Dobar deo života potrošio sam izučavajući ovu materiju. Posle svega mislim da hladne glave, na osnovu svih činjenica, mogu mirno da kažem: ne postoje čvrsti dokazi o Kalabićevoj izdaji
Zbog aktuelnosti teme, još jednom objavljujemo drugi deo eseja Igora Ivanovića (prvi možete pročitati OVDE) o sudbini komandata Gorske kraljeve garde JVuO Nikole Kalabića.
Kalabićeva sudbina po mnogim svedočenjima nije bila ni približno onakva kakva je predstavljena u državnim dokumentima, već je po svemu sudeći Nikola Kalabić poginuo 19. januara na Bogojavljanje 1946. godine kod Degurićke pećine (Gradačka klisura, valjevski kraj), kada je sa grupom svojih boraca upao u Ozninu zasedu. Ovo potvrđuje neposredni svedok major Milan Stojanović „Ciga“ (jedno vreme rata komandant Topličkog korpusa) koji je kasnije emigrirao, prvo u Italiju a zatim u Ameriku. Svoje svedočenje dao je kapetanu Radomiru Petroviću Kentu, dok su zajedno bili u Italiji. Istu priču potvrđuje i porodica Stanoja Jovanovića rođenog u Milutovcu kod Trstenika, koji je uhapšen u borbi u kojoj je stradao Kalabić, da bi kasnije bio streljan u Valjevu. Porodica je priču saznala preko dr Vasilija Jovanovića, načelnika milicije u Kruševcu. Isto kaže i Ljubinka Andrić iz Valjeva potvrđujući da je dan pre pogibje Kalabić bio kod svoga jataka pukovnika Vojislava Brankovića na slavi Jovanjdan u Žabarima kod Valjeva. Branković je poginuo na svoju slavu, a Kalabić u jutro sledećeg dana. Prota Mihailo Danilović iz Gornjeg Milanovca daje izjavu u kojoj potvrđuje Kalabićevu smrt na Bogojavljanje 1946. godine u Gradačkoj klisuri, odnosno u Deguričkoj pećini, koju su mu potvrdili neposredni svedoci iz Kalabićevog okruženja Milutin Marković, Milija Milić, Boža Božanović i Veljko Kostović. Bili su četnici Rasinskog korpusa koji su krajem rata pridodati Kalabićevoj grupi, i svi su rodom bili iz okoline Brusa, kao i prota Mihailo Danilović. Potporučnik Milomir Sajić iz sela Dići kod Ljiga, koji je u ratu bio u Vrhovnoj komandi kurir, da bi se posle rata krio sa grupom poručnika Ivana Ponjavića, potvrđuje sve navedene reči. Čak i neki bivši akteri događaja koji su bili pripadnici režima direktno ili indirektno negiraju zvaničnu državnu verziju, poput Titovog generala Đoka Jovanića ili Mileta Bulajića, oznaša sa sporne fotografije u kojoj odabrani pripadnici Ozne okružuju Kalabića. On kaže: „Ja ne znam ko je Kalabić. Da li je to Kalabić ili neko lažan, ne znam. Nikada ga pre…(misli se na fotografisanje) nisam video…Niko nas nije obučavao! Ne znam ko je taj Kalabić!“ Zanimljivo je da na terenu, u šta sam se lično uverio kao planinar, narod u selima oko Degurićke pećine (sela Degurić, Belić, Dračić, Bujačić i dr) ovu pećinu naziva „Kalabićeva pećina“. Na pitanje meštanima zašto je tako nazivaju, odgovaraju da je to zato što je tu poginuo Nikola Kalabić.
Lični osvrt
Nadam se da će mi na ovom mestu g. Predrag Marković, kao i budući čitaoci dozvoliti da budem delimično ličan. Ja sam unuk četničkog oficira majora Bože Ivanovića, komandanta Druge Topličke brigade, koji nije izdao Dražu i koji je život završio u paklu Zelengore. Kažem nije izdao, jer je na sastanku kraj Modriče bio zagovornik teze da ne treba ostajati u Srbiji, već da treba bežati na Zapad. Tada se i zamerio Draži, koji je bio ubeđen da će se povratkom u Srbiju situacija izmeniti u korist ravnogoraca, bez obzira što je svetski rat već bio završen i što je uspostavljen novi međunarodni poredak. Moj deda je ostao uz Dražu do kraja, dao je reč i zakleo se na vernost, nije mu padalo na pamet da pokuša separatni proboj prema Zapadu, iako je dobro znao po rečima mnogih svedoka da se ostankom bliži katastrofa (što se i dogodilo). Zato sam imao i snažan lični motiv da vidim da li je Kalabić, koji je bio na višem položaju u pokretu od moga dede i mnogo bliže Draži, možda izdao spasavajući sopstvenu glavu. Čini mi se, da bi mi bilo za nijansu lakše, kada bi se nedvosmisleno dokazalo da je postojala takva izdaja. Nekako bi mi deda izgledao još bliži prema nebu, obzirom da se poput mnogih ravnogorskih oficira odlučio na samoubistvo da ne bi pao u ruke partizanima. Zato sam kao i mnogi četnički potomci potrošio dobar deo života na izučavanju ove, za nas životne materije. I posle svega, mislim da hladne glave, na osnovu svih raspoloživih činjenica, mogu mirno da kažem: ne postoje čvrsti dokazi o Kalabićevoj izdaji!
