Kurtijevo odbijanje da postupi po naređenju, sve i ako na kraju to uradi, pokazuje gde su granice moći zapadne imperije koja posrće. Da je stabilna kao nekada, nikakav Kurti se ne bi usudio da joj se suprotstavi
Obilna je količina gorko-slatke istorijske ironije sadržana u tom paradoksu što je, od svih zemalja na svetu, baš Amerika, koja je upravljala samoproglašenjem nezavisnosti i potonjim priznanjem Kosova za državu, upravo priznala da Kosovo nije suverena država. A još se više ironije nalazi u tome što je to isto nesuvereno i samo državoliko Kosovo toj istoj Americi istom prilikom ovih dana poručilo da je car, takoreći, go.
Naravno, nije da nismo već znali to o američkoj imperiji i njenom počasnom predsedniku koji se opet zateturao i pao, kakav predsednik takva imperija, na klecavim je nogama ta njihova imperija, ali od Prištine to nismo očekivali. Zaista su ovo neka neobična vremena.
Ali, idemo redom, tako ćemo lakše shvatiti šta se to dogodilo i šta tek sledi, a sve to što sledi nije nužno loše.
Prihvatljivo nasilje
Samo treba da budemo čvrsti i odlučni kao naši Srbi sa severa Kosova jer odatle nema nazad, koliko god da pojedini mediji na srpskom jeziku, što ih doduše ne čini srpskim medijima, više žale za NATO vojnicima povređenim u sukobu sa tim Srbima dok za Srbima ne žale uopšte. Uostalom, već smo na ovom mestu primetili da im nije svako nasilje neprihvatljivo, a naročito ako je sa one strane administrativne linije.
Nego, da vidimo kako smo došli do tog nasilja koje bi, eto još jednog paradoksa, moglo da se, bez ironije, pokaže i kao faktor mira i stabilnosti na ovim prostorima.
Polazna tačka u analizi su izbori za čelnike četiri opštine na severu naše južne pokrajine. Pobedila su neka četvorica Albanaca, a Amerika i svi koji je verno, to jest, pokorno, slušaju priznali su taj izbor kao legitiman uprkos tome što je broj glasova koje su dotična četvorica dobili bio primereniji izborima za predsednike kućnog saveta nego za predsednike opštine. Srbi nisu glasali, utoliko gore po Srbe; nema problema kad ih nema, vidite kako nikakvih sličnih problema nema, na primer, u Peći, ili Prizrenu, Uroševcu, Prištini… Uostalom, dobar Indijanac je samo mrtav Indijanac.
Pa u skladu s tom demokratskom tekovinom NATO nije imao baš ništa protiv kada su, prošlog petka, prištinski specijalci uz primerenu, što će reći, dozvoljenu dozu nasilja zauzeli opštinske zgrade.
Gnevna pobuna
To im je, inače, uspelo i zato što je značajan broj tamošnjih Srba, umesto tamo, bio u Beogradu na mitingu vladajuće partije. Bila je to samo poslednja u nizu pogrešnih procena Beograda koja je i dovela do ovakvog stanja, vanrednog, da se teško naoružani prištinski specijalci samouvereno, slobodno kreću severom Kosova, a nekada tu nisu smeli ni da privire. Bilo bi bolje da nismo poverovali dogovorima iz Brisela, baronesi Ketrin Ešton i obećanjima NATO-a, ali to je već neka druga priča sve i ako njene posledice upravo sada trpimo.
Do zaokreta, elem, dolazi kad je njihova zajednička operacija zauzimanja severa Kosova krenula po zlu, a to će reći, čim su im Srbi prvog narednog radnog dana, u ponedeljak, uspešno pružili otpor. Pa je njihov zajednički blickrig proizveo gnevnu pobunu umesto pokorne kapitulacije.
Slike ne lažu, važno je to što smo na njima videli. Do ponedeljka do 16 časova bio je to njihov zajednički blickrig na Srbe, u to nema sumnje: prema istom su protivniku bili okrenuti i NATO vojnici i specijalci Aljbina Kurtija.
NATO vojnici su srpske civile i napali kad im je naređeno da to učine, zato što su njihovo naređenje da oslobode Kurtijeve specijalce iz svog okruženja okupljeni Srbi pre toga odbili.
Usledila je makljaža u kojoj nenaoružani srpski civili protiv naoružanih NATO vojnika nisu izvukli deblji kraj. Prirodno, usledila je reakcija NATO-a i svih NATO ambasadora u Prištini koji su, kao po komandi, jedan za drugim izdali saopštenja da je nedopustivo nasilje civila nad vojnicima.
