PRAVOSLAVCI S KRIŽOM – Kako su Srbi stvarali Hrvatsku pravoslavnu crkvu

0
265

Nositi krst na grudima može svako, ali je teret nesnosan ako na svojim plećima nosiš „krst“ izdaje i otpadništva, u šta su se uverila dvojica Srba, koje su od 1941. godine obični smrtnici videli kao i sva druga ljudska bića, a oni su se, u stvari, već tada samopretvorili u prah i pepeo.

Ante Pavelić, Andrija Artuković i Germogen Maksimov / Foto: Wikipedia

Iz Zemuna se do početka okupacije Kraljevine Jugoslavije išlo u centralni deo Srbije, da bi se u proleće iste godine sa sremske strane Dunava Srbija samo videla.

U drevnom Taurunumu 1888. godine rođen je Vasilije Šurlan, (para)sveštenik Srpske pravoslavne crkve, kojem je duša završila u dunavskom mulju, pa je ni dve Save ne bi mogle oprati.

Osim materijalnog siromaštva, tokom svog svešteničkog staža, a deo crkvene jerahije je postao 1913. godine, prečesto je demonstrirao i duhovno siromaštvo, valjda računajući da će tako lakše dobiti mesto u Carstvu Nebeskom, mada je zahvaljujući nedisciplini i pronacističkim stavovima pre Drugog svetskog rata češće imao mesto na klupama Suda SPC.

Željan nezavisnosti, ne shvatajajući da Svetosavska crkva nije vanbračna zajednica čiji član je slobodan da sutradan iz nje ode, jedva je dočekao trenutak formiranja Nezavisne Države Hrvatske i nemačku čizmu na srpskoj zemlji, ali su umesto Adolfa Hitlera, kome je dve godine ranije poslao razglednicu, na tlo Jugoslavije, po prirodi stvari Srbije i rodnog mu Zemuna, kročili niži kadrovi firerovog aparata.

Pristajući da bude „crkveni miš“, hteo je da zarad mrvica dobijenih od okupatora, potom i od Pavelićevog ustaškog režima, pravoslavni krst zameni kukastim, dično ga nosivši na mantiji, a pošto takvima pomoći nema ni od Svevišnjeg, građane je, po njihovom svedočenju, umesto sa „Pomoz’ Bog“ pozdravljao sa „Hajl Hitler“ ujedno se seleći u novi dom, čiji se „ukućani“ časte sa „Za dom spremni“.

Ko su bili Srbi saradnici ustaša: Među srpskim saradnicima ustaškog režima posebno se ističu dva imena: Vasilije Vasa Šurlan i Miloš Oberknežević. Šurlan je bio parohijski sveštenik SPC iz Zemuna. Pre rata je nekoliko puta disciplinski kažnjavan. U drugoj polovini tridesetih godina prošlog veka postao je simpatizer nacizma. Zbog otvorenog kontakta sa nemačkim agenturama, saslušavan je u martu 1941. u Patrijaršiji. Za vreme NDH bio je aktivni saradnik ustaškog režima, Pavelić ga je odlikovao 1944. Život je okončao u emigraciji u Južnoj Americi. Miloš Oberknežević je bio pravnik rođen u Beogradu (1910). Do početka rata radio je kao zamenik blagajnika u eparhiji SPC u Sremskim Karlovcima. Početkom 1942. nekoliko puta se sreo sa poglavnikom Pavelićem a i intenzivno radio na osnivanju HPC. Iz Zagreba odlazi za Novi Sad. Lažno se predstavljao kao sudija i doktor nauka. Hapšen je zbog prevara i kocke. Živeo je u emigraciji, gde je i objavio knjigu u kojoj opravdava sebe i Germogena. Hronograf

Da Vas podsetimo:  STRAHOLOGIJA GENOCIDAŠA

Brzo se penjući na oltar beščašća, već u junu 1941. je uputio pismo poglavniku NDH, u kom je između ostalog naveo da „živi za Evropu kojoj je prišla Hrvatska“, završavajući obraćanje gorepomenutim ustaškim pozdravom. Drugom prilikom, tvorac „jugoslovenskog pisma“, jer je mešao ćirilicu i latinicu, ekavicu i (i)jekavicu Anti Paveliću je stavio do znanja koliko je daleko spreman da ide u servilnosti, pomažući vođi NDH da bezbolno Srpsku pravoslavnu crkvu ukloni sa tla svoje domovine. Nema sumnje da mu je ruka, ako već srce nije, zaigrala dok je pisao sledeće: „Za stvar Hrvata bio sam uvijek. Rad sam da poslužim delu kojem se posvećuje Hrvatska pod Vašim vođstvom… Imam četvoro djece, koje sam vaspitao za ljubav prema Božjoj pravdi za Hrvate, za Njemačku…“

Nesumnjivo da je vođa nemačkog Rajha imao preča posla od čitanja pisama nekog srpskog raspopa, no, hteo ne hteo, još 1941. mu je pred očima igrao Šurlanov plan o „rešenju“ pitanja okupiranog dela severne Srbije, danas poznate kao AP Vojvodina.

„Nesveti Vasilije“ je u bunilu, kao da je rođen u vinskom a ne u ruzmarinskom Sremu, najmoćnijem čoveku svog vremena predložio da od Srema, Banata, dela Bačke, kao i komada današnje Hrvatske formira Veliko Vojvodstvo Josipa Juraja Štrosmajera, nazvano po kvazijugoslovenskom hrvatskom biskupu. Poentirao je rečima: „ Vaš sam veliki poštovalac, nepokolebljivi borac za Nemačku.“

Arhiepiskop Germogen Maksimov / Foto: Wikipedija

Za razliku od vernosti, za koju se život često daje, za izdaju se uvek nešto dobija, tako da je „nesveti Vasilije“ učestvovao u formiranju Hrvatske pravoslavne crkve, nastale 1942, služio liturgiju u njenim hramovima, krštavao voljne i nevoljne, a poklon je usledio dve godine kasnije, kad se kraj NDH nazirao, pošto je, odlukom ustaške vlasti, odlikovan Redom zasluge II stepena.

Da Vas podsetimo:  NP “Otadžbina“ poziva Srbe sa KiM da se ne sele koliko god bilo teško jer “naše vreme tek dolazi“!

Germogen, svetovno ime Georgij Ivanovič Maksimov (rus. Georgiй Ivanovič Maksimov; stanica Nogavskaja kod Novočerkaska, 10. januar 1861 — Zagreb, 30. jun 1945) je bio ruski sveštenik, član sinoda Ruske pravoslavne zagranične crkve (1924—1942) i poglavar kanonski nepriznate Hrvatske pravoslavne crkve (1942—1945) pod NDH. Zbog veza sa vlastima NDH i Hrvatskom pravoslavnom crkvom osuđen je od strane suda Ruske pravoslavne crkve, a zbog kršenje prava Srpske patrijaršije, proteran je iz Sabora Ruske zagranične crkve uz zabranu bogosluženja. Wikipedia

Od svih zasluga imao je toliko koristi da iste godine pobegne u Južnu Ameriku, mada neki, doduše neubedljivi, izvori navode da je ubijen od strane nove komunističke vlasti.

Izdaja je poput zločina ili pljačke posao koji se ne obavlja bez saučesnika, pa je u njoj s njim učestvovao i Miloš Oberknežević, Beograđanin i Srbin po rođenju, pravoslavac po krštenju, a germanofil po opredeljenju.

Znajući, kao zaposleni na pravnim poslovima Srpske pravoslavne crkve, kako se zaobilaze zakoni, još pre Drugog svetskog rata postao je saradnik nemačkih tajnih službi, što mu je, uz zaposlenje u administraciji SPC, omogućilo da i sam učestvuje u stvaranju Hrvatske pravoslavne crkve (HPC).

Pošto mu je oružana sila u kojoj je služio kao oficir kapitulirala, Oberkneževiću je ostalo da se moli Bogu da preživi rat, da bi odmah po uspostavljanju NDH, u oktobru 1941, prijatelj molio da ga ustaše poštede gorih sankcija od samog hapšenja.

Blizak Hansu Helmu, jednom od uzora za stvaranje Krigera, čuvenog lika iz filma i TV serije „Otpisani“, u svoj notes zapisao je sastanak s Pavelićem, na kome je razgovarano o organizovanju i ustrojstvu HPC. Da su Nemci otišli u manastir Hopovo i pokušali da vrbuju ruskog klirika Germogena Maksimova, verovatno bi ostali pred njegovim vratima kao što su njihovi sunarodnici učinili pred ulazom u Moskvu, pa se Helm setio da u misiju vrbovanja člana Svetog arhijerejskog sinoda Ruske zagranične crkve (u Jugoslaviji) pošalje Oberkneževića i Teofana Gavrilova. Zadatak je obavljen uspešno.

Da Vas podsetimo:  Haški tribunal u blatu
Ustaške novine „Graničar“ / Foto: Privatna arhiva autora

Ako je jedan Miloš održao zakletvu datu na Tajnoj večeri 1389. godine, drugi je izdao 5,5 vekova kasnije na tajnim ručkovima, a da bi postao Obr(t)knežević u potpunosti, okrenuo je leđa srpskom narodu i SPC samoinicijativnim predlogom da napiše ustav Hrvatske pravoslavne crkve.

Po obavljenom poslu, formiranju HPC i ustoličenju tad već građanina Georgija Maksimova za mitropolita zagrebačkog i cele Hrvatske HPC Germogena, 32-godišnjem Srbinu je u radnu knjižicu „upisana“ finansijska afera, zbog koje je u junu/julu 1942. emigrirao u mađarsku okupacionu zonu, tačnije u Novi Sad.

Prvo je na kocku stavio čast i obraz – izgubio ih je, zatim je, kako je pisao list „Nova pošta“, prokockao i novac, a na sve to se nadovezala i činjenica da je u ideloškom smislu odigrao na pogrešnu kartu, što je rezultiralo njegovim hapšenjem po završetku rata.

„U vinu je istina“, a u emigriranju u Venecuelu je spas, bar za njega. U severnom delu Južne Amerike Oberknežević je nazdravljao radeći kao konobar, a koliki je račun platio za sve urađeno, znaju oni koji su s njim provodili radne dane u trgovini.

Grob mu se ne zna, vreme smrti takođe, ali se zna da je „Hrvatska revija“ 1979. objavila dva njegova rada posvećena verskim pitanjima u NDH.

Nemoj im oprostiti, Bože, znali su šta čine!

autor:Dragan Stojić

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime