legitimacija: slučaj Miodraga Kostića

Čemu služe zadužbine i da li je na pomolu novi stari trend „narodnih dobrotvora“? Šta nam govori slučaj zadužbine Miodraga Kostića, „prvog centra za istraživanje i popularizaciju nauke u Srbiji“ – Palate nauke, u koju je uloženo 25 miliona evra?

Kada kažemo „istorija“ obično mislimo na istorije dominantnih društvenih grupacija. Pa je tako istorija antike zapravo istorija patricija a znatno manje plebsa, istorija „srednjeg veka“ je istorija aristokratije a mnogo manje onih sekundarnih grupa te je na kraju istorija moderne u stvari istorija buržoazije a daleko manje radnika. A da bi dugo putovanje istorije kao nauke došlo do istorije (i) onih sa donjih socijalnih i klasnih lestvica bio je potreban određeni mentalni i institucionalni napor pa za to što danas malko i znamo o životima baš njih možemo zahvaliti upravo progresivnijem pristupu društvenim naukama tokom dvadesetog veka i pritisku progresivnih (radničkih, ženskih i antirasnih u prvom redu) političkih pokreta u devetnaestom i dvadesetom veku. Ali sa sporim i sigurnim propadanjem progresivnih pokreta, polako je počela da kopni i sva ta istorija-iz-žablje-perspektive.

Ali, ipak nije u pitanju samo prevara (mada jeste malo i to), samo nekakva ideološka magla namaknuta na oči koja nas sprečava da vidimo neku „sakriveniju“ istoriju, naprotiv. Namaknuti na oči istoriju Velikih znači samo donekle da nešto postaje nevidljivo, jer ponekad – igrom okolnosti – neke druge strukture mogu da postanu vidljive, samo li se drznemo da uložimo onaj intelektualni napor.

Politike spomenika samima sebi

Zato je realnost protoka i funkcionisanja istorije često pametnije posmatrati upravo iz žablje perspektive, pa ona često zna da bude transparentnija na periferiji nego u centru: pogledajmo stoga šta se to desilo upravo kod nas. Mediji su pre nekoliko nedelja oduševljeno javili da se privrednik Miodrag Kostić svojski isprsio ne bi li se odužio svome otečestvu te je u savezu sa Elektrotehničkim fakultetom formirao sopstvenu naučnu zadužbinu u Beogradu, jedan centralnobeogradski „hub“ u kojem će se u buduće vršiti neka istraživanja i praviti neka nauka.

Vest je u medijima bila pripremljena i obrađena taman za zamišljenu figuru prosečnog konzumenta pa je zauzela stupce po segmentima predodređenim za zanimljivosti i skandale – tamo gde se u isto vreme razvlače vesti iz šou biznisa i džet seta – što daje i osnovnu matricu za tumačenje. Dakle, sve je i bilo unapred dizajnirano za urgentnu i agresivnu promociju i u skladu sa tim pretpostavljenim ciljem ne fali niti jedan element neophodan za uspešnu medijsku eksploataciju, počev tu od arhaičnog naziva, preko poslovnog selebritija, pa sve do savremenih ajtijeva i ejajova.

Stoga se komentarijat očekivano pomamio, oduševljeno zinuo pa je nekoliko medija prenelo gotovo identičnu vest. Ne znamo šta je uzrok tome, da li su novinari toliko vremena proveli kucajući da su – poput onih orangutana za pisaćom mašinom – nabasali na isti tekst, ili je pre u pitanju primer visoke integracije novinarske profesije u širu proizvodnju tranzicionih ideoloških vatrometa.

Ali hajde da malko budemo leva smetala i pokvarimo zabavu. Sam je medijski hepening iznimno zanimljiv estetski fenomen jer je opremljen naizgled kontradiktornim akcesoarima: arhaičnim imenom („zadužbina“) ali digitalne sadržine. Jer „zadužbina“ će se, kako to stoji u njenim propratnim dokumentima, baviti gotovo isključivo savremenim tehnologijama a strateško partnerstvo je uspostavljeno sa Elektrotehničkim fakultetom koji će biti glavni korisnik i operator rada u zadužbini lociranoj u centru Beograda. Iako kupovina zgrade od toliko kvadrata u centru Beograda sigurno nije bila jeftina, izbor „nauka“ koje će se razvijati u Kostićevoj zadužbini jeste. Taj je izbor ponajpre otkrio izvesnu kratkovidost iza politike fondacije, pored toga što je pokazao da upravni odbor ne razlikuje „nauku“ od „tehnologije“.

Tamo će se, dakle, baviti digitalizacijama, informacionim tehnologijama, veštačkim inteligencijama i ostalim drangulijama izvučenim po svemu sudeći iz premijerkinog tesnog rečnika. Kratkovidosti vizije Kostićeve fondacije doprinosi i činjenica da kada kaže „nauka“ Kostić (kroz svoj aparat za proizvodnju ideologije – zadužbinu, poslušne medije i načine na koje govori o njoj) misli samo na razvijanje tehnologija – i to, sasvim srećnim sticajem okolnosti, onih koje se danas najlakše mogu na ovaj ili onaj način unovčiti.

Naravno, jedan od uzroka ove banalnosti nije teško identifikovati. Kostić – a sa njim i njegova zadužbina – pati od sasvim uobičajene bolesti moći i uspeha: pijan je od sopstvenog tridesetpetogodišnjeg ekonomskog leta koji je sasvim lagano navigirao kroz političke prelome i oluje poslednjih decenija a za sebe misli da je arbitar svega pa i naučnosti. Sa druge strane se našla obrazovna inastitucija u potrazi za mecenom i voila – savez je uspostavljen.

No, đavo se najverovatnije krije u detaljima, pa je sasvim moguće da će buduća saradnja biti daleko profitabilnija za jednu od ugovornih strana: pravna akta iza zadužbine za sada nisu dostupna, pa ne znamo ko će biti vlasnik eventualnih patenata koji budu proizašli iz ovog prostora – ostaje nejasno, ali se možda i može pretpostaviti. Na koncu, za Kostića je nauka vrlo verovatno samo ono što se može pronaći, patentirati i onda od toga profitirati – a tim je „ludilom bogatih“ izgleda obeležen ceo projekat.

Stoga ni dublji strukturni uzrok nije teško uočiti: u pitanju je suptilno uređivanje pojmova „nauke“, „znanja“ i saznavanja prema potrebama dominantnih društvenih grupacija, demonstracija neupitnog suvereniteta nad pojmovima pa tek na kraju preduzetnička profitna dalekovidost. Dakle u pitanju je i simptom one specifične vrste savremenog libertarijanskog antiinntelektualizma: „nauka“ je samo ono što se neposredno može iskoristiti u stvaranju profita; „znanje“ je samo ono preduzetničko znanje, dakle znanje da se obrne kapital i na kraju ostane pozamašan profit – sve ostalo je trućanje.

Uostalom u pitanju je i globalni fenomen, ne samo domaći: nauka (šta god to na kraju bilo) uistinu je danas samo jedno od polja za legitimaciju i naravno da u tako strogo regulisanoj sferi nauke – koja je do sada samo slučajno i čistom činjenicom periferne društvene važnosti ostala privremeno zaštičena – nije ni čudo da se naučna dostignuća (šta god i to značilo) poslednjih decenija pre mere kao izuzeci a ne pravila te da „nauka“ spada na svoje nešto niže istorijske grane.

Gde vi vidite zadužbinu, tu ja vidim privatizaciju

Upravo korišćenje arhaičnog rečnika ukazuje na to da je u pitanju, ponovo, strukturni proces pre nego komična balkanska kopija. Zadužbinarstvo je, uprkos svojoj elegantnoj i uglađenoj spoljašnosti, jedna veoma zlokobna pojava i pojava koja je doboko ukorenjena u klasne odnose – nje se late dominantne klase ne bi li zapišale istoriju i sa osnovnom idejom da podignu spomenik sebi i svojoj poziciji, sopstvenoj privilegiji mogućnosti bavljenjem dobročinstvom a suptilna poruka svakog zadužbinarstva je da progres donose a društvo nose oni koji su na dominantnom položaju – dok su oni koji se nalaze na donjim lestvicama samo korisnici, u lošijem slučaju grebatori.

Za sve to su potrebni određeni uslovi: buržoazija se ove prakse može latiti samo onda kada zna da joj je klasna pozicija dovoljno stabilna da može početi sama sebi dizati spomenike – tokom same tranzicije je previše alava na lovu i zauzeta praksama grabeži pa tek naknadno može da postane alava i na ispraznu izuzetnost i elitnost. Ali, kako je banalna psihološka stvar da želimo samo ono što nemamo – u skladu sa tim valja tumačiti i želju lokalne buržoazije za tim epitetima, odnosno želju da nakon perioda hordovanja u tranzicionoj mutnoj bari, sada imenima doda i malo legitimacijske patine elitizma i izuzetnosti. Statusi lokalne buržoazije – stečeni tokom otvorene sezone lova na preduzeća, fabrike, prostore, privredne potencijale i sve ostalo što se imalo razgrabiti – polako ali sigurno dobijaju patinu trajnosti efektivno iz sećanja brišući svu onu užasnu stvarnost tranzicije za sve ostale.

O nivou ideološke hegemonije i veoma efikasnom mehanizmu društvenog zaborava dosta govori i činjenica da niko od društvenih faktora – niti opozicione stranke glavnog toka, niti studentska udruženja, niti nevladin sektor – nije imao išta da kaže na ovu temu i o ovom skandalu. A skandal jeste s obzirom na to da bi svaka eventualna lista onih koji su stekli bogatstva u periodima tranzicije na visokom mestu morala da kotira upravo Kostića, cara problematičnih privatizacija i kupca otprilike svih šećernih potencijala ovog društva.

A to je ćutanje pokazatelj za sebe: pokazatelj da su se represivni aparati za uterivanje klasnih odnosa u kosti uspešno preobukli u meke metode medijske prinude; pokazatelj da je ta ideološka hegemonija toliko napredna (pun intended) da se proverbijalna tranziciona javna tajna više ni ne mora čuvati; pokazatelj, na kraju, i opasne pasivnosti i selektivnog slepila društvenih aktera: niko ko bi trebalo da bude zainteresovan ni ne misli da tu nešto nije u redu.

Ako je do male političke lekcije, evo je: mi najčešće mislimo da živimo politički haos, jedan nejasan i često komičan karambol, primordijalnu političku supu u kojoj se ne zna ko pije a ko plaća – ali zapravo živimo jedan u potpunosti petrifikovan ekonomski sistem, a vidljivi politički haos je samo lažna maska koju na sebe uzima sistem koji dolazi u svoju stabilniju fazu.

Klasne pozicije su raspoređene surovim tranzicijskim metodama pa je sada vreme da se navali i na suptilniji ideološki rad: iz potencijalnog skandala u nekim drugačijim kontekstima, u kojem bi centralni motiv skandala bio i to što neko tamo stavlja šapu na „nauku“ i „znanje“ i pitanja o metodama sticanja kapitala neophodnog da bi se ta šapa mogla stavljati – događaj je pretvoren u jednu gotovo nacionalnu pastoralu. U nešto zlokobnijem obliku, u pitanju je i neki ordnung, proverbijalni red u kojem se zna ko daruje a ko sa druge strane ponizno prima. A sve kao uvod u konačnu i najtemeljniju transformaciju: lista kontroverznih biznismena vremenom se diskurzivnim sredstvima i upornim zalaganjem medijskog kompleksa sada pretvara u listu uvaženih humanista.

Na kraju, ispada da je u pitanju i lekcija o primitivnoj akumulaciji u svom istorijskom obliku tranzicije: ona se i inače „dešava“ sa dva primarna cilja: jedan je razobručeno grabljenje (za one koji će postati buržoazija) drugi je osiromašenje (svih ostalih koji će kasnije baš zbog tog siromaštva biti prinuđeni da ostanu radnička klasa). Ali nakon razgrabljivanja, zapravo se može baviti i (vratimo se na početak) budućom istorijom. Pa će tako neki budući istoričari, kada budu gledali početak dvadeset prvog veka, pogledati Kostićeve i ostale zadužbine i govoriti kako su oni nešto donosili a mi ostali koristili; oni su Prometeji a mi grebatori. Ali će iza toga ostati temeljno sakriveno jedno „kako“.

autor’:Stefan Aleksić