Ko želi da vodi Srbe – mora da bude alfa čopora. Mora da bude Đoković, Jokić ili „zvečanski osvetnik”. Probajte. Pokažite zube. I nemojte se čuditi kada oni koji nam žele zlo ustuknu
Tri vinjete u proteklih mesec dana ilustruju stvarni karakter Srba.
Prva: Kada su, tokom mirnih protesta u Zvečanu na severu Kosova i Metohije, napali tzv. kosovsku policiju i NATO, Srbi nisu bežali i kukali po medijima da su žrtve. Umesto toga, slika „zvečanskog osvetnika” koji bije okupatore (jednog od njihovih batinaša) palicom već je osvanula na muralima.
Druga: Novak Đoković osvaja svoj 23. Grand Slem u Parizu i vraća se na čelo rang-liste. Iako je po opšteprihvaćenim standardima time postao najbolji teniser svih vremena, zajedljivi zapadni novinari očas pronađoše izgovore kako, eto, nije baš sasvim tako. Ali kada su pitali Novaka da li mu smeta dobacivanje publike (i zlih medijskih jezika) on se samo nasmejao. „Ne smeta mi. Nastaviću da pobeđujem.”
Treća: Nikola Jokić dovodi Denver nagetse do titule NBA lige i dobija priznanje za najboljeg igrača. Uspeh somborskog gorostasa je tim veći jer su ga dugo kritikovali što igra drugačije nego što su u Americi navikli. Sad se mnogi američki igrači ljube po tri puta i cupkaju kolo. Ali te večeri je Jokiću glavna bila porodica – kćerka i žena, koja je kao beba od sedam meseci pretekla 1995. od ustaškog progona.
Šta je zajedničko u ove tri slike? Snaga. Čast. Dostojanstvo. Integritet. Principi. Niko od njih se ne stidi sebe. Niti je voljan da se sebe odrekne kako bi se dodvorio drugima – koji ih takve nikada ne bi ni voleli ni prihvatili. Autentični su, u svetu punom lažnjaka.
Zato nisu Srbi jedini koji vole Đokovića i Jokića, već imaju navijače širom sveta. Zato i batinaši NATO-a poštuju „zvečanskog osvetnika”, daleko više nego kukavice koje su bili pozvani da „zaštite”.
Jedno veliko naravoučenije iz ove tri slike je i da doslednost i držanje do svojih principa – bez obzira na cenu – vode do pobede. Pitajte Đokovića. Njega su deportovali iz Australije i zabranili mu ulaz u SAD, samo zato što istinski veruje u slobodu. Bio je favorit da osvoji oba turnira. Samo, da li bi 25 grand slemova bilo vredno njegove časti? Kao pravi Srbin – odlučio je da ne bi.
Đokovićeva čvrstina principa sušta je suprotnost jednom broju ljudi koji su izabrali kompromise. Neki male, neki velike. Ovi potonji su postali „slučajni Srbi”, koji bi najradije da su bilo šta drugo. I oni danas najviše sikću na Đokoviće, Jokiće ili Srbe sa Kosmeta, jer ih bolno podsećaju na ono što su odbacili. Njihov glasni ali impotentni bes odraz je nepreboljene frustracije ljudi koji su se odrekli sebe za šaku grantova.
Kako se kod nas kaže, „koga nema, bez njega se može”. Ako spoznaju svoje grehe i pokaju se, takvi će jednog dana moći da se vrate. Mi smo ipak velikodušan i tolerantan narod. Nekad možda i previše.
Nekada je bilo opšte mesto da je osnovna karakteristika Srbina otpor lažima i tirjanstvu. Ove tri slike nas podsećaju da je to i danas istina, ma koliko se neki ljudi trudili da to zaborave.
Jedna od najvećih laži koje su prodali Srbima posle „žutog oktobra” 2000. je da moraju da postanu nešto drugo kako bi „živeli kao sav normalan svet.” Samo je podaništvo put do mira i prosperiteta, uporno su nam govorili, dok je bilo kakva odbrana sopstvenih interesa nedopustiva agresija. Ništa od toga nije bilo istina, dabome. Slabost i podilaženje samo su prizivali poniženja i zlodela.
Mnogi koji su poslednjih decenija hteli da predvode Srbe su nažalost usvojili mentalni okvir naših neprijatelja. Neki iz oportunizma, drugi iz zlobe. Neko vreme bi ih to održavalo na vlasti, ali nikada nije donosilo obećane rezultate. Nije ni moglo. Ne lažima se kuća ne gradi. Ko pokušava, odgovara onoj čuvenoj definiciji ludila.
Jedan od tih vanjskih pogleda na Srbe ih zlobno vidi kao magarce, kojima se upravlja pomoću „štapa i šargarepe”. Drugi, dobronameran ali jednako pogrešan, smatra da je u pitanju stado ovaca kojem je samo potreban bolji pastir.
A trebalo bi da je jasno, ne samo iz tri gorespomenute slike već i iz cele naše istorije – što usmene što pisane (ali ne falsifikovane) – da Srbi nisu ni magarci ni ovce. Ako smo bilo šta, onda smo vukovi. Ko želi da vodi Srbe – mora da bude alfa čopora. Mora da bude Đoković, Jokić ili „zvečanski osvetnik”. Probajte. Pokažite zube. I nemojte se čuditi kada oni koji nam žele zlo ustuknu.
autor:Nebojša Malić
Naslovna fotografija: Georgi Licovcki/EPA-EFE/TASS
U nečem suštinskom, se ne slazem sa Nebojšom Malićem !! “ SLUČAJNI SRBI “ na koje se odnosi tekst, nisu ni najmanje “ SLUČAJNI “ !!! Oni su veoma pazljivo izabrani, izvučeni gumenim rukavicama, iz najdubljeg ljudskog smrada i blata koji se u Srpskim zemljama mogao naći. Okupani i naparfeisani, nikada nisu mogli niti mogu da sakriju smrad svoje bijede, kukavičluka, podaništva……
Njih je mogao izvući samo najveći i najjači Srpski neprijatelji. Da se oni nisu duboko umješali u našu stvarnost, pomenute spodobe bi zauvjek ostale u talogu, blatu, smradu, kao isti takvi, u svakom društvu i zajednici. Otreznimomo se i budimo kritični sami prema sebi. Dozvolili smo si da nam nametnu Lugare, Kebare, Altlagića i Brnabićku, da nam unutrašnje poslove vodi “ keramičar “ , a elektroprivredu “ roštilj majstor “ !! Vučić je tu samo “ trešnja na vrhu torte “ !Tačno je da je to financirani projekt iz vana, ali je tačno da smo mi ostali isuviše pasivni na toliku sramotu………. a sve je počelo “ petog oktobra “ , opet rezija, organizacija i financije iz vana………. ( sve besplatno, a zivota i postojanja nas košta ) !!!