Kristofer

Donedavno sam mislio da Kristofera treba proterati. Bio sam glup, priznajem. Sada, kada sam pametniji, mislim potpuno drugačije. Njega treba negovati. Čuvati. Utopljavati. Pokrivati kad zadrema, da se ne prehladi.

Za one koji ne razumeju, pokušaću da objasnim. Kristofer je tipičan predstavnik svoje vrste. Bili su gospodari kosmosa, prirode i društva. Onda su posustali, ali nistu odustali. Bez obzira što su drugi ustali. I bez obzira što više nikoga nisu mogli da pobede. Ali su i dalje mogli da ozlede. I da perverzno uživaju u sopstvenoj moći da naprave zlo.

Takav je naš Kristofer. Baš onakav kakvim su ga napravili oni kojima služi. Da li je to duboka država sa plitkom pameću ili neka druga skalamerija, potpuno je nebitno. Bitno je da se kod nas oseća kao kod kuće. Mada, kod takvih tipova je to sasvim prirodno. Ne samo da se svuda osećaju kao kod kuće, već smatraju najnormalnijim da u svačijoj kući budu domaćini. Takav im kodeks.

I zato se Kristofer, razbaškaren i razbarušen, svako malo oglašava. I objašnjava. Ko smo, šta smo, kakvi smo, kakvi treba da budemo, gde nam je mesto, s kim da se družimo, kome da služimo, koga obavezno da se klonimo. Jer, s kim si takav si. Loše društvo kvari. A Kristofer bi da nas popravi.

I evo, opet je malo majstorisao na nama. S Rusijim, nikako. Neodrživo je. Napravila, kaže, haos u pola sveta, izazvala ogromne probleme svima, zaoštrila izbore i svima jasno stavila do znanja šta treba da rade. Fucking Russia.

Sad, što u tu polovinu sveta ne spada cela Južna Amerika, cela Afrika, cela Azija minus Japan i Južna Koreja, mada i oni, kao i poneki u Evropi, namiguju i tamo i ovamo, dakle, 90% čovečanstva, to nikom ništa. Ostaje onih 10% koji su pola sveta, a da nije naopake Rusije već bi bili ceo. A i više. Dakle, sve je jasno. Srbija s Rusijom mora da prekine, tako rek’o Kristofer. A svi znaju – Vox Kristofer, Vox Dei. Normalno.

Eto. A ako neko još uvek nije razumeo zbog čega Kristofera ne treba proterati nego negovati, još jedan, poslednji pokušaj. Ko bi nas, ovako zabludele, zaboravne i sluđene, svakodnevno podsećao ko su i kakvi su naši neprijatelji koji su to – naši neprijatelji – po sopstvenom izboru proisteklom iz dominantne crte njihovog političkog karaktera i suštine našeg nacionalnog bića oličenom u nemirenju sa zlom i nepristajanju na poniženje? Ko bi nas, da nije Kristofera i onoga što on jeste, svakim danom podsećao na to ko su oni a ko mi? Ko bi nas, da Kristofer ode, podsećao da više vredi živeti jedan dan kao Srbin nego sto godina kao Kristofer?

Jer ako on ode, doći će, nešto mi govori, neko taktičniji, obzirniji, mudriji i predusretljiviji. A mi ćemo odmah, naivni i željni ljudske reči, pomisliti da je to stvarno, a da je Kristofer bio samo greška i nekakva ružna senka. A nije. Kristofer je baš ono što jeste. Slika i prilika sveta koji predstavlja i s kojim se nikada ne smemo pomiriti. Jer ako se pomirimo, jasno je to, prestaćemo da postojimo. A Kristofer baš to i jedino to od nas i hoće.

AUTOR:Dragan Dobrašinović