Ovaj tekst treba razumeti kao pokušaj da se shvati „neshvatljivo“: hoće li biti realnost da je komunizam Srbima toliko isprao svest da su dovedeni do toga da svojim sunarodnicima smatraju samo one od kojih ih jedino odvaja zajednički nacionalni plot?
Neki novi uvidi o problemima osmotrenim u „recenzentskim zapisima“ od 14. juna 2021. i 13. maja 3023. godine motivisali su me da im dodam i još pokoju opservaciju.
U jednom od pomenutih tekstova „neobavešteni“ čitalac javiće nam, recimo, da Nemci govore istim jezikom i u severnoj i u južnoj Nemačkoj (iako se međusobno ne razumeju) i da su po tome mnogo bliži Pekingu i Šangaju nego Sarajevu i Novom Pazaru iako se između onih prvih, kako reče francuski profesor, isprečilo makar stotinak drugih „kineskih“ jezika, a u onima drugim lingvistički frizeri pripremaju se da sa „svojih jezika“ uklone – Vukove brkove. Kad se o tome govori, biće izvesno da ovde nije reč o jeziku nego o pomerenom „uglu njegovog posmatranja“ ili, bolje rečeno, o poremećenoj pameti koja te probleme postrojava i nameće im „svoje odgovore“. Pa će naš „crnogorski teoretičar“, recimo, propisati da je „njegov“ jezik utemeljen na svima „njegovim“ lokalnim govorima (i da, zato, takvoga nema više n’iđe n’a svijet“), ali se pre toga nije raspitao kod svoga hrvatskog porednika o tome po kojim osnovama on Boku upisuje u „Zaljev hrvatskih svetaca“ ako se zna da su u Dubrovnik prva 4 Hrvata stigla 1896. i tada prvi put čuli i za srpski jezik i za srpsko ime. Da bi se ta nedoumica razumela, treba znati da hrvatski lupeški talenti nisu ništa tanji od koljačkih i to se potvrđuje činjenicom da su oni srpski jezik „zgrabili kao hrvatski“ čim su čuli prvu njegovu reč, a posle im bilo lako da proglašavaju svojim i „Evanđelistar kneza Miroslava“ i svako ćiriličko slovo gde god na njega naiđu. Da oni, međutim, ne znaju ni ko su, ni šta su ni dokle dopiru, potvrdiće se jednom sitnom pojedinošću iz novijega vremena: hrvatski Sabor nije overio Statut Opštine Dvor na Uni zato što je bio napisan ijekavskom verzijom srpskog jezika i ćirilicom (pa se ne zna zašto to nije učinjeno ako Hrvati svojima smatraju i (i)jekavizam i ćirilicu i sad valja očekivati da nam jave kad i za šta lažu kad nam o svojoj pameti propovedaju.
„Bošnjaci“ su se, sa svoje strane, jednako razmahnuli: oni su u krađu srpskih tekovina krenuli po istim pravilima po kojima i Hrvati, s tim što će se kasnije „sporazumevati“ o tome kome će šta konačno pripasti od onoga što su pokrali, a činiće to na isti na koji su se u Mostaru s njima dogovorili pošto su tamo zajedničkim snagama istrebili Srbe).
Ne primećujući ništa od toga što se sa njima događalo, Srbi su u jednom trenutku ispoljili zabrinutost zbog toga što Banjaluka („s Potkozarjem“) počinje „potiskivati“ Hercegovinu, Romaniju, Semberiju i ta bi se pojedinost mogla osmotriti i s jednoga manje razumljivog stanovišta: razaranje srpskog školstva i srpske nacionalne pameti dovelo je do zatiranja srpske nacionalne svesti pa i do pristajanja na to da se, u naše vreme, sa srpskih ekavskih prostora na „zapadne Srbe“ počinje gledati kao na „Bošnjake“, „Hrvate“, tj. upravo onako kako su to Srbima nametali (i nametnuli!) Broz i komunizam. Da bi svoju nauku pritvrdili, komunisti su tamo, zajedno s ustašama, u HH veku smakli makar dva miliona srpskih glava označivši ih kao „okupatore“, posle rata dodali im i makar milion „istočnih“, odsekli im „Makedoniju“, Crnu Goru, Kosovo i Metohiju, instalirali „katolički srpski“, „komunistički srpski“, „islamski srpski“, „komitski srpski“, sve priredili da se iskonski srpski (koji se nekad širio makar od Gemera do Krita i od delte Dunava do Trsta) svede na Šumadiju i da mu se (u skladu s onom svetskom „agendom“) pridruže evropski Cigani pa da ih Rio Tinto (po receptu srpske države i njenih neukih „državnika“) potruje zajedno – s poslednjim Srbima. [I da, uzgred, „Beograd na Vodi“ preustroji u „Beograd bez Vode“, tj. u „Beograd na Otrovanoj Vodi“.]
