Dva sinoćnja intervjua Aleksandra Vučića bila su dovoljna da i politički najneupućeniji shvate ko i kuda vodi ovu zemlju i do očiglednosti uvide svu tragediju i agoniju njegove lažnopatriotske kosovske politike.
Od Briselskog do Ohridskog sporazuma, predsednik Srbije se predano, posvećeno i vojnički disciplinovano bori na dva fronta: prvi, pravno poništavanje srpske države i njenih institucija na Kosovu i Metohiji i drugi, širenje defetističkog uverenja kod Srba da je ono ne samo izgubljeno već da na njemu ništa naše i nemamo.
Iolo informisanima sasvim je i već dugo jasno da je Aleksandar Vučić punih deset godina navođeni NATO projektil čiji je jedini stvarni zadatak legalizacija okupacije Kosova i Metohije i ukidanje svih elemenata, tragova i simbola srpske državnosti u našoj južnoj pokrajini
Prvi zadatak je veoma uspešno obavio, u to nema nikakve sumnje, i Kosovo i Metohiju papirološki praktično predao prištinskim secesionističko-terorističkim vlastima, nudeći Srbima sa severa smokvin list u vidu Zajednice srpskih opština koja ima taman toliko izvršnih ovlašćenja i atributa državnosti koliki i Kolo srpskih sestara. Sa drugim mu ide znatno teže, pošto je preumljivanje Srba po svemu sudeći nemoguća misija, uverili su se u to brojni entuzijasti na tom polju kroz istoriju, te i dalje po svim istraživanjima preko 80% građana Srbije, odnosno 95% Srba, ni ne pomišlja na odricanje od Kosova i Metohije. Zbog toga je prethodnih dana značajno intenzivirao svoje operacije na ovom frontu.
Kruna i sublimacija tih aktivnosti viđeni su u dva sinoćnja intervjua. U prvom, datom Kristijan Amanpur, antisrpskoj propagandistkinji koju manje upućeni smatraju i novinarkom, snishodljivi Aleksandar Vučić (možemo samo zamisliti kakav je pred njihovim političarima kada je ovakav pred nazovinovinarkom) je odbio da se eksplicitno izjasni o tome da li podržava na kameri napisanu izjavu Novaka Đokovića „Kosovo je srce Srbije“. Predsednik Srbije, dakle, više ni retorički, suštinski je od toga davno odustao, ne zastupa stav da je Kosovo deo Srbije. To je prva poruka koju su svi ljudi u zemlji i svetu sinoć mogli da čuju od pojavno unezverenog Aleksandra Vučića.
Druga, verovatno još važnija, upućena je direktno kosovskometohijskim Srbima u ćiriličnom intervjuu datom njegovom ličnom propagandisti Milomiru Mariću. U njoj im je, uz obećanje političke i novčane, mada je ispravnije nekom političke a ponekima i novčane podrške, prvi put jasno stavio do znanja da nemaju čemu da se nadaju kada je u pitanju bezbednosna pomoć. Time je, kao i povlačenjem većeg dela vojske i tehnike od administrativne linije na zahtev SAD, samo potvrdio ono što je i ranije bilo jasno – višemesečno vojno paradiranje bilo je isključivo u funkciji njegove lične političke promocije, a ni najmanje zaštite Srba.
Kako ovo nije bilo dovoljno za unošenje potpune panike među Srbe u izgled im je, kao predsednički dodatak, stavljeno i izvesno skorašnje pakovanje na kamione i traktore sa kartom u jednom smeru. Time je paket Vučićevih defetističkih poruka, kojima treba u potpunosti obeshrabriti Srbe i zakucati ne samo kosovsku nezavisnost već i Kosovo i Metohiju lišiti srpskog naroda, kompletiran.
U danima i nedeljama pred nama bićemo svedoci, sasvim je izvesno, učestalih izliva sejanja panike od strane Aleksandra Vučića. To je, u ovom trenutku, njegov jedini projektni zadatak i zbog toga treba biti spreman na mnogo histerije koja sledi. Ukoliko ga izvrši uspešno, u sledećoj epizodi gledaćemo ga u ulozi Tome Maksimovića, Nedićevog komesara za izbeglice, uplakanog i sa rukama punim ćebadi, sendviča i flašica sa vodom. U sledećoj, kao skrušenog potpisnika kosovske nezavisnosti, mada to, nakon projektovanog egzodusa Srba sa Kosova i Metohije na kojem sa svojim partnerima iz Vašingtona, Brisela i Prištine predano radi, neće ni biti neophodno.
Da Vučić ne bi dovršio svoj pakleni zadatak, neophodne su dve stvari. Prva, da kao narod ne klonemo i ne podlegnemo panici i defetizmu. Druga, da u potpunosti delegitimišemo Vučićevu kosovsku politiku i, lišavajući ga vlasti, istovremeno istupimo iz svih međunarodnih sporazuma koje je potpisao i prihvatio protivno odredbama Ustava Republike Srbije i ubedljivo većinskoj volji srpskog naroda. Pravac je jasan, i jedino što ne smemo izgubiti iz vida je da je ovo i trka sa vremenom a da je Aleksandar Vučić daleko bliže svom cilju nego što to najvećem broju ljudi u Srbiji izgleda.
autor:Dragan Dobrašinović
