Šta dobijamo a šta gubimo najavljenim višegodišnjim projektom Ekspo 2027 koji će, kako se čini, vidno transformisati glavni grad, iscrpeti javni budžet, doneti nove muzejske četvrti i novi Nacionalni stadion, čitajte u tekstu urbane sociološkinje, Dušanke Milosavljević.
autor:Dušanka Milosavljević
Expo je prestižna Svetska izložba koja se od 1851. godine održava širom sveta u više različitih formata. Specijalizovana izložba, kakva će biti organizovana u Beogradu, jedan je od Expo formata, zamišljena sa ciljem da odgovori na određen specifičan izazov sa kojim se čovečanstvo suočava. Beograd će ugostiti specijalizovanu Expo izložbu 2027. godine između 15. maja i 15. avgusta, na temu „Igra(j) za čovečanstvo – sport i muzika za sve!” (Play for Humanity – Sport and Music for All!).
Vlast je teatralno najavila (bez)značajnu (socio-)prostornu transformaciju prestonice za ovu priliku u januaru 2023. godine, neposredno nakon pobede na pokradenim decembarskim izborima. Planirana prostorna transformacija značajna je utoliko što je opsežna, skupa i može rezultovati transformacijom demografske i klasne strukture pogođenih susedstava. Prvi potpredsednik Vlade i ministar finansija Dr Siniša Mali izjavio je kako će se na 250 hektara saobraćajno dobro povezanog zemljišta graditi 10 kilometara bulevara, nova petlja, rezidencijalni i sajamski kompleksi zajedno sa kompleksom Expa, centar za vodene sportove i „remek delo arhitekture – Nacionalni stadion”. Problem je u tome što nam ništa od ovoga ne treba.
Ipak, najavljeno je donošenje Lex specialisa koje bi omogućilo ubrzanu eksproprijaciju, a kandidatura Beograda za domaćina Expo izložbe predstavljena je kao nadnacionalni projekat od najvišeg značaja, pri čemu se predviđa da će od nje, u godinama nakon održavanja izložbe, koristi imati i ekonomije okolnih država.
U zvaničnoj prezentaciji zemlje kandidata, među navedenim argumentima stoji: „Srbija je izdvojila najveći budžet za podršku učešću zemalja u razvoju (50 miliona €) što pokazuje u kojoj meri Srbija oličava EKSPO duh”. U javnosti se spekuliše da će nas Expo ukupno koštati oko milijardu evra, kao i da je rad brojnih ministarstava i drugih javnih ustanova otežan prebacivanjem budžeta u sredstva za potrebe Ekspa, čime su direktno oštećeni i građani koji zavise od rada državnih institucija. Rebalans budžeta projektuje da je u 2024. godini iz budžeta planiran deset puta veći izdatak nego u 2023. godini (37,6 milijardi dinara ili oko 320,8 miliona evra), dok je u 2025. godini za Expo planirano dodatnih 70 milijardi dinara (odnosno, 597 miliona evra).
Pored novca, Beograd će ostati i bez Sajma. Država će zadržati isključivo sajamsku Halu 1 i u potpunosti preuzeti vlasništvo nad njom. U Surčinu će na 25 hektara, kolika je i maksimalna predviđena površina za realizaciju specijalne izložbe, biti izgrađen novi sajam, kao i prateći objekti za međunarodnu izložbu, te 1.500 stambenih jedinica za oko 3.000 učesnika i posetilaca, za koje je najavljeno da će odmah po završetku trajanja izložbe biti date na tendere kupcima pod povoljnim cenama. Pored izgradnje paviljona i pratećih objekata za potrebe izložbe, planirana je i izgradnja Nacionalnog stadiona i prateće infrastrukture.
Budući da će radovi na izgradnji biti ugovoreni bez primene Zakona o javnim nabavkama, postoji ,,veliki rizik da troškovi budu veći nego što bi bili u uslovima pune konkurencije“. Prema najavi predsednika, svi planovi na izgradnji biće gotovi decembra 2026. godine.
Rebrendiranje – Hleba i (video) igara
Planovi za Expo najavljeni su u sklopu najave širih razvojnih projekata za više gradova Srbije, jednako bespotrebnih. Ovi projekti između ostalog obuhvataju i izgradnju centara izvrsnosti i inovacionog distrikta u Kragujevcu koji će činiti državni data-centar i naučno-tehnološki park, te izgradnju biokampusa, a objedinjeni su u jedan projekat nazvan „Skokom u budućnost”.
Predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić najavila je da će povodom specijalizovane Expo izložbe svetu biti predstavljen i novi identitet naše zemlje: „Krenuli smo da se pripremamo za Ekspo 2027. na kome ćemo predstaviti Srbiju kao zemlju inovacija i savremenih tehnologija. Srbija je jedan od lidera u Evropi u veštačkoj inteligenciji”.
Slični navodi o tehnološkoj naprednosti naše zemlje navode se i u prezentaciji kandidature Beograda, u odeljku „Od malina do Metaverzuma”, poput: „Tehnologija je najveća neto izvozna industrija i najbrže rastući sektor u Srbiji”, „Srbija ima naprednu veštačku inteligenciju ekosistema. AI je deo obrazovnog programa i u osnovnim i srednjim školama”, „Većina najčešćih javnih usluga su digitalne”.
Naglašavanje značaja visoke tehnologije, veštačke inteligencije, digitalizacije i inovacija, koje predstavljaju i osnov urbanističkog koncepta Pametnog grada (Smart city), ujedno najavljuju i (re)brendiranje grada u ovom ključu. Tako najavljene projekte poput naučno-tehnoloških kampova i autonomnih električnih vozila možemo razumeti kao instrumente kojima vlast teži da doprinese izgradnji brenda, odnosno jedinstvene predstave o tehnološkom napretku naše zemlje.
Sve zvuči kao scenografija nekog postmodernog sci-fi filma: električni automobili koji voze bez vozača, naučni distrikti i naučno-tehnološki kampovi, biokampusi. Čovek bi pomislio da nam toliko dobro ide, da nam preostaje samo da relaksirano fantaziramo o izgradnji akvarijuma, veličanstvenih nečujnih mostova, fudbalskih stadiona, rečnih taksija i stare Korunićeve fasade pošte:
„Beograd nećete moći da prepoznate, biće jedan od najlepših gradova na svetu, ne samo u Evropi“.
Međutim, dok se ponosimo razvojem veštačke inteligencije, Beograd ne samo da još uvek nema metro, već preti da ostane i bez trolejbusa, budući da gradske vlasti govore o tome kako je ovaj ekološki javni prevoz prevaziđen. Glavna železnička stanica je izmeštena iz centra grada, autobuska još dalje. Saobraćaj Beograda kolabira svaki put kada padne kiša, dok se u mnogim delovima grada tada izliva i kanalizacija. Ulice su bez trotoara, trotoar je parking. Urbani ulični dizajn daleko je od univerzalnog. Česti su protesti koji zahtevaju ,,ulice za bicikliste”, a prethodnih meseci čak i vozači trotineta najavljuju proteste. Osobe sa invaliditetom nemaju gde da protestuju, budući da nemaju pristup javnom prostoru. Javni gradski prostor, zatvoreni i otvoreni, a posebno zeleni, pod konstantnim je napadom tržišta i investitorskog urbanizma.
Jedino (tehnološki) napredno u Beogradu je nadziranje. „Oko sokolovo” elektronski kontroliše nepropisno parkiranje, dok Huawei kamere za pametan video nadzor poseduju i tehnologiju prepoznavanja lica. Expo slogan ,,sport i muzika za sve!” u našem kontekstu nadilazi ,,hleba i igara”, budući da planirani skok u budućnost preskače potrebu za hlebom. Više zvuči kao da poručuje ,,Neka jedu kolače!“.
,,A sad nešto stvarno čudesno i lepo…”
Pored tehnološkog napretka, tematski okvir izložbe, vezan za igru, muziku i sport, te najavljeni projekti muzejskih četvrti i Nacionalnog stadiona, sugerišu da će brendiranje ići i u pravcu kulturalizacije urbanog prostora i vizije Kreativnog grada (Creative City). Trend kombinovanja urbanističkog planiranja sa kulturom započeo je u SAD sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka, da bi se kasnije proširio Zapadnom Evropom i ostatkom sveta, kao odgovor na proces deindustrijalizacije u gradovima koji su se prvenstveno oslanjali na proizvodnju potrošačke robe (Seldin, 2015: 70). Krajem XX veka, gradovi su dalje instrumentalizovali kulturu uočavajući njen pokretački značaj za razvoj turističke industrije (tzv. „kulturnog turizma”), ali i tržišta nekretnina, budući da prisustvo kulture u urbanom prostoru (u vidu zgrade, umetničkih aktivnosti ili određenog načina života) može voditi povećanju vrednosti zemljišta (Seldin, 2015: 71-72). Simboličke ekonomije gradova su, u stalnoj konkurenciji, u naporu da se vizelno predstave, a kultura je za to pogodan instrument – stvarajući „sliku o mestu” daje smisao izgrađenom prostoru (Zukin, 2005).
Danas su kultura i umetnost uveliko inkorporirani u korpus „kreativnih industrija”. Koncept kreativnosti se u oblasti urbanističkih studija, uglavnom pod motom „kreativnog grada“ pojavljuje kao nova faza u procesu kulturalizacije urbanog prostora. Gradovi su se usmerili na izgradnju kreativnog imidža – proizvodnjom „autentičnih” i „kreativnih” mesta koja nude „jedinstvena kulturna iskustva i doživljaje”, upravo poput onih planiranih u okviru Ekspa, kako bi privukli potrošače srednje klase za koje se veruje da su zainteresovani za ovakve sadržaje.
Međutim, dok vibrantni umetnički kvartovi povećavaju estetsku privlačnost područja, te privlačeći imućnije društvene slojeve povećavaju i njihovu tržišnu vrednost, posledično dolazi do raseljavanja postojećih, siromašnijih stanovnika u periferna gradska područja. Paradoksalno ili ne, atrakcije na čiju se izgradnju većina gradova, uz Beograd danas fokusira, poput nacionalnih stadiona, tržnih centara ili tematskih parkova, kreativnoj klasi čijem se privlačenju teži, zapravo su nevažne ili nezanimljive.
Zaista, identiteti gradova paradoksalno sve više gube svoju autentičnost zasnovanu na lokalnim specifičnostima što se više usmeravaju na izgradnju identiteta, budući da ove menadžerske strategije prate jedan unifikovan, opšti, globalni obrazac. Nema ničeg kreativnog, niti inovativnog u izgradnji novih objekata sa ciljem uklapanja u generički, globalno dominantan trend. Kreativno bi bilo iskoristiti postojeće kapacitete na inovativne načine.
Nama nije potreban novi Sajam. Mi već imamo sajam, i to u centru grada. Nama je potrebno urbanističko planiranje koje uzima u obzir realne društvene potrebe.
Dosta dobro rešeržiran članak i pored jedne greške- Siniša -u svakom pogledu (Pre)Mali- nema više doktorsku titulu! I pored velikog koprcanja, žalbi i tužbi vraćanje doktorske, plagirane titule nije na vidiku. Još nešto: originalni citat starorimskog pesnika Juvenala glasi „Panem et circenses“- na srpskom „hleba i CIRKUSA“. Ta izreka se kod nas odomaćila kao „Hleba i igara“ -mada „cirkus“ nama koji svakodnveno doživljavamo uz AV više odgovara! Pošto u Beogradu se već čuju priče da se zgrade sajma -osim hale br. 1- ruše po izričitoj želji Vučićeve arapske „braće“ trebalo bi da autorka pokuša da proveri i tu priču. Jer, po staroj srpskoj izreci „gde ima dima ima bar malo i vatrice“. Velika hala ostaje jer bi je Arapi navodno dodavanjem 4 minareta koji „gledaju“ na sve 4 strane sveta, PREUREDILI U NAJVEĆU DŽAMIJU U EVROPI I ŠIRE! Znajući da su AV i njegovi mafijaši itekako alavi na pare koje se daju „ispod stola“ kao mito i ta mogućnost nije nemoguća! Jer se očekuje invazija miliona muslimana preko Srbije na EU. Pa da u BG imaju gde da se pomole da stignu üto pre npr. do Nemačke. Kada je AV Arapima skoro poklonio BG na vodi, još oko 300 hektara Savske obale sledi kao dodatni poklon, pa i 17.000 hektara bivšeg Poljopr. kombinata Beograd -najplodnijih oranica u Vojvodini i ko zna šta još -zašto im ne bi dao i halu br. 1 BG sajma? A, kako vidimo, AV preko svog podguznjaka Vesića poklanja Trampovom zetu, valjda kao mito Donaldu T. pred predsedničke izbore navodno zakonom zaštićene ruševine zgrade Generalštaba u Beogradu uz toboži „zakup“ zemljišta na 99 godina- znači u stalno vlasništvo! Valjda da AV „izjednači“ rezultat. Poklonio je Hilari Klinton 2 do 3 miliona dolara za izbodnu kampanju, kako sam reče na BG aerodromu po povratku iz SAD kao odgovor na pitanje novinara „zato što je pametan“! A ona izgubi izbore! Sada je Donald T. na redu preko njegovog zeta, da dobije indirektnu „mazalicu“! Možda će on zato -ako još koji put primi AV u posetu, ponuditi ne hoklicu da sedne 10 metara dalje od Trampovog stola, nego fotelju, bliže stolu! Kao i u SRB i u SAD je za pare sve moguće -valjda se u to nada Aleksandar Vučić! A mi, Srbi, u šta se mi nadamo? Valjda da samo smak sveta može da skine Vučića sa vlasti. Nesložni Srbi neće to moći -NIKADA!