U klisuri reke Rzav nalazi se manastir koji je stariji od same višegradske ćuprije. Manastir Dobrun, u starim izvorima poznat kao Kruševo, smestio se u brdovitom kraju na kilometar od graničnog prelaza Kotroman. Rušen je još od vremena turskih osvajanja zapadnih delova Srbije.
Despot Stefan Lazarević i kneginja Milica manastir su obnovili početkom HV veka. U zapisima stoji, da je u vekovima koji su usledili rušen čak 7 puta uključujući i rušenje u Prvom svetskom ratu. Naredno rušenje je bilo katastrofalno. Nemci su manastir koristili kao skladište mina, koje su aktivirali tokom povlačenja 1945. godine i sravnili ga sa zemljom.
Danas je ovo obnovljen manastir sa monaštvom. Posvećen je Uspenju Presvete Bogorodice. Najpoznatija njegova, do danas sačuvana, freska je freska cara Dušana sa ženom Jelenom i sinom Urošem.
Kada se početkom XIX veka spremao Karađorđev ustanak protiv Turaka, u manastiru Dobrun jedno vreme je boravio i vožd Karađorđe. Planovi kao i sve ono što će uslediti kovalo se upravo ovde. Njegov plan je bio da se ustanak digne i na drugoj obali Drine, kako bi Turci morali da se bore na više frontova. Vožd je u to vreme spavao u keliji sa monasima. Zato ne treba da čudi što iznad manastira Dobrun danas stoji vožd Karađorđe koji čuva manastir. U to ime je, povodom obilježavanja 200 godina od Prvog srpskog ustanka 2004. godine, manastir Dobrun postao bogatiji za Karađorđev konak. Tu su, takođe, smešteni i muzej, galerija, kao i muzej Mitropolije dabrobosanske.
Za vremena drugog rušenja manastira Dobruna početkom XVI veka, u selu Bezuje na Pivskim vrletima u bratstvu Gagovića rodi se Bajica Nenadić. Odrastao je u blizini pećina za odgoj sokolova za lov, što je u to vreme plaćano suvim zlatom. I njega će, kao i ostale najjače srpske dečake, ubrzo pokupiti devširma iliti danak u krvi. Dobi on kasnije ime Mehmed-paša, a kako su osmanski veziri i paše uz ime i zvanje nosili i mesto rođenja, on postade Sokolović. Na stenovitom vidikovcu iznad mesta gde se sudaraju reke Piva i Tara i danas postoje ostaci Soko grada. Sećajući se kako je baš tu gledao sokolove i mesto gde Piva i Tara stvaraju reku Drinu, Mehmed-paša dade sagraditi na Drini ćupriju kojoj ravne nema. U vreme kada je najstrože bila zabranjena gradnja crkava i popravka oštećenih, Mehmed-paša ih krenu podizati.
U rodnom mestu stare Hercegovine sa mitropolitom hercegovačkim Savatijem Sokolovićem, svojim sinovcem, učestvuje i u građenju manastira Piva. Pivski manastir je zbog kasnije izgradnje hidroelektrane na Pivi, kamen po kamen sa 1.260 kvadrata freskaka prenet i sagrađen na drugom mestu. Danas je to jedini manastir na svetu na čijem je freskopisu oslikan neki osmanski vladar. To je upravo Mehmed-paša Sokolović. Na vrhuncu svoje moći Mehmed-paša je sagradio i Arslanagića most u Trebinju, most na ušću Žepe u Drinu, ćupriju u Sarajevu, Vezirov most u Podgorici. Podizao je mnoge česme širom carstva od kojih je svakako najpoznatija ona na Kalemegdanu. Ovom gradnjom Mehmed-paša pokušavao je da pridobije ljude ovih krajeva kako bi postao sultan pošto je za vreme njegovog vezirstva umro Sulejman Veličanstveni. Mislio je da će gradnjom, i svojom trenutnom moći u carstvu, moći da preskoči onaj kanon po kome sultan može biti samo potomak sultana Osmana. Nije to uspeo i zbog toga je na kraju pao u nemilost. U Višegradu danas stoji spomenik Mehmed-paši Sokoloviću.
Ipak, njegova ćuprija na Drini danas je poznatija po istoimenom delu nobelovca Ive Andrića, nego po njenom „investitoru.” Ploveći nizvodno, nekih desetak kilometara od ćuprije, dolazi se do mesta gde je Drina najšira i meri ceo kilometar. Onda Drina pokazuje zašto ima treći najdublji kanjon na svetu, te nakon par metara plovi se između tesnaca gde se stene skoro dodiruju. Odmah iza tih litica ukazuje se scena koja ledi krv u žilama. Kajaci, regate, privatni čamci sa gitarama i roštiljima, gase se i sve utihne kada se uplovi u ovaj dio Drine u mestu Stari Brod. Kamene skulpture iz vode kao da poručuju da je ovde na današnji dan 1942. godine nastalo veliko stratište srpskog naroda. Ono spada u 10 najvećih srpskih stratišta za vreme Drugog svetskog rata, a tu je konkurencija zaista velika.
U januaru ’42. godine počela je ofanziva 718. nemačke divizije i ustaške Crne legije. NDH-a je uspela da svoje granice učvrsti na Drini, sa ciljem da tu regiju očisti od srpskog stanovništva. Nemci su manastir Dobrun počeli punom parom puniti minama. A, ustaše na belom konju predvodio je Jure Francetić.
Olovo, Kladanj, Han Pijesak, Rogatica, Sokolac, Pale, desetine hiljada žitelja ovih mesta krenulo je u zbegove ka Višegradu i Drini tražeći spas. Želju da pređu ćupriju na Drini i nađu spas u Srbiji ugasili su im italijanski vojnici. Ćupriju je prešao samo onaj ko je imao da plati u novcu ili zlatu.
Ustaša koji su su izbili na Drinu bilo je izrazito malo, to su bili uglavnom poislamljeni Srbi u ustaškim redovima. Kako su ustaše, još od Sarajeva, prolazile kroz muslimanska sela, tako bi oni postajali njihovi jurišnici, a Srbi do danas nisu shvatili da rimokatolička crkva koristi islam u uništenju pravoslavlja. Drina je tog dana plivala u krvi. Samo od 35 članova porodice Đebić, progutala je njih 25. A, da ne bi žive padale koljačima u ruke, majke su svesno bacale decu u zelenu grobnicu vičući „eto i mame za vama.” Samo su retki uspeli da završe u čamcima koji su stigli sa druge strane, gledajući kako im članovi porodice ostaju na obali. Vele da je spreman momak toga dana mogao pretrčati Drinu skačući sa tela na telo a da ne ukvasi noge. Pokolj Srba na Drini zaustavili su Nemci koji su se punim gasom motornim čamcima dovezli iz Višegrada. Preživeli kažu da su šokirani Nemci, videvši scenu u vodi, urlali „curik ustaš” pucajući razjarenim ustašama iznad glava. Čitave porodice sarajevsko-romanijske regije zatrte su tog proleća. U svom izveštaju upućenom komandi Vermahta pisanoj 19. maja 1942. godine nemački general Edmund Glez piše: „Među 6.000 ubijenih, poklanih, kao i onih koji su skočili u Drinu, je 4.000 žena i dece. Ustaše su svoje akcije zaprljale nedelima najgore vrste.”
Tog 22. marta, na Mladence, u Drinu je držeći se za ruke skočilo i 326 devojaka. Izabrale su smrt u mutnim dubinama Drine, kako ne bi bile mučene i obeščašćene…
Autor: Deki RS
