Tekst koji je napisao Nikola Janic pre vise godina, a sada ga ponovo postavljamo na portal da bi se podsetili sta je on pisao i radio za nas narod i za Srbiju.
Odgovor srpskoj mladosti na Kosovu i otvoreno pismo političarima, medijima i srpskoj javnosti u matici i u rasejanju
Mnogo puta tekle su mi suze zbog Kosova, zbog proteranih Srba sa Kosova i zbog ono malo Srba koji, cini se, od svih napušteni, jos nekim čudom preživljavaju na Kosovu. Lepljive, slane i nezadržive slivale su se niz obraz mnogim ljudima. Onima koji imaju obraz i srce koje im kuca ne samo zarad njihovog ličnog uskogrudog prostora.
Suze koje teku danas, dok čitamo pismo naše mladosti iz ”Srpske kolevke” u kojoj Albanci (i ne samo oni) pokušavaju da satru sve sto je srpsko, teže su od predhodnih. Vrednije su jer dolaze iz još jednog smanjenog, ranije nepregledno sužnog srpskog jezera, koje lagano presušuje? Ili što su današnje suze više obavezujuće od svih prethodnih? Možda i zbog nemoći sto u ovom trenutku nemamo nimalo konkretne solidarnosti za srpsku mladost, koja je godinama uspevala da opstane na ognjištu naših pradedova, a danas javno ispoljavaju svoj strah da je i njihova snaga na izmaku, da više neće ni oni moći. Zar je moguće da nekoga ne podilazi jeza zbog njihovog uzaludnog vapaja ogluvelom srpskom rodu i ostalom civilizovanom svetu: ”DOSTA! Dosta je svega”!
Pročitajte deo njihovog pisma i zaplačite bar malo. I vi koji nikada niste plakali. Nije sramota plakati. A ako je i sramota, sigurno je da je takav plač manje porazan od godinama duge sramote za neobjasnjivu pasivnost političara i medija u matici, ali i tzv. srpske dijaspore, da se ujedinjenim mogućnostima zauzmemo za ono što do sada nismo činili, a što smo i pred Bogom i narodom bili dužni da učinimo. Zaplačite i vi, ”srpske muškarčine” i samozvane srpske Jovanke Orleanke. Danas je muškost suza, a slabost i sramota je da ne čujemo jauk naše izgubljene kosovsko-metohijske mladosti, a posle pročitanog da ne zaplačemo i da i dalje ne reagujemo na vapaj mladih iz dojučerašnje srpske “kolevke”, koji nam pišu:
”Kako posle svega što nam se desilo, što nam se dešava i što sa strepnjom iščekujemo da se desi, kako da prihvatimo sve ovo sto nam donose nove kosovske ”demokratske” institucije pod kišobranom medjunarodne zajednice? Kako da prihvatimo policiju koja treba da nas štiti a ustvari nas bije, kako da prihvatimo sugradjane Albance koji nam pale kuce, kidnapuju prijatelje i rodjake? Kako preživeti jedan dan, a sa molitvama dočekati sutra!? Čekamo da nam se opet nešto desi, da opet patimo, da opet stahujemo, da opet proživimo nešto što je većina normalnih ljudi videla samo na filmu! Ne, mi nismo heroji! Ne, mi ne pobedjujemo, nismo mi oni koji hoće da nekome naude, mi se samo branimo, iako nas je svakim danom sve manje. Mozda dok vam ovo pišemo, možda jos jedna srpska kuća gori, možda je jos jedna srpska baka pretučena, možda je još jedna porodica proterana, možda je… Ako niko neće da bombarduje Kosovo, zbog etnickog čišćenja koje se vec četvrtu godinu za redom nastavlja menjajući samo oblike, ali uvek istim intezitetom, neka bar posluša glas srpske omladine i svih nas koji živimo na rubu totalnog haosa… Poslušajte, dok nas ovde još uvek ima živih da pišemo i svedočimo o bolu, patnji i tragediji kojoj šak ni Šekspir ili Orvel nisu dorasli! Mi samo želimo jedan normalan život! Mi samo želimo da izadjemo već jednom iz ovog zatvora, koji sada neki pokušavaju da pobiju da ne postoji?! Mi želimo da možemo normalno da dišemo svugde čak i izvan naših kuća, na našim ulicama, gradovima, selima, i livadama na kojima smo odrasli. Da dišemo slobodno i normalno a ne ubrzano sa strahom da bilo gde i bilo ko u nama može prepoznati Srbin a i prekinuti poslednju nit koja nas čini živim, slobodnim i normalnim. DOSTA! Dosta je svega”!
Dok se mi, Srbi izvan Kosova, bezbrizni i veseli spremamo da odemo na neku veceru, koncert, pozorisnu predstavu, prijem, ili da sa devojkom ili zenom i decom u predvecerje prosetamo obalom neke reke, jezera ili mora u nekoj zemlji u kojoj zivimo u miru i izobilju, da li pomislimo da se zajedno sa zalaskom sunca Srbi na Kosovu zakljucavaju u svoje kuce? Da li zaista verujemo da mi izvan Kosova i oni na Kosovu u nocima isto drhtimo? Ili nam je svejedno da u danasnjoj Evropi mi drhtimo u zagrljaju voljene osobe (neko u mraku neko u osvetljenoj sobi) a oni na Kosovu samo u mraku i strahu u kome nisu sigurni da li ce zivi docekati novo jutro? Dok mi ispod toplog tusa spiramo i smirujemo nase znojavo uzivanje, oni, Srbi na Kosovu, prozeti hladnim znojem strazare kraj prozora svojih zamracenih soba. Ko od nas zna, ili hoce da zna, koliko puta za noc oni zadrhte u bespomocnom strahu, prevareni od neke senke koja im se pred umornim ocima pretvorila u Siptara – ubicu? A cesce, nego sto mi znamo ili pretpostavljamo, to i ne bude senka krosnje drveta zasadjenog u dvoristu od strane njihovog pradede, vec Siptar koji se prikrada da im u sobu, u kojoj su mu najdrazi, ubaci bombu?
Vi, novinari koji godinama pisete o nekim Djordjevicima i Aleckovicima kao spasiteljima srpstva, zasto nam nikada niste napisali, a njih upitali, sta su oni to konkretno uradili za svoj narod? Da znamo sta su mogli i hteli, ali i sta hoce danas i sta mogu (i da li samo oni mogu) da ucine sutra? Da li i vi ponekad zaplacete, vi koji ste o skupu par desetina ljudi proslog leta u Svajcarskoj pisali ( i pisete i dalje ) kao o vaznom i mocnom ”Kongresu Srba Evrope”, a znali ste tada i znate sada da je taj skup koji je nazvan ”kongresom” napravljen uz pomoc ”americke brace” da bi se razbilo ujedinjeno, jako i koordinirano delovanje srpskih organizacija u Evropi? Ko vama, novinarima i pojedinim glavnim urednicima, daje pravo da vi odredjujete ko su predstavnici organizacija srpske dijaspore (i kakve?) umesto da korektno informisete javnost o predstavnicima i odlukama tih organizacija? Istinu o srpskoj dijaspori (koja je suprotna vasim pisanjima) nazivate ”mesanjem u uredjivacku politiku vasih novina” i umesto da u ime novinarske etike tu istinu objavite, vi tvrdoglavo nastavljate sa vasim selektivnim i netacnim predstavljanjima. Jedan od primera je i taj nepostojeci ”Kongresa Srba”, o kome izvestavate kao o necemu postojanom! Jedino postojano i zapamceno sa tog skupa je sramota da se na njemu pozivalo protiv Jevreja “kao najvecih neprijatelja srpskog naroda”. Da li je to po vama ta tolerantnost po kojoj su Srbi poznati? Ili je to od pojedinaca za 150 evra ova sramota i steta matici, verbalnom madjijom lazno prekrstena i predstavljena kao “korist i pomoc”? Novinarka koja je jos 04. juna 2003. u ”Novostima” jedina objavila istinu o tom ”kongresu” zasluzuje postovanje i veru u neke medije.
Ali gde da svrstamo pisanja uglednih novina koje nastavljaju sa starom praksom i neke novoosnovane organizacije, kao naprimer ”Zajedno za maticu”, predstavljaju kao istinito zajednistvo?! Zar nije vreme da upitate sami sebe i one o kojima pisete: kako moze da bude ”zajedno” nesto sto se izdvaja iz ”zajednistva”? S kim su to ti ljudi, koji osnivaju sve i svakakve organizacije i partije pod imenom ”dijaspore”, uistinu zajedno? Koliki deo i koju dijasporu oni predstavljaju? Sa celnim i najbrojnijim organizacijama srpske dijaspore u Evropi (Nemackoj, Francuskoj, Belgiji, Danskoj, Norveskoj, Svedskoj…) sigurno nisu bili u bilo kakvom dijalogu o bilo kakvom ”zajednistvu” ili nasem zajednickom, koordiniranom i osmisljenom delovanju za dobrobit matice. Nisu to bili ni pre niti su to posle osnivanja njihovih partija i organizacija?
Zar vas novinarska etika, i ljudskost uopšte, ne obavezuje da javnosti saopstavate istinu? A istina je da pojedinci iz Amerike ili Evrope nikada nisu mogli i nikada nece moci da pomognu Srbima na Kosovu kao sto to moze dogovoreno koordinirana masovnost Srpskih organizacija u Evropi. Nesumnjivo da mnogi postovani pojedinci, profesori, akademici, psiholozi, bankari i drugi strucnjaci, mogu u mnogo cemu da doprinesu. Ali nikako kao izdvojene velicine vec samo pripojeni masovnosti naroda u rasejanju, kome pripadaju, i njihovim organizacijama, koje dokazano postoje i deluju u Evropi, Australiji, Kanadi i, mozda, Americi.
Draga, voljena srpska deco na Kosovu, oprostite mi. Umesto da iskljucivo pisem vama i o vama, pisem o nekim drugim ljudima i nekim medijima. Pisem o osobama koje nesumnjivo snose deo krivice da se dijaspora nije aktivnije angazovala u vasem i svesrpskom interesu i zbog kojih su mnoge prilike da vam se omogući normalan i pristojan zivot ostale neiskoriscene. Govorm o osobama koje su svesno sabotirale pitanje Kosova i iskrene apele o pomoci, koja vam je godinama potrebna, skidale sa svojih sajtova i novina. Kao predsednik Srpskog saveza i koordinator Ujedinjene Srpske dijaspore Evrope (USDE) ciju su deklaraciju do danas potpisale organizacije sa ukupno preko 80.000 clanova, preklinjem vas da izdrzite jos malo. Vi jeste heroji, a svi oni koji se ne pridruze vasem zahtevu i nasoj podrsci vasem ”Dosta je bilo”, upucenom prvenstveno politicarima i pojedinim medijima u matici, oni su suprotnost svega onoga sto vi jeste.
Ispred clanica USDE deklarisem teret savesti koja me tera da prosed kleknem pred vama mladima i da vas zamolim za oprostaj sto smo naivno i toliko dugo verovali da ce narcisi postati bozuri. Shvatili smo odavno, ali smo se ustrucavali od toga, da se moramo boriti sa Srbima da bi se borili za Srbe. Oprostite nam zbog te neodlucnosti. Vas danasnji krik i gluv mora da cuje, a vase napisane reci samo slep ne vidi i necovek nece da postuje. Vi se patnjom borite za vase korene a mi cemo se i u rasejanju i u matici boriti za istinu o vama i o stotinama hiljada srpskih izbeglica sirom Srbije i Crne Gore. Boricemo se za vasa ljudska prava i zahtevacemo od Evrope i sveta da se agonija stotine hiljada srpskih izbeglica i nase otadzbine i njene pokrajine zaustavi. Za onima koje se, i pored potpuno zadrzane automnosti svojih organizacija ovome ne zele pridruziti, necemo zaliti.
To sto je bivsi potpredsednik bivseg i zadnjeg Saveta dijaspore, Jasmina Vujic , tadasnji i sadasnji potpredsednik Kongresa Srpskog ujedinjenja, srpske organizacije u Americi, mesecima smatrala da stradanje Srba spada pod ”kulturu” i protivila se izdvojenoj potrebi informisanja svetske javnosti o vasoj golgoti, ipak, nije ono najstrasnije. Strasnije od toga je pitanje koje u javnosti nije dobilo odgovor: ciji stav je time zastupala u Savetu dijaspore SFJ i da su mediji (ne sve) cutali i cute o takvim stavovima “uvazenih” Srba i organizacija. Politicke promene u Srbiji daju nam mogucnost da uskoro otvorimo nove medije ciji ce moto biti ”Da li je to bas tako!”. Cinjenicno cemo dokazivati netacna pisanja nasih kolega, pa ni taj bauk, koji je sistematski plasirao dezinformacije o dijaspori, nece vise biti tako mocan i nedodirljiv. Porazno je (ali i razotkrivajuce neprijatno) to sto izlaganje Ministra spoljnih poslova Srbije i Crne Gore, Goran a Svilanovica, kao sto je bio slucaj na Spoljno politickom institutu u Stokholmu, pre dva dana, 30. januara 2004., nije slusalo vise od desetak osoba (i to kojih?), ne racunajuci sluzbenike ambasade SiCG i predstavnike nekih nasih medija i medija zemalja nastalih od nekadasnjih Republika nekadasnje Jugo slavije.
Istovremeno je i strasna i smesna arogantnost i osobina malog broja malih ljudi na visokim polozajima koji su umislili da su veliki. Ali za buducnost je ohrabrujuce da su stotine hiljada Srba clanovi organizovane srpske dijaspore, koje Evropa prihvata kao svoje privremene ili stalne gradjane, iskreni demokrati i patrioti. Politicka stvarnost je da politicari zemalja Evropske zajednice u nama gledaju svoje potencijalne birace koje zele da cuju. Na nama je da ih bombardujemo cinjenicama a na buducoj vladi Srbije je da shvati da se njihov glas danas ne cuje daleko bez horske podrske miliona Srba u rasejanju.
Na predstojecem skupu organizacija USDE-a marta meseca deklariscemo da ne prihvatamo da predstavnike dijaspore biraju politicari u matici ili da ih fabrikuju domaci mediji, zavisno od njihovih partijskih ili licnih interesa. Tada ce se usvojiti plan i prioritet naseg buduceg tromesecnog koordiniranog delovanja. Verujem da moju licnu zelju i konstataciju da ce to biti Kosovo, odnosno vi na Kosovu, dele i moje kolege Rakocevic, Cetkovic, Bulatovic, Jovanovic, Djuric, Zivojinovic, Marisavljevic, Putnikovic…
Nadajmo se zajedno, i vi na Kosovu i mi u rasejanju, da to shvataju i gospodin Kostunica i gospoda Draskovic, Ilic, Nikolic…
Nikola Janić,
Predsednik Srpskog saveza i
Koordinator Ujedinjene Srpske
Dijaspore Evrope
