Nakon rata 1999. godine i ulaska NATO snaga na teritoriju Kosova i Metohije narod severno od reke Ibar se samoorganizovao jer je bio ostavljen na milost i nemilost. Ciglu po ciglu ti ljudi su napravili neprobojnu tvrđavu od četiri srpske opštine na severu Kosmeta. Svoju nepobedivost i neprobojnost severna tvrđava je na delu pokazala tokom pogroma 2004. godine kada su razularene horde albanskih ekstremista zaustavljene kod Severne Mitrovice. Isto tako, tokom 2011. godine narod je sprečio postavljanje granica između severa Kosmeta i ostatka Srbije, a njihove barikade nisu uspeli da probiju ni dobro naoružani albanski specijalci potpomognuti snagama KFOR-a. Sećam se osećaja nakon nekoliko dana koje sam proveo na barikadama kako bi makar prisustvom pomogao narodni otpor i potom vožnje automobilom ka Leposaviću. Tada se sloboda osećala u vazduhu, a prostor severa Kosmeta je bio neka vrsta svetionika koji je počeo da svetli u sveopštem mraku. Taj i takav simbol je počeo da smeta i onda je angažovan Aleksanar Vučić da poput trojanskog konja uđe u severnu tvrđavu i uništi je iznutra. Na našu nacionalnu žalost, on je taj zadatak izvršio veoma uspešno.
Od 2013. godine kada je stavio nogu u vrata uz pomoć kriminalaca koji su naterali Srbe da izađu na izbore organizovane po zakonima Prištine, pa zaključno sa Banjskom svaki potez koji je vlast radila bio je izvlačenje cigle po cigle iz bedema koje je narod sam izgradio. Inače, treba reći da su ljudi u Kosovkoj Mitrovici, Zvečanu, Leposaviću i Zubinom Potoku čitavu svoju logistiku samoodržanja i očuvanja srpske državnosti izgradili u periodu do 2012. godine kada su na vlasti bili predstavnici onih političkih snaga koje su došle nakon petog oktobra. Ni Zoran Đinćić, ni Vojislav Koštunica, ni Boris Tadić nisu odmagali ove procese, a u velikoj meri su ih svi postpetooktobarski lideri i pomagali. A ono što je ključno, niko pre dolaska Vučića na vlast nije ni na koji način politički zloupotrebljavao Srbe sa Kosova.
Šta se, dakle, desilo u Banjskoj? Nakon što su 2013. godine kriminalci preuzeli svu vlast na severu Kosmeta krenula je operacija koja je svoju kulminaciju dostigla upravo sada. Glavne poluge odbrane srpske državnosti i generalno srpskog opstanka u našoj južnoj pokrajini bile su Srpska pravoslavna crkva i građani četiri opštine na severu koji su imali snažni borbeni duh. I upravo je operacija Banjska gađala u obe stubne tačke. Korišćenjem patriotstkih osećanja ljudi organizovana je borbena grupa na čije je čelo postavljen Milan Radoičić. Ta borbena grupa je dobila sve garancije od Vučića da neće biti tretirani kao paravojna formacija već da će dobiti epitet boraca za slobodu koji će pokrenuti pobunu na severu nakon koje će zvanično ući 999 vojnika Vojske Srbije i napraviti razgraničenje, pri tome pozivajući se na Rezoluciju 1244 u kojoj se pominje povratak vojske na Kosovo (doduše u nešto drugačijem obliku). Zvanično usvojeni planovi Vojske Srbije iz 2018. godine predviđali su da je potrebno oko tri sata da se izađe na Ibar, tako da je ljudima rečeno da treba da izdrže nekoliko sati. Međutim, niko nije računao da postoji dupla igra i da Vučić ima drugačije planove. Vojska nije reagovala, a albanske specijalne jedinice su izvršile opkoljavanje slabo obučenih snaga sastavljenih od ljudi koji nisu nikad učestvovali u borbenim dejstvima i nastala je pogibija troje ljudi, teško ranjavanje još nekolicine, kao i zarobljavanje najmanje dva direktna učesnika. Milan Radoičić se po ranijem dogovoru i planu svesno sa svojom grupom sklonio u manastir Banjsku gde su praktično za taoce uzeli monaštvo i vernike koji su se tamo zatekli. Nakon nekoliko sati, vozilima KFOR-a oni su iz Banjske prebačeni na teritoriju centralne Srbije.
Šta je konačni epilog ovog događaja?! Prvo, svi vojnosposbni muškarci sa severa Kosova i Metohije su od strane Prištine optuženi za teroristički napad, i to neki direktno, a svi drugi indirektno (jer po potrebi mogu biti dovođeni u vezu imajući u vidu da je tamošnja srpska zajednica relativno mala i tesno međusobom povezana). Istovremeno, i zvanični Beograd je pokrenuo optužni predlog protiv Radoičića u kojem je on označen kao kolovođa organizovane grupe koja je sa drugim NN licima izvršila dela šverca oružja i izazivanja opšte opasnosti. Sve ovo znači da su Srbi sa severa stavljeni pod dupli ključ i ako se neko slučajno bude pobunio može da bude uhapšen bilo od Kurtija bilo od njegovog političkog brata blizanca, Vučića. Na ovaj način je gotovo u potpunosti isljučen faktor naroda i njihove borbe koja je uspešno trajala gotovo četvrt veka. Druga stvar je svesno i sa namerom izvedeno povezivanje Srpske pravoslavne crkve sa naoružanim ljudima. Naime, još je u julu ove godine pred britanskim parlamentom Ališa Kerns, predsedavajuća spoljnopolitičkim odborom izjavila kako se objekti SPC na Kosovu koriste za smeštanje oružja koje se uz pomoć sanitetskih vozila dovozi iz Raške. I onda kod Banjske dobijemo situaciju da su naoružani ljudi koji su bili deo privatne borbene formacije Milana Radoičića ušli baš u manastir, a jedan od stradalih Srba je bio vozač saniteta u Kliničkom centru Kosovska Mitrovica. Na ovaj način je Srpska pravoslavna crkva dovedena u jako težak položaj tako da se više ne može očekivati da bude stožer političkih procesa na Kosovu, a što je u velikoj meri bila od 1999. godine.
Rečju, nakon operacije Banjska jedini koji će moći da vodi političke pregovore o sudbini Kosova biće lično Vučić i on više neće imati opasnost da se na neke njegove odluke pobune ni Srbi sa severa ni SPC, a ujedno imaće alibi kako on sada vadi kestenje iz vatre pošto je prva izjava koju je dao nakon događaja u Banjskoj bila upravo ta da on nije ništa znao i da je to narod sam uradio. Iz ovakvog razvoja situacije se jasno vidi ko je imao najveću korist od događaja, a onda se možemo svi zajedno zapitati o tome da li taj koji je dobio korist nije upravo onaj koji je sve to i organizovao upravo sa ciljem da takvu korist stekne?!
autor :Dr inž. Miroslav Parović