Sve što smo ovde pomenuli pokazuje da su se Srbi našli pred slomom svoje nacionalne svesti i na to će nam uvide otvoriti podsećanje na tragičnu albansku epizodu iz Velikog rata: računa se da se prvih dana 1916. preko Albanije zaputilo nešto preko 200.000 srpskih vojnika, Englezi su saopštili da ih je do Krfa i Vida stiglo 70.000, srpska Vrhovna komanda (ne baš uverljivo) tvrdi da ih je bilo 50-ak hiljada više; 15. sept. 1918. u proboj Solunskog fronta krenulo je 140.000 vojnika – od kojih su 83.000 bili (prekodrinski i prekodunavski) dobrovoljci. Posle je ostalo zapisano: kad je Front probijen, srpskog vojnika nisu mogle stizati ni srpska konjica ni srpska artiljerija, ali bez tih dobrovoljaca – pitanje je da li bi se u proboj uopšte i moglo krenuti. I valja se podsećati i dalje: te su dobrovoljce Broz i Ranković 1945. upisali u registar fašističkih organizacija, a nijedna se vlast posle njih nije setila da taj registar spali niti da nešto od brozovske pameti makar zabašuri ili „previdi“ i da se pokuša racionalnije ponašati: pokazaće se da se od toga ništa nije dogodilo, da je Broz poslat Srbima s iste adrese s koje i Trocki i Lenjin Rusima i da je svaka vlast posle Broza bila jednako „brozovska“, tj. antisrpska, tj. zločinačka, kao i sve one koje je on postavljao. S jednom sitnom razlikom među njima: za one prve pokatkad se nije lako moglo pogoditi koliko su neznalačke ili nekompetentne, a ove druge vazda su krojene tako što su svi „državni poslovi“ poveravani „specijalistima“ za koje se unapred znalo da će najuspešnije razoriti sve što im se „preda u nadležnost“. Srbima se, dakle, dogodilo da im se Hitlerova okupacija 20. oktobra 1944. produži Brozovom, oni zapamtili da je ona prva bila kratkoveka (potrajala tek četiri godine), a da je ovoj drugoj upisano da će ostati za večnost; u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu i Metohiji Broz ostavio Srbe pod kamom njihovih ratnih koljača i sad ih tamo više nema, a onima što je od njih drugde ostalo isprao svest i uputio ih za onima prethodnim.
U pamćenju potpisnika ovih redova jedini pokušaj da se u tim dešavanjima nešto promeni vezuje se za ono vreme kad se među zapadnim Srbima, posle dva veka, čula stara opštesrpska ekavska reč, ne znam ko je tu prevažnu Reč prvi izgovorio, drugde sam zabeležio „da je i sad čujem kao da otud odjekuje: »Bez jednoga bukvara i bez jedne himne nema jednoga naroda«. U prilikama kad su u bivšoj državi Srbima decenijama određivali mesto oni koji su ih najuspešnije satirali (u Jasenovcu i svuda gde su stigli) ta se Reč mogla razumeti kao naznaka da vreme »starateljstva« nad Srbima prolazi i da valja očekivati da će se oni početi vraćati svojim ishodištima. Desilo se, međutim, da su se oni, Srbi sami, »privikli na zatečeno stanje« (da ne kažemo – na ropstvo) i nisu razumeli ni njenu osnovnu poruku: umesto da se pokušaju okupiti oko jednoga bukvara i da se svi nađu ispod jedne himne, Srbi su izabrali da stanu ispod – jedne šljive“.
I o tome svedoči činjenica da im je srpska ministarska državna pamet naturila makar onoliko bukvara godišnje koliko su ih mogli imati za sve ovo vreme od Vuka (i Kopitara) do danas. A ona Reč – dvojici Srba koji su je najdublje razumeli pomogla da se na njoj polome: Momčilu Krajišniku – da se brže preseli u srpsko pamćenje, a Radovana Karadžića osudila na doživotnu robiju: ne sme se Srbima dozvoliti da se osveste i da se opet „opru na noge“.
Tu Reč, međutim, ja pokušavam razumeti kao osnovu na kojoj će se rešavati nesporazumi između onih Srba koji misle da se „njihov“ jezik ne može naći izvan korpusa koji se određuje kao jezik kulture (tj. kao standardan) i onih koji istrajavaju na zahtevu da jedino „njihov“ jezik mora imati takvu legitimaciju. Na one prve, da to odmah kažem, ja gledam kao na poslenike koji su tek površno upućeni u problematiku o kojoj sude, a za one druge mislim da su opasni jer se njihovi vidici završavaju na – njihovim sopstvenim tarabama; oni prvi – ne vide celinu problemskog kompleksa, a oni drugi – od svog drveta ne vide – zajedničku šumu; oni prvi – iz Banjaluke ne vide ni Hercegovinu ni Romaniju, a ovi drugi – ni s Avale ni s Pavlasovog čota ne vide „zapadne Srbe“ (pa ni Manjaču ni Kozaru, ni Leotar ni Lovćen, da druge brežuljke između Varne i Pule – i ne pominjemo).