Ja u ovom tekstu nisam navodio svedočenja oznaških oficira i njima bliskih državnih rukovodilaca koji su potvrđivali u javnosti verziju Kalabićeve izdaje. Iz prostog razloga što su svi na neki način stali iza zvaničnih državnih verzija ovog događaja ili iza memoarskih knjiga koje su napisali neki od oficira Ozne. A ove verzije, kao što se vidi iz prethodnog štiva, imaju previše nelogičnosti, materijalnih netačnosti, dokazanih falsifikata ili namerno sakrivanog i uništenog materijala. Zato intelektualac koji drži do sebe i koji se trudi da bude nezavisne pameti, ne sme u ovim okolnostima u javnosti eksplicitno da tvrdi kako je „Kalabić izdao Dražu Mihailovića“. Ukoliko mu sa druge strane dokazi o tome da Kalabić nije izdao Dražu nisu dovoljno čvrsti, dužnost mu je da svoje reči u javnosti opreznije i suptilnije izgovori (recimo „ne postoje čvrsti dokazi ni za jedno ni za drugo“ ili „ima indicija ali i kontra-indicija“) ukoliko i dalje veruje u državne verzije Kalabićeve izdaje. Jer šta drugo intelektualac ima da ponudi osim reči, bilo pisanih bilo izgovorenih?
Pretpostavka krivice?
Ne mogu da objasnim kako je celokupnoj javnosti u ovom višedecenijskom istorijskom slučaju podmetnuta jedna ogromna nelogičnost, kako je vešto ostala neprimećena jedna velika zamena teza? Traži se da nezavisni istraživači dokažu Kalabićevu nevinost a da država pre toga nije pružila dokaze o Kalabićevoj izdaji! Zar nije pretpostavka nevinosti ispred pretpostavke krivice?! Da li ovakva praksa nasleđuje zlokobni besmisao nekadašnje ideološke „Državne komisiju za utvrđivanje ratnih zločina i njihovih pomagača“ prof Dušana Nedeljkovića, koja je bez sudskih procesa, sa fantomskim „svedocima“, ne kao sud već kao komisija (?!), propisivala nečiju ulogu u „zločinu“? U nesrećno doba kada se političkim dekretom određivalo ko je bio ratni zločinac i tako mu se „za pet minuta“ stavljala stigma koja i danas prati njegovo potomstvo. A onda bi vremenom svi dokazi koji govore suprotno, kao u slučaju Kalabića, volšebno nestajali. Od srpske javnosti se traži da bezrezerno veruje državnoj verziji događaja, uporno i glupo, iako su mnogi od ponuđenih dokaza pali u vodu?! Kako verovati državi koja jedina nije otvorila dosijea, koja nije iskopala masovna groblja nastala na samom kraju i neposredno posle rata u kojima su pokopani nevini ljudi koji su stradali od ruku partizana – njih 60.000 popisanih imenom i prezimenom (i bar još toliko nepopisanih zbog uništavanja dosijea, naročito u Beogradu!)? Kako verovati državi koja je falsifikovala skoro celokupnu istoriju Drugog svetskog rata i decenijama snimala lažne fimove i lažne serije, pisala lažne knjige i lažne studije? Kako verovati državi koja je ubila skoro 3 puta više pravoslavnih sveštenika od ustaškog pokreta? Kako verovati državi koja je na montiranom procesu ubila generala Mihailovića a onda sakrila njegov grob? Kako verovati državi koja je polupismenog čoveka sumnjivog identiteta proglasila „najvećim sinom naših naroda i narodnosti“ i sagradila mu mauzolej u prestonici na otetom zemljištu, decenijama prećutkujući njegova ubistva svih konkurenata u komunističkom i partizanskom pokretu?
Kako verovati državi koja je Ustavom iz 1974. godine osakatila Srbiju (samo je nekadašnji oficir Ozne narodni poslanik Radenko Mandić glasao protiv)? Kako verovati državi koja je falsifikovala celokupnu istoriju Ravnogorskog pokreta i izjednačila ga sa ustašama, koje su pobile nekoliko stotina hiljada nevinih Srba svih uzrasta? Kako verovati državi koja još skriva zločne iz Užičke republike i potom iz Bosne i Hercegovine, i koja još skriva zločine Pasjih groblja? Kako verovati državi koja je podigla spomen-obeležja ubicama Stjepanu Filipoviću, Đuru Đakoviću, Dragici Pravici, Moši Pijadeu, Savi Kovačeviću, Ivanu Milutinoviću, Žikici Jovanoviću Špancu i drugima, koji su sa ponosom ubijali srpske domaćine, „solunce“ i državne službenike? Kako verovati državi koja je samo u ovom „slučaju Kalabić“ uhvaćena u nekoliko očiglednih fasifikata poput fotografija, dnevnika i slično? Kako onda u današnje vreme drugačije da nazovemo ovaj fenomen nego kao „duboka komunistička država“?
Nepostavljena pitanja
Predrag Marković bi kao istoričar koji je na čelu državne institucije i kao političar koji je u vrhu partije koja skoro da od 1945. nije sišla sa vlasti u Srbiji, morao da javno postavi sledeća pitanja: Zašto ova država krije 4 romana-rukopisa dr Stevana Moljevića ispisana rukom u zatvoru? Zašto krije, ako postoji, i peti ispisan takođe rukom koji govori između ostalog i o izdaji Kalabića? Zašto stručna javnost nije u mogućnosti da uporedi svih pet rukopisa i utvrdi da li je ista ruka sve pisala? Zašto ova država krije dnevnik čuvenog pisca i najbližeg Dražinog saradnika Dragiše Vasića „Istorija Ravne Gore“, koji bi mnogo toga objasnio? Zašto ne pruži odjednom sva dokumenta širokoj javnosti na uvid, nego pušta „na kašičicu“ pa brzo povlači samo komade, kada se utvrdi da se opet preigrala? Zašto uvid u takvu dokumentaciju imaju samo odabrani i to veoma retko? Zašto se prećutkuje i sakriva neslavna engleska (ili američka) uloga u mnogim od ovih događaja? Ako je Kalabić stvarno izdao Dražu, pa kasnije živeo negde u Bosni pod lažnim identitetom sve do smaknuća (kako tvrdi država), zašto se onda ne otkrije na kojoj adresi je živeo, pod kojim imenom je živeo, kako je ubijen, gde i pod kojim imenom je sahranjen? Zašto se onda ne otkopa taj grob i ne utvrdi razlog i vreme smrti pokojnika? Možda bi ovakva procedura dokazala da Kalabić jeste izdao Dražu, ali bi onda svima bilo lakše: kako onima koji veruju, tako i onima koji su skeptični. U sadašnjoj situaciji, sa ovakvim pristupom i ovakvim državnim ponašanjem, moram da napomenem da u Kalabićevu izdaju veruju još samo titoistički sledbenici, neki državni službenici i nešto partizanskih potomaka.
Ova ista grupacija tvrdokornih sledbenika još uvek veruje kako je Ravnogorski pokret bio kolaboracionistički, odnosno da se nije borio protiv Nemaca, izuzev što je „bilo četnika koji su se borili protiv Nemaca, ali u tim borbama nije učestvovao Kalabić“ – kako je izjavio dr Marković. Nema potrebe dokazivati da se Ravnogorski pokret jeste borio protiv Nemaca jer je reč o najelemetarnijoj istorijskoj činjenici. Srećom, danas je postalo besmisleno trošiti vreme i prostor na ovakvo dokazivanje, jer Broz, i pored sveprisutnosti u popularnoj kulturi, više nije živ. Pa u samom istorijskom institutu, na čijem čelu je Predrag Marković, rade naučnici koji su desetinama knjiga neupitno dokazali da je Ravnogorski pokret čitavoga rata bio antinacistički i da su Nemci sve svreme rata pokušavali da ga unište. Ali treba napomenuti da se i Kalabić borio protiv Nemaca praktično čitavoga rata, kao i da postoje istorijski dokumenti koji to potvrđuju: od prvog nemačkog pokušaja hvatanja Draže u poznu jesen 1941. godine, pa sve do kraja rata. Dovoljno je samo da navedem dve velike nemačke akcije, „Rudnik“ iz 1943. godine (gde je na strani okupatora komandovao lično komandant nemačkih snaga u Srbiji general Paul Bader, a na strani četnika upravo Nikola Kalabić), i „Hajka“ iz 1944. godine, u kojima je učestvovalo skoro 10.000 hiljada nemačkih, bugarskih i ljotićevskih snaga, uperenih kako protiv Kalabićevog Korpusa gorske garde, tako i protiv još tri ravnogorska korpusa.
Zbilja mi nije jasno kako je došlo do konstatacije da Kalabić nije uzimao učešća u borbama protiv Nemaca, kada je i radnja samog filma „Opkoljeni“ rađena po nesumnjivoj istorijskoj građi, koja opisuje upravo takvu borbu u jesen 1942. godine, kada je Kalabić upao sa nekoliko svojih ljudi u nemačku zasedu. Autor je pomerio iz tehničkih razloga ovu filmsku radnju za par meseci, događaj se u stvarnosti odigrao na zimu te godine. Tada je oko 500 Nemaca i oko 500 Ljotićevaca napalo u selu Staparu ravnogorske poručnike Nikolu Kalabića i Neška Nedića sa njihovim pratećim ljudstvom od oko sto boraca. U arhivima se nalaze Kalabićeve depeše upućene Draži u kojima u opisu ovog događaja on izveštava da je uhvaćen Neško Nedić, a da je poručnik Milan Vitas izvršio samoubistvo da ne bi živ pao u ruke neprijatelja. U narednim danima, nakon razbijanja četničke formacije