EU kao kolonizator: Može li se Srbima prodati priča da je odricanje od Kosova – nacionalni interes

1
108

Nacionalni koordinator Nacionalnog konventa o EU obrazlaže na mediju sa nacionalnom frekvencijom šta su nacionalni interesi. Od ovoliko „nacionalnog“ uplaši se i prosečan nacionalista, ma šta se pod tim pojmom (najčešće pogrešno i sugestivno) podrazumevalo danas!

Vreme dešavanja je: dva dana nakon sukoba u Zvečanu. Iz konteksta obrazloženog se, uz prateće osude „svih odgovornih strana“ i zgražavanje nad bilo kakvom konfrontacijom sa predstavnicima međunarodne zajednice ističe i kako je najvažnije nastaviti pregovore. Što je eufemizam za primenu po svemu nelegitimnog i nelegalnog francusko – nemačkog plana kojim se direktno implicira faktičko priznanje separatističke tvorevine na tlu Srbije.

Smokvin list za odricanje od Kosova

Šta je tu nacionalno? Ispostavlja se – ništa. A kako bi i bilo kada je taj Nacionalni konvent zapravo „krovna“ nevladina organizacija koja okuplja oko sebe gomilu jednakih nevladinih organizacija sa identičnim usmerenjem i istim izvorima finansiranja. Ili tačnije, „platforma civilnog društva koja zastupa interese građana i građanki Srbije u svim fazama procesa evropskih integracija.“

Kada projektu pod nazivom „Podrška praćenju dijaloga Beograda i Prištine“ finansijsku podršku pruže Ambasada Kraljevine Norveške i Balkanski fond za demokratiju onda se i ne može doći do drugačijeg suštinskog ishodišta (samo maskiranog neophodnom frazeologijom kao „smokvinim listom“) nego da je dalje odricanje od Kosova i Metohije u najboljem interesu Srbije.

Portret novih kolonizatora

U organizaciji Predstavništva Republike Srpske u Beogradu nedavno je održan, i sa teorijskog stanovišta posmatrano vrlo zanimljiv okrugli sto na temu „Dekolonizacija BiH i samoopredeljenje Republike Srpske“. To je bila i prilika za podsećanje na antologijsko delo „Portret kolonizatora i portret kolonizovanog“ koje je napisao Alber Memi 1985. godine.

Nasuprot čestim i široko promovisanim predstavama o kolonijalizmu kao bezobalnoj krađi prirodnih resursa i sirovoj eksploataciji radne snage od strane metropola, što se ne može osporiti, Memi stvari sagledava iz nešto drugačijeg ugla. Nakon manje ili više zaokruženog procesa „političke dekolonizacije“ tokom HH veka koji se u najvećoj meri ticao stvaranja država u Africi i Aziji, kolonijalizam nije nestao. Transformisao se u neokolonijalizam, sa ciljem da se kroz projektovanje ekonomske zavisnosti i tehnološkog zaostajanja novonastalih formalno nezavisnih entiteta održi njihova vezanost za metropole i tako proizvede strateška nesamostalnost.

Da Vas podsetimo:  Slobodan Antonić: “Vojvodino stara, zar ti nemaš stida”

Ovu igru prozreo je veliki broj afričkih i azijskih „boraca za samostalnost“, pa su zato u bipolarnom poretku pokušavali da se više oslanjaju na podršku Sovjetskog Saveza i ostalih komunističkih zemalja. Negde je takav pristup donosio rezultat, negde nije, no to je druga tema.

Dobrodošli Kinezi, Rusi, Brazilci

Tek, nakon raspada bipolarnog poretka nestao je i Sovjetski Savez, sa njim i kakva – takva alternativa, pa se i neokolonijalizam „vratio u istoriju“ na velika vrata. Uslovljavanja kojima su bila izložena rukovodstva malih i nerazvijenih država od strane zapadnih aktera tokom trajanja „ere jednopolarnosti“ često su bila uporediva sa pojedinim događajima iz istorije kolonijalizma.

Otuda i današnje „antizapadno raspoloženje“ i srdačna dobrodošlica najpre kineskim, a zatim i ruskim, brazilskim, indijskim inicijativama širom nezapadnog dela sveta.

Na srednji rok neokolonijalizam jeste doneo neku tekuću korist zapadnim metropolama, ali dugoročno je uzrokovao čitav niz problema. Memi, kako i sam naziv knjige nagoveštava, detaljno analizira ulogu kolonizatora, odnosno objašnjava kako i zašto poredak koji nije zasnovan na društvenom konsenzusu (zato što nije u interesu ubedljive većine stanovništva ili čak čitavog naroda) može trajati!?

Ključno u svemu jeste što u neokolonijalizmu kolonizatori uvek dolaze kao „civilizatori“. Njihova prosvetiteljska i moralna uloga uopšte se ne dovodi u pitanje! Čak naprotiv. Uz podršku uskog kruga odabranih iz domicilne populacije koji se proglašavaju jedinom i prihvatljivom elitom taj narativ se brzo širi kao bezalternativni.

Autor monografije primećuje: „Nedavno asimilovani stanovnici kolonija uglavnom su značajno drugačiji od prosečnog kolonizatora. Kao da žele sa njima da se nadmeću u tome ko je veći i bolji kolonizator; otvoreno i oholo preziru kolonijalizovane i uporno ističu svoj pozajmljeni ‘plemićki’ status, često ga opovrgavajući prostačkom sirovošću i sopstvenom pohlepom.

Da Vas podsetimo:  Srećna Nova godina

Odricanje od svega tradicionalnog

Još su zatečeni svojim privilegijama, pa u njima uživaju, braneći ih zabrinuto i ogorčeno.“ „Civilizovanje“ tako počinje kao zajednički poduhvat dve grupe kolonizatora najpre naizgled spontanim i nasumičnim, a zatim usmerenim i orkestriranim aktivnostima koje rezultiraju odricanjem od svega što se do tada nazivalo istorijskim, tradicionalnim.

Za tu svrhu se čak konstruišu i nove jezičke odrednice, parole i lozinke kojima se menjaju dotadašnja politička logika i razumevanje društvenih procesa.

Što se kolonizovanih tiče za njih važi pravilo da „ova zemlja, ovdašnji ljudi, njihovi običaji, uvek manje vrede i to usled neminovnog i unapred utvrđenog poretka.“ Krajnji cilj ovako usmerenih i orketriranih aktivnosti odnosi se na okupaciju institucija i smanjivanje otpornosti društva koje postaje nesposobno da pruži bilo kakav otpor.

„Kolonizovano društvo je nezdravo društvo čija unutrašnja dinamika više ne može da dovede do nastanka novih struktura… Takvo društvo ne može da razreši sukobe generacija, jer ne može da se promeni.“ Na geografskom prostoru koji se naziva državom, ali sa okupiranim institucijama i društvom nesposobnim da pruži bilo kakav otpor, kolonizator (onaj iz prve grupe „pravih“ kolonizatora) može činiti šta mu je volja! Eksploatisati resurse, određivati cenu nadnice, korišćenjem finansijskih instrumenata i derivata „gurati“ jednu zemlju u dužničko ropstvo kojeg se neće osloboditi naredne generacije. U Evropi se, za razliku od drugih delova sveta, iz mnogo razloga ovaj fenomen ili nije video ili je „ostajao na periferiji“.

Kako se razgrađuju evropske zemlje

Međutim, neokolonijalizam jeste živ i u Evropi i proces evrointegracija (zlo)upotrebljava se u tu svrhu. Nadnacionalne strukture, ili kako su u SAD uobičajili da kažu „duboka država“ – kroz neokolinijalni pristup promovisanjem desuverenizacije i primenom koncepta političke korektnosti (a što je odnedavno i sadržina evrointegracija) usmerenim i orkestriranim aktivnostima „razgrađuju“ evropske zemlje i društva.

Da Vas podsetimo:  Srpski svetitelji koji su odbili da pređu u islam, pa stradali od Turaka i Albanaca

Čak i one najveća i najznačajnija. Recimo: zašto je Evropa tako pohrlila u rat protiv Rusije? Kako to može biti u bilo kakvom evropskom interesu? Interesi nadnacionalnih struktura postali su i evropski, a da, izuzimajući časne izuzetke, „anestezirani“ Evropljani to nisu ni primetili.

Na postjugoslovenskom prostoru, obrememljenom brojnim otvorenim pitanjima ova stvar se na drugačiji način aktuelizuje i moguće je neokolniijalističke ambicije nešto jasnije sagledavati nego u neposrednom komšiluku.

„Prodati“ priču kako je odricanje od Kosova nacionalni interes i mera „civilizovanosti“ ne može proći. Isto kao što i priča o „ukidanju“ Republike Srpske nije prošla. Isto kao što pokušaj satiranja SPC u Crnoj Gori nije prošao.

U svakom slučaju, evrointegracije imaju svoju istoriju i tokom nje se detektuju različite faze. Njihova svrha danas sasma je drugačija nego ranije. U nekim elementima čak i dijametralno suprotna. Stavljajući taj proces u teorijski okvir Albera Memija dobija se sasvim drugačija kontekstualnost svega.

 

1 KOMENTAR

  1. Ta prica moze se prodati samo Vucicu , njegovom SNS-u, gledaocima Pinka i Happy televizije. Onome ko misli svojom glavom NE.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime