Dolazi vreme za mnoga pitanja

Šta čovek u ovakvim danima uopšte da kaže da ne bude gnjecavo i patetično, šta da napiše da ne bude deplasirano?

I da li uopšte išta pričati, ili jednostavno svi da zaćutimo, zagledamo se u sebe, dobro razmislimo ko smo, šta smo, dokle smo stigli kao država i ljudska zajednica. I naravno, koja je naša odgovornost, da li smo mogli nešto da učinimo da ne otklizamo dovde, do ivice provalije. Odavno je za takvo razmišljanje bilo vreme, a sad je možda i zadnji čas.

Kažu ljudi da se ništa ne može dogoditi dok mu ne dođe vreme. Možete da se borite, da se trudite, ali dok mu nije vreme, ono neće pa neće. Kad to vreme dođe stvari se same odvijaju, u pozitivnoj ili negativnoj spirali. Ali idu ka svom raspletu.

Zato je ovo drugi tekst koji danas pišem. Kad sam ponovo pogledala prvi koji sam napisala, shvatila sam da mu još nije vreme. Sad smo još u kovitlacu užasa koji nas je zgrabio i ne daje nagoveštaje da je ovo kraj. Biće vremena da analiziramo šta nam se to dogodilo, zbog čega, nešto hladnije glave i sa činjenicama pred sobom. Da ne presuđujemo umesto suda.

To je već predsednik ove nesrećne države, u svom stilu, uradio umesto svih nas. Očekivano. Nije izdržao. Iskočio je pred kamere i svojim krajnje neumesnim nastupom, skandaloznim rečnikom, ponašanjem bez trunke saosećanja, pristojnosti i osećaja za trenutak govorio, govorio i govorio. I onako kao usput, provukao niz potencijalno vrlo opasnih stvari. Ali i o tome će se sigurno pričati kad dođe trenutak.

Nije bilo osećaja za trenutak čak ni kod određivanja dana žalosti za ubijenom decom. Nego je odloženo za jedan dan, da se ne „kvari“ zakazana utakmica. Dok se to ne završi, državna žalost pauzira. Ali ljudi žale odmah, ne mogu da čekaju, zatečeni i u šoku šta se ovom društvu događa.

Koliko je vremena potrebno da prođe, pa da dođe vreme da počne da se razgovara? Dok malo prođe šok, dok se stvari slegnu, dok popusti grč da li je ovo sve ili da se pripremimo za još užasa, sad kad je zli duh najzad izašao iz boce i izlio se na nas. Biće vremena da pogledamo ispred sebe i vidimo gde smo.

Biće vremena da se zapitamo kako smo polako, mic po mic, došli do toga da nam se ukine sistem vrednosti na kome bi svako civilizovano društvo trebalo da počiva. Kako smo dozvolili da najgori zavladaju i otmu nam celu državu. Kako smo došli do toga da se neki sasvim opskurni „đuka“ koji nam je u sred korone, dok smo sedeli zatvoreni po stanovima, iznad glava palio baklje i divljao, sada zgranjava kako „neko hoće na tragediji politički da profitira“. Možemo se složiti. Neko upravo to hoće. Samo ko je taj? Tu se nećemo složiti. Ne mislimo na istog.

Biće vremena da se zapitamo kako smo došli do toga da gledamo i slušamo, svakog božjeg dana, osobu koja sasvim očigledno nije u stanju da vlada sobom, ne pokazuje da ima bilo kakve skrupule i kočnice, nema osećaj kada je šta primereno reći, ne preza da svaku situaciju, pa i najtragičniju, pretvara u svoj politički govor, preti i proziva. I da nam je ta osoba predsednik države.

Biće vreme da razmislimo kako su nam suspendovane, mada još nisu formalno ukinute, skoro sve institucije – i tužilaštvo i sud i policija. Pa pre suda i umesto suda unapred presuđuje i dosuđuje čovek koji ne uspeva da zauzda sebe. Bez ikakve istrage on nas obaveštava šta je teroristički akt, ko je monstrum i obećava ko neće više videti bela dana.

Kako smo dozvolili potpunu inverziju osnovnih vrednosti, da dobro postane nepoželjno, a da sve loše, nenormalno, nepošteno, nezakonito postane ispravno? To naravno, ako ste deo naprednjačke nove klase. Tad vam zakon ne treba. Ako niste, onda vam zakon ne vredi.

Kako smo dozvolili da nam nacija gleda najgore izopačenosti, skarednosti, devijacije na televizijama sa nacionalnom frekvencijom? Kako smo dozvolili da caruje opšti prostakluk i nepojamni primitivizam u javnom govoru? Da lupeži, nasilnici, ubice i ratni zločinci postanu „zvezde“ i nečiji uzori?

Kako smo dozvolili da se u narodu poseje ovolika zla krv, podele, mržnja i usput epska pljačka svih resursa, na koju niko i ne obraća pažnju? Kako smo dozvolili da se otmu skoro svi mediji, da se laže, manipuliše, sakriva, tako da više i ne znamo šta je istina?

Da li smo primetili da nam sve ovo dolazi sa samog vrha vlasti i odozgo nas nemilice zasipa, menja nam svest, pojam o vremenu i prostoru u kome živimo. Pa se psihički jači za sad još nekako bore, a oni slabiji popuštaju, pucaju, ili beže u samoizolaciju, prinudni mentalni egzil.

Dolazi vreme da zapitamo kako je na naše oči ovo društvo za jednu deceniju došlo do sunovrata? Da li smo krivi što smo ćutali? Da li nam se zaista isplatilo? Kuda idemo dalje? Gde ćemo da završimo?

Možda su ove strašne tragedije povod da se zagledamo i u sebe i jedni u druge, pogledamo širu sliku i odgovorimo na neka od ovih pitanja. Možda je upravo došlo vreme otrežnjenja. Gori i bolniji povod nije mogao biti.

Autor Biljana Stepanović