Jedan poziv menja sve

0
60

Neki događaji u međunarodnim odnosima se ne mogu sprečiti, ali se sopstvenom reakcijom može menjati njihov kontekst. Odlučnim i dostojanstvenim stavom može se pokazati da su oni odraz tekućih okolnosti, a ne trajno rešenje

„Hoću sad i hoću sve, a jedan poziv menja sve…”, stihovi su Zorana Kostića Caneta, koji su se odnosili na nešto drugo, u uvodu poznate pesme „Partibrejkersa”, to je i objasnio: „Znam kad bih živeo 1.000 godina, Ceo bi mi život stao u jedan dan!” Ipak, paradigmatičnost tog „jednog poziva koji menja sve” može se tumačiti na razne načine.

U politici, zapravo, „jedan poziv koji menja sve” opredeljuje važne odluke, pogotovo kada se radi o političarima iz relativno manjih država. Donekle se može osiguravati strateška autonomija i rukovoditi načelima i principima, odnekle cena takve politike postaje previsoka. Oni iz velikih i moćnih država pozivaju, zahtevaju i traže. I nemilosrdni su ukoliko im se ne isporuči ono što traže.

Poziv iz Saveta Evrope

Zbog toga je i priča oko članstva tzv. „Republike Kosovo” u Savetu Evrope gotova stvar. Čak i kada bi se usvajanje konačne odluke vremenski odložilo – ne bi se zaustavilo.

Oni koji odlučuju u Savetu Evrope dobili su „jedan poziv koji menja sve”. I tu je kraj priče. Niko od njih neće žrtvovati svoju karijeru zbog Kosova, Srbije, Balkana… Ne bi je žrtvovali ni zbog važnijih stvari. Poneko će tokom odlučivanja i dalje pokušavati da osigura sopstvenu stratešku autonomiju, insistirati na načelima i principima, ali takva protivljenja tok celokupnog procesa neće promeniti.

Očekivano, u Srbiji će unutrašnja rasprava otvoriti i pitanje pojedinačne odgovornosti za ovakav rasplet. Međutim, treba i podvući kako bi ovakvog raspleta bilo u svakom slučaju. O legitimizaciji državolike tvorevine kosovsko-metohijskih Albanaca preko članstva u Savetu Evrope počelo se govoriti po kuloarima još 2009. godine. Pošto za učlanjenje u Savet Evrope nije nužno prethodno članstvo u UN – to je došlo na dnevni red samo po sebi. Dve su okolnosti sprečile hitro sprovođenje osmišljene strategije.

Da Vas podsetimo:  „Ribnikar“ ili Simbolička povezanost
Bivši premijer Srbije Ivica Dačić, visoka predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednost Ketrin Ešton i bivši kosovski predsednik, kome se sudi za ratne zločine, Hašim Tači, uoči potpisivanja Briselskog sporazuma u Briselu, 19. april 2013. (Foto: Pool photo by Yves Logghe)

Prvo, broj formalnih priznanja samoproglašene lažne države nije bio onoliki koliki je očekivan. Zbog bezobalnog i ciljanog širenja defetizma u Srbiji – što je bila zasebna psihološko-propagandna operacija – to se nije moglo dobro sagledati, te se uobičajeno govorilo kako je „ceo svet priznao Kosovo”. Ipak, to nije bio slučaj, a uporno odbijanje većine sveta da „prizna Kosovo” neprijatno je iznenadilo Vašington i Brisel.

Slučaj „Žute kuće”

Drugo, istraga Dika Martija o trgovini organima – realizovana upravo pod mandatom Parlamentarne skupštine Saveta Evrope – potpuno je razorila osmišljenu strategiju i na dugi rok odložila pokušaj učlanjenja tzv. „Republike Kosovo”. Zanimljivo je da se, na primer, u famoznom izveštaju Dore Bakojani (koja je takođe dobila „jedan poziv koji menja sve”) rasvetljavanje trgovine organima ne postavlja kao uslov za bilo šta. Da li je slučaj rešen? O čemu se tu radi?

Uglavnom, zamišljeni put u Savet Evrope otegao se i pored toga što je jednostrano proglašeno „Kosovo” pristupilo Razvojnoj banci Saveta Evrope (2013. godine), Venecijanskoj komisiji (2014) i u formi posmatrača Kongresu lokalnih i regionalnih samouprava i Parlamentarnoj skupštini (2016). Promene u međunarodnim odnosima od 2022. godine ponovo su aktualizovale staru strategiju. Prištinske vlasti čak su imale ambiciju da tu stvar oposle tada.

Fotografije nestalih lica tokom sukoba 1998-1999 na Kosovu i Metohiji, Priština (Foto: Keystone/AP Photo)

Otezalo se pune dve godine, nije uopšte jednostavna situacija – takva odluka ugrožava i ugled Saveta Evrope – izgleda kako nije bilo ni jasne većine za donošenje odluke, ali je pritisak učinio svoje. Lobirali su za to Amerikanci, Britanci, Nemci, udruženim snagama slomili su otpor koji je postojao na određenim mestima. Što se unutrašnje politike Srbije tiče, ovo je za nauk kako se prema nekim nesrećnim ili neprijatnim trenucima u našoj skorašnjoj istoriji treba odnositi sa više razumevanja.

Da Vas podsetimo:  Slobodan Antonić: “Vojvodino stara, zar ti nemaš stida”

Bombradovanja bi 1999. godine bilo u svakom slučaju, isto kao što bi i odlaska Crne Gore 2006. godine i odluke Albanaca 2008. godine bilo u svakom slučaju. To se prosto nije moglo sprečiti, kako god da se Srbija postavljala u tom trenutku. Mogli su se ti događaji odlagati – kao što se i jesu odlagali – pošto je najpre bombardovanje planirano za jesen 1998. godine, problematizacija odnosa sa Podgoricom za 2003. godinu, a za Kosovo je kao najvažnija projektovana 2004. godina.

Ne mogu se ni predstojeći događaji promeniti, što se moglo učiniti urađeno je pre „jednog poziva koji menja sve” (da li je urađeno dobro ili loše, traljavo ili efikasno, promišljeno ili brzopleto – to je za zaključak manje važno). Ono što se može, jeste sagledavanje posledica i eventualnih reakcija Srbije.

Preti li i tužba?

Sa jedne strane, Srbiju čeka serija neprijatnosti koje se neće završiti odlukom o prijemu. Već je govoreno da taj primer može poslužiti Prištini za pokretanje tužbi za ratnu odštetu – što nije isključeno. Imajući u vidu šta su i kako radili neki međunarodni tribunali i to deluje realno.

No, realna je opasnost i da bi se preko Saveta Evrope i njegovih rezolucija, deklaracija i preporuka koje se tiču pitanja kulture, obrazovanja, identiteta i sličnog, krčio put ka učlanjenju takozvane „Republike Kosovo” u UNESKO. Krajnji cilj svega jeste otimanje srpske kulturne baštine i proglašavanje iste za „kosovsku”.

Srpski pravoslavni manastir na Kosovu i Metohiji Pećka Patrijaršija (Foto: Ko Hon Chiu Vincent/unesco.org)

Sa druge strane, Savet Evrope je, ipak, institucija starog poretka, svojevrsni relikt prošlosti, „Četvrta internacionala” – kako je govorila Natalija Naročnickaja – organizacija koja je bila usmerena ka širenju neoliberalnih vrednosti na politički istok (pre svega ka Rusiji i Turskoj) – u čemu je samo delimično uspela. Iz tog ugla posmatrano, sve očekivane neprijatnosti (a sa kojima se možemo i moramo izboriti) i ne moraju biti tragične. Koga u svetu, izuzimajući deo Evrope koji pripada Kolektivnom zapadu, interesuje Savet Evrope?

Da Vas podsetimo:  Spavajte mirno ili rezolucija i reakcije

Zato je i lakše osmisliti reakciju na očekivani ishod. A reagovati se mora – i to odlučno i žustro – jer ako to Srbija ne bi učinila onda je više ne bi shvatali ozbiljno u međunarodnim odnosima. Ni prijatelji, ni neprijatelji! Bez reakcije teže bi bilo braniti poziciju u drugim međunarodnim organizacijama i inicijativama uključujući, pre svega, UNESKO.

Reakcija Srbije

Šta bi ta reakcija podrazumevala? U članu sedam Statuta Saveta Evrope predviđena je mogućnost istupanja, postoje i takvi slučajevi u istoriji njegovog rada. Drugi mehanizami nekakve „samosupenzije” članstva nisu predviđeni, tako da bi ih Srbija morala „izmišljati” ukoliko ne bude volje ili hrabrosti da se napusti ova organizacija.

Kako bi onda delovao Savet Evrope u odnosu na „izmišljenu reakciju” Srbije ostaje nepoznanica, jer se tako nešto nije dešavalo u dosadašnjoj istoriji. U svakom slučaju, suštinski, predstavnici Srbije u radu Saveta Evrope više ne mogu učestvovati, bilo da se iz organizacije istupi ili članstvo „samosuspenduje”.

Između ostalog i zbog toga što se neki događaji u međunarodnim odnosima ne mogu sprečiti nakon „jednog poziva koji menja sve”, ali se sopstvenom reakcijom može menjati njihov kontekst. Odlučnim nepristajanjem i dostojanstvenim stavom pokazuje se kako određeni događaji predstavljaju samo odraz tekućih okolnosti, ne i bilo kakvo trajno rešenje.

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

Izvor: Sputnjik

Naslovna fotografija: Alekseй Vitvickiй/RIA Novosti

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime