I Šešelj razume da je Vučić na samom kraju puta veleizdaje

Tokom prošle godine Vučić je ubrzano počeo da obavlja domaći zadatak. Ali se i dalje povremeno busa u svoja srpska prsa. On i njegov politički učitelj Šešelj mogu to da rade dok gaze srpske interese

Bavarski vladar Ludvig II (1845-1886), zvani i „ludi kralj“, poznat je po sklonosti ka izgradnji ekscentričnih dvoraca. Radi se o arhitektonskom kiču, ali u naše „rijaliti“ doba kada takve stvari privlače pažnju, retko ko od posetilaca Bavarske ne ode do zamka Nojšvanštajn pomenutog monarha. Sagrađen krajem 19. veka u stilu 12. stoleća, veštački bajkovit koliko i filmske kulise, skoro da je postao simbol bavarskog turizma.

Mnogi koji nisu ni čuli za Staru pinakoteku – minhenski muzej u kome se čuva jedna od najupečatljivijih kolekcija zapadnoevropskog slikarstva do sredine 18. veka – smatraju da su džabe išli u Bavarsku ako nisu videli navedeni Ludvigov dvorac, čije ime u prevodu znači: „novi labudov kamen“. Kič privlači svojim šarenilom. Tako je od materijalne sfere do politike. To mi koji živimo u zemlji u kojoj se nacionalna posvećenost meri visinom jarbola i veličinom zastave, a ne delima od koje država i njeni građani imaju korist, i te kako dobro znamo.

Kod nas je kič patriotizam, od Miloševića do Vučića, sistemski mnogo više promovisan od onog pravog, dok vulgarni nacionalizam koji prerasta u šovinizam (mržnju prema drugima), zasenjuje konstruktivni nacionalizam shvaćen kao rodoljublje. Nema u nas malo kreatora takvog kič, lažnog pa čak i ološ patriotizma, ali po svojoj bizarnosti, tu u ravni sa Ludvigom II može da se nađe samo Šešelj. Doduše, isključivo kada se radi o sklonosti najgorem kiču, ne i ljudskim kvalitetima. Bavarski kralj nije bio oličenje političkog zla, za razliku od našeg umišljenog vojvode. I to posmatrano sa nacionalnog a ne samo anacionalnog stanovišta.

Koliko je mogao, Ludvig II je nastojao da doprinese napretku Bavarske. Gde je Šešelj branio Srbe, tu našeg naroda uglavnom više nema. Ali vođa radikala, uprkos tome, lično nije ostao kratkih rukava. Svoj lažno-patriotski bekgraund, uvek je vešto koristio da sebi napravi dobar posao. Mnogi smatraju da je u tom duhu SPS-u prodao predsedničke izbore 1997, kada je bio na korak od pobede nad Milutinovićem. Da ne govorimo o aktuelnom služenju Vučiću, za koga je ranije govorio da je saradnik CIA, a sada ga brani kao velikog borca za srpske interese.

Jasno je zašto to čini, i to u okolnostima kada je Vučić, posle afera Jovanjica (2019) i Belivuk (2021), postao prvorazredni kvisling Vašingtona. Šešelj jeste bahat i površno obrazovan, ali nije baš glup da ne vidi da stvari sada idu ka potpunoj kosovskoj kapitulaciji. Kao stručnjak za opštenarodnu odbranu, bar toliko shvata (geo)političke procese da ne može da ne razume da je Vučić na samom kraju puta veleizdaje (ne kolokvijalno rečeno, pri čemu je reč izdaja izlizana baš zahvaljujući zloupotrebama od strane Vučića, Šešelja i njima sličnih, već sa stanovišta ustava Srbije).

Ranije je Vučić – na osnovu svojih nekada intenzivnih kontakata sa njim to lično mogu da posvedočim – u privatnim razgovorima tvrdio da samo pokušava da kupi vreme i izbegne preterani NATO pritisak, ali da će onog momenta kada počne veliki obračun Rusije ili Kine sa SAD, odlučno zaigrati na kosovsku kartu i naći način da reintegrišemo bar deo naše južne pokrajine. To je išlo toliko daleko da je stojeći pred kartom Srbije, uzbuđeno pričao sa koje strane i kako ulazimo na Kosovo ako ne bude drugačijeg rešenja. Uz svu bizarnost te scene, tada nije bilo baš za odbacivanje da nešto ozbiljno ima u vidu. Nije sada bitno da li je to dobar način za rešavanje kosovskog problema ili ne, važno je šta je iza zatvorenih vrata tvrdio.

‘Vučić: Upozoren sam, ako uvedemo vojsku na Kosovo ulazimo u sukob sa NAJVEĆOM VOJNOM SILOM’ pic.twitter.com/LFg8MCse38

— Šesta kolona (@haarppp) June 5, 2018

Onda se čak i u sferi takvih razgovora, gotovo preko noći, pre 3-4 godine baš sve promenilo. Iz vuka, „Aca Srbin“ se napadno preobrazio u pudlicu. Valjda su ga oni koji su mu dali zeleno svetlo da dođe na vlast – a bili su svesni da i pored niza ustupaka koje je zauzvrat učinio, suštinski pokušava da izigra dogovor – pustili da kriminalizuje svoj sistem, a onda su mu isporučili dodatan ceh, na način da se od straha zaledio i na sve pristao. Njemu je mnogo manje stalo do Srbije nego do ličnih računa. Ali kao čovek enormnog ega, želi da u istoriju uđe kao velikan.

To se ne postiže pokornim prepuštanjem Kosova. Uz to, svestan je da posle kapitulacije (ako već tada ne padne sa „trona“) u roku od par godina odlazi sa vlasti jer i oni kojima je spreman da služi, vide do koje mere nakaradno vlada. Zato je pokušao da ugrize ruku koja ga je nahranila vlašću. Međutim, dobio je bolan udarac i onda ponizno podvio rep. Što ne znači da neće ponovo da pokuša da grize. Vuk dlaku menja ali ne i ćud.

Tokom prošle godine Vučić je ubrzano počeo da obavlja domaći zadatak. Ali tako što se i dalje povremeno busa u svoja srpska prsa. On i njegov politički učitelj Šešelj mogu to da rade dok gaze srpske interese. Bezočni su i licemerni do kraja.

A Vučićev opskurni ali u odnosu na Šešelja drugorazredni propagandista Bokan – nekada osuđivan za iznudu – nedavno je zbog njenog nacionalnog porekla blatio Mariniku Tepić da je „rumunski neprijatelj“, a sada – kada Vučiću odgovara da na par dana ponovo igra patriotsku igru za unutrašnju upotrebu – njegovi tabloidi veličaju Rumune zbog ponašanja njihovih navijača u Prištini. Kod političkog kiča je, koliko god to bilo degutantno, u komunikaciji sa javnošću sve moguće. Ali nije to najgore. Mogući su i razni, neprincipijelni, u svakoj krajnosti za naciju rizični obrti.

Do juče je, prvo polovično a onda i potpuno, Vučić olako davao Kosovo radi vlasti, što je neka vrsta sprovođenja državnog udara odgore, a sutra je, verujem, spreman da izazove rat. Ko kvislinški prodaje državu, uvek je spreman da izda i one kojima služi. Ne zbog odbrane Kosova i Metohije, i ne na način koji koristi odbrani integriteta Srbije, već stoga što veruje da od aktuelnog narodnog gneva koji jača iz dana u dan, ne mogu da ga spasu spoljni faktori kojima se klanja. Pa mu treba, potencijalno, za njega spasonosni haos.

Samozvanom gospodaru Vučiću, političkom čedu Ludviga Šešelja, ništa nije sveto, a ponajmanje to su životi građana Srbije, bilo na severu Kosova ili na nekom drugom mestu. Zato, ako definitivno proceni da je njegova vlast ozbiljno ugrožena a oni od kojih očekuje pomoć nju mu na adekvatan način ne pružaju, čini mi se, spreman je da zaigra na sve ili ništa.

Izvući će sablju i jašući na Bokanu, krenuće „napred“, naravno na kraju kolone. Uz rizik za Srbiju. Sebi, bar tako misli, već je obezbedio neko bezbedno utočište. Ako nije više moguće u Monaku i Dubaiju, gde bi radije bio, onda bar u Ašhabadu ili na drugom mestu, gde veruje da ne može da ga pogode „afera bumeranzi“. To je logika zasnovana na krajnje vulgarnom kič i ološ patriotizmu. Gledaj samo sebe dok se kuneš u državu i naciju.

Autor:Dragomir Anđelković, istoričar i politički analitičar