Zašto je isti proizvod skuplji u Srbiji nego u Nemačkoj

Čak i da niko ništa ne jede dok trgovci potpuno ne ukinu svoje marže, cene hrane u Srbiji neće pasti ispod onih u EU, jer u njih trgovci uključuju i premiju rizika zemlje, a na cenu utiču i korupcija, nepotizam, kriminal

Piše: Danica Popović

Zašto ne zvone zvona, pitao je sveštenik zvonara u crkvi u koju je došao da služi. Pa eto, oče, stepenice su klizave, vrata zvonika su se zaglavila, ključar je otišao po tamjan, a u selu vlada kuga… mada ima još jedan razlog – nema zvona!

A meni se čini da ovu priču o tome zašto su isti proizvodi u Srbiji skuplji nego u Nemačkoj ili EU, ovde večito izgovara neki zvonar koji nikako da završi rečenicu i otkrije nam gde se denulo to zvono.

U Srbiji su proizvodi skuplji zato što je poslovanje u Srbiji mnogo rizičnije nego u Nemačkoj. Zašto, pitate? Evo zašto: da ste trgovac u Nemačkoj, rizik poslovanja je mali – sudovi rade, policija radi, dobavljači isporučuju robu na vreme, a vi ubirate profit od pet-šest odsto godišnje. E sad, ako ste trgovac u Srbiji, to je već avantura: ko god vam ne plati, čekaćete par godina da se (ako se ikad) pokrene sudski spor – a za presudu ćete morati lično kod plemenskog vođe da idete na poklonjenje… I sad, hajde, šta biste vi uradili, da ste uvoznik koji trguje u Srbiji? Isto što i oni čine: prodaju, ali uz tri puta veći profit nego u Nemačkoj.

E sad, koliko je nemačka ili evropska hrana jeftinija od naše, ko hoće neka sluša naše zvonare, ja sigurno neću. Tu su i efikasnosti i produktivnosti i carine (kojih nema) i ukusi i preferencije, ili, što bi rekla srpska guvernerka – izostanak konkurencije na tržištu hrane! O, nebesa! Pa kud ne dodade i klimatske promene, geopolitiku i rat u Ukrajini

I to je to zvono, koje možemo nazvati uređenom državom, U ekonomiji se to zove – premija na rizik. U Austriji, ili Nemačkoj, rizik te vrste je nula, pa je i premija na rizik – nula. A kod nas, trgovci posluju uz premiju od petnaestak odsto, pa se onda ne čudite naslovima „Zašto je u Srbiji sve skuplje i do 20 odsto”. Evo odgovora: austrijski profit od pet plus premija na rizik od petnaestak odsto, i eto odgonetke! Isto objašnjenje lako će razjasniti i ovaj apsurdan naslov: „Zašto je srpska flaširana voda jeftinija na Malti nego u Srbiji?“ Zato što Malta ima uređen privredni i politički sistem, to jest, zato što ima zvono pa je premija na rizik niska ili je možda nema!

E sad, koliko je nemačka ili evropska hrana jeftinija od naše, ko hoće neka sluša naše zvonare i njihova objašnjenja, ja sigurno neću. Tu su i efikasnosti i produktivnosti i carine (kojih nema) i ukusi i preferencije, ili, što bi rekla srpska guvernerka – izostanak konkurencije na tržištu hrane! O, nebesa! Pa kud ne dodade i klimatske promene, geopolitiku i rat u Ukrajini, makar bi delovala za trunku pripremljenije, ali kad bolje razmislim, zaista nema potrebe. Uvek će se u Srbiji naći neko još komičnije objašnjenje, poput onog iz udruženja Efektiva iz kog smo saznali da su za visoke cene hrane u Srbiji krivi gramzivi trgovci, kojima treba pripretiti „nekim bojkotom ili smanjenjem kupovine nekog asortimana, kako bi ih naterali da smanje marže“. Naprosto genijalno: nećemo jesti dok marže ne padnu!

Pa ipak, čak i ako u tom bojkotu pobedimo i trgovci potpuno ukinu marže, ni tada cene hrane u Srbiji neće pasti ispod onih u EU. Postoji još jedno zvono, a to su – poljoprivredne subvencije. Svaki vlasnik poseda u EU ima pravo na pozamašne subvencije, koje su osnovni razlog za tako obilnu i jeftinu hranu kojom Evropa hrani i sebe i svet, a uz to i sama lepo zarađuje.

Zato treba zapamtiti ova dva zvona zbog kojih su isti proizvodi u Nemačkoj i razvijenom svetu jeftiniji nego u Srbiji. Prvo označava uređenu državu, a drugo – obilne poljoprivredne subvencije. I odmah će nam biti jasno da se uređena država neće stvoriti preko noći, čak i da Vučić sutra izgubi na izborima. Mnogo će vremena trebati dok se iskoreni korupcija, nepotizam, kriminal i sve ono što trgovci jasno vide i u svoje cene uračunavaju i premiju na rizik. A drugi način da izjednačimo cene sa razvijenim zemljama Evrope neće nestati dok ne postanemo punopravna članica EU, pa i sami postanemo korisnici evropskih poljoprivrednih subvencija!

A možemo i da nećemo ništa od toga. To barem znamo da radimo.