U govoru prilikom nedavnog obeležavanja godišnjice SANU predsednik Vučić je pomenuo da očekuje da će naredna godina biti „najteža u našoj savremenoj istoriji“, kao i da veruje da će veliki deo poteškoća i problema rešiti (ne pominjući kako).
Teško je u to poverovati; da se podsetimo, mi smo u poslednjih tridesetak godina doživeli raspad države, stravične ekonomske sankcije, građanski rat u kome se borio srpski narod u okruženju, NATO bombardovanje, povlačenje vojske i policije sa Kosova i Metohije i proglašenje „nezavisnosti“ naše južne pokrajine (daleko od toga da smo ovim iscrpeli listu).
Izlišno je reći da nam u ovom trenutku ne preti nikakvo bombardovanje niti bilo kakve katastrofalne ekonomske sankcije. Pritom, vlast stalno pominje kako smo „ekonomski tigar“, sa ogromnim deviznim rezervama, pet milijardi evra u trezoru Ministarstva finansija, nikad većim platama i penzijama u evrima i slično.
Ipak, čini se da predsednik nije mnogo pogrešio kada je njegova lična karijera u pitanju; izvesno je da se pred njim nalaze najveća iskušenja do sada.
Zato nije naodmet i da se podsetimo duhovite priče o dva pisma iz perioda Sovjetskog Saveza.
Osećajući da mu se bliži kraj života, Staljin je pozvao Nikitu Hruščova koga je smatrao za naslednika. Upozorio ga je da će na čelu države biti veoma usamljen i na kraju sastanka je rekao da mu je ostavio dva pisma u kojima se nalaze njegovi najmudriji saveti na dnu fioke radnog stola, uz poruku: „Nemoj da otvoriš prvo pismo sve dok stvari ne postanu stvarno izuzetno teške. Drugo pismo treba da otvoriš samo kada si potpuno očajan i ako si siguran da ne postoji rešenje za tvoje probleme.“
Posle kratkotrajnog „medenog meseca“ na vlasti, Hruščova su zatekli veliki problemi: izuzetno loša žetva, petogodišnji plan koji je kasnio dve godine, pritisak političkih suparnika u vrhu partije… Ne znajući kako dalje, Hruščov je, u tri sata ujutru, otvorio prvu kovertu.
U pismu se nalazila samo jedna rečenica: „Za sve okrivi mene… Staljin“.
Hruščov je poslušao preporuke i optužio Staljina za sve nevolje. To je upalilo i Hruščov se ponovo našao u „medenom mesecu“. Međutim, posle nekoliko godina počeli su da se gomilaju novi problemi: Kubanska kriza, oružani sukobi na kineskoj granici, novi pokušaj smene…
U potpunom očajanju, Hruščov se setio drugog pisma. I u njemu je poruka bila kratka: „Napiši dva pisma… Staljin“.
Priča o dva pisma spada u dobre šale koje su kružile u doba Hladnog rata, ali se može primeniti na situaciju u kojoj se nalazi Aleksandar Vučić.
Nema nikakve sumnje da je Vučić uspeo da uvede de fakto jednopartijski sistem i da je potpuno usamljen na vlasti. Kao i u našoj priči, za ogromne probleme koji su ga sačekali na početku vlasti, okrivio je prethodnike. Ta tehnika je bila više nego uspešna, pošto je obezbedio „medeni mesec sa narodom“ i više od 10 godina vlasti.
Naravno, posle toliko vremena stari „recept“ više ne pomaže. Vučić je suočen sa sve većim problemima i na domaćem i na međunarodnom planu; njegov očaj se vidi ne samo iz obraćanja u Akademiji, već i po izrazu lica koje jasno pokazuje unutrašnji nemir i nezadovoljstvo. Ne možemo znati šta je sve obećao Zapadu, a ni Istoku, ali se vidi da su obe strane njim nezadovoljne. Na unutrašnjem planu nezadovoljstvo je sve veće, jer je narod postao svestan debakla njegove kosovske politike, a inflacija je izuzetno osiromašila najveći deo stanovništva, osim malog dela koji se enormno obogatio u Vučićevo vreme.
Zato je možda nastupio trenutak da Vučić napiše dva pisma…
autor:BOGDAN PETROVIĆ