Pogled na ove probleme otvorile su mi neke mlade koleginice žaleći se da su se njihovi studenti s lingvističkih susreta u Tršiću vratili s iskustvom koje bi se moglo označiti kao traumatično: njihovi vršnjaci s istočnih ekavskih prostora odnosili su se prema njima kao prema „Bošnjacima“ i „Hrvatima“ (ne znam da li i kao „Šiptarima“), tj. kao prema – strancima. Tu sam pojedinost, u prvi mah, doživeo kao trag „komunističke nauke“ da srpsku nacionalnu ideju treba, za početak – makar, pregnati preko Drine, ali me je brzo „otreznilo“ sećanje da sam se sa tom „pameću“ sretao i mnogo ranije i da se sad pokazuje da se ona ukorenila i ispod Avale i ispod Pavlasovog čota. I time se potvrdilo ono što sam označio kao slom srpske nacionalne ideje: brozovsko razaranje srpskoga školstva i srpskog etosa najmalignije oblike dobilo je u naše dane kad je „šarčevićevsku školu“ Mali Kosta overio u „Ribnikaru“, a nova srpska ministarska pamet silovito produžila tamo gde se prethodna zaustavila. I potvrđuje da je kao i ona prethodna jednako – autistična. Biram ovu reč jer neću da verujem da bi sadašnja srpska vlast mogla biti jednako zločinačka kao i ona „brozovska“ mada sve što se sa Srbima događa poslednjih godina ne pruža osnovu za uverenje da bi se one mogle bitnije razlikovati.
Da bismo shvatili kako se srpski jezik kruni pred našim očima i, zajedno sa svojim nosiocima, nezaustavljivo klizi prema tminama istorije, drugi nam svedoci mimo ovih koje smo naveli – nisu neophodni: ono što su Srbi izgrađivali više milenijuma (a definitivno uobličili tokom nemanjićke epohe i posle nje) komunisti su razorili za nepun vek. I to postigli tako što su Srbima za predvodnike naturili onu „(humanoidnu) vrstu“ koja se među ljudima nikad nije mogla ni pojaviti, a kamoli imati pravo na reč. I takvi na „svoje mere“ svukli sve ono što je Srbe kao narod obeležavalo: zatrli školu, nauku, moral, ubili istorijsko pamćenje, nacionalnu svest i sve ono po čemu su se Srbi upis[iv]ali na evropsku (i svetsku) etnojezičku mapu. I tako su komunisti uredili da, uz podršku „nekih sila“, od Prvoga balkanskog rata do poslednjih dana prošlog veka skrate Srbe za makar tri (ako ne i za četiri?) miliona glava, raskrčili put do ovoga što se sa njima sada događa pa se već kao pomalo nejasno može razumeti pitanje ruskog znalca „kako Beograđani doživljavaju jezik Banjalučana (ne samo u prozodiji nego u celini)“ ako se potomci onih zapadnih Srba koji su presudno pomogli da se probije front na Kajmakčalanu na srpskom ekavskom istoku – danas ne smatraju Srbima?!
*
Srbi su pripremljeni za odstrel, po pravilima uobličenim u Harvardskom i Hjustonskom projektu. A oni „predviđaju“ razaranje Rusije (pri čemu će zapad pripasti Nemačkoj, jug – Turskoj, Sibir – Americi, a istok – Japanu), potpuno satiranje ruskog i srpskog pravoslavlja (druga, balkanska, pravoslavlja „brane“ nemačke dinastije), uništenje 300 miliona „slovenske stoke“ uz stvaranje „slovenskog rezervata severno od Moskve“ (po uzorima na one indijanske u Americi).
I tako dolazimo do objašnjenja svega što se sa svetom dogodilo od početka prošlog veka do naših dana: „Nećemo dozvoliti nijednom nacionalizmu, kao ni nacionalnim pokretima koji teže da se oslobode našeg diktata da se podignu. Uništićemo ih kako smo to uradili u Jugoslaviji, Srbiji, Iraku…“
Pa se svet može pitati: koje su to sile koje priređuju sve ovo o čemu govorimo i da li bi trebalo pomišljati na to da je civilizacija dovedena do one tačke na kojoj se može očekivati da se pred njima ispreči tek ona – Najviša Sila?
Autor: Dragoljub Petrović, lingvista