Sve potpuno očekivano, najzad, tako smo i navikli.
Zaokret prema Kurtiju
Potom, međutim, dolazi do pomenutog zaokreta u sklopu koga najednom nisu samo Srbi krivi, nego i Aljbin Kurti. Kažu mu da predsednicima kućnog saveta nije trebalo da zauzima opštinske zgrade na severu – oni koji su mu i pomogli da zauzme te zgrade.
Šta je do ovog zaokreta dovelo, u ovom trenutku može samo da se nagađa. Možda im je akcija postala preskupa zbog neočekivanog otpora Srba pa je od nje sad potrebno oprati ruke. Ili su na vojnike NATO-a pucali policajci Aljbina Kurtija da bi i za to okrivili Srbe pa su u tome uhvaćeni? Ili je u pitanju nešto treće što još ne znamo; ne vredi sad raspravljati o tome.
Ali je činjenica da je, posle toga šta god to bilo, svega par sati nakon 16 časova u ponedeljak, započeo taj zaokret u vidu sankcija i raznih pretnji za Aljbina Kurtija jer odbija da postupi po naređenju onih koji su navikli da mu naređenja izdaju.
I time su, nehotice, priznali da njihovo priznanje samoproglašene nezavisnosti Kosova ne znači ništa čak ni njima samima. Jer to Kosovo ne smatraju suverenom državom, koja je bar za toliko suverena da se sme smatrati ovlašćenom da opštinske službenike uvede u opštinske zgrade, već ga smatraju svojim protektoratom čiji se suverenitet ne proteže ni do tih nekoliko opštinskih zgrada.
Ali i više od toga. Kurtijevo odbijanje da postupi po naređenju, sve i ako na kraju postupi po naređenju, pokazuje gde su granice moći ove imperije koja se tetura, spopliće i pada. Da je ta imperija stabilna kao što više nije, nikakav se Kurti ne bi usudio da joj se usprotivi; a kamoli da se dozvoli da to protivljenje dospe i do javnosti, koja sad u celom svetu vidi da je i tako nešto moguće.
Ironija ne može da bude veća. Nije najveći protivnik Amerike, nego njen najpokorniji sluga, dokazao da njena moć više nije kao što je bila.
Razume se, sve ovo ne znači da će bilo ko u to ime odustati od pritiska na Srbiju da prizna ono što priznati ne može. Ipak, sada se uspostavlja interesantna dinamika događaja i zločin bi bio da je ne iskoristimo; Ramuš Haradinaj, ne samo u svoje ime, to je sigurno, pokreće proceduru opoziva Aljbina Kurtija, i šta ako tamo uslede vanredni izbori? Šta ako i u ostatku Srbije uslede vanredni izbori, a nijedna vlada u tehničkom mandatu ne sme da donese bilo koju od sudbinskih odluka koje se sad od nas traže… Pa kad onda uslede, već iduće godine, i izbori za Evropski parlament i predsednički izbori u Americi, kada će im Kosovo ponovo dospeti na dnevni red da mogu ozbiljno da mu se posvete?
Uzgred, nije čudno što se one sluge zapadnog pritiska na Srbiju izričito protive tako higijenskom izlazu iz tekuće krize kao što su vanredni izbori, ako stanje postane nepodnošljivo.
Ali i mimo toga postoji jedan mnogo važan zaključak. Protekli dani, naime, pokazali su nam, da nas ohrabre, da je srpski otpor njihovim antisrpskim akcijama i te kako živ, i žilav. Tako da je postao ozbiljan politički faktor na koji mora da se računa. Srbi i dalje mogu da uzvrate kad su napadnuti, i to sad znaju svi koji bi da ih napadnu, i na to moraju da računaju. To je računica za koju znamo da im se ni malo ne dopada.
A kad tome dodamo i podršku Rusije i Kine koja je ovom prilikom upadljivo intenzivnija nego pre, rezultat je takav da Beograd ne sme da ga ne iskoristi. Tim pre što bi sad moralo da bude jasno: pružanje otpora nije samo efikasno sredstvo rešavanja svih naših problema sa njima, nego je i jedino sredstvo za to. Sva druga sredstva koja smo primenili, uostalom, našu liniju odbrane već su i povukla skroz do Skupštine opštine Zvečan koja je trenutno opasana bodljikavom žicom…
autor:Nikola Vrzić
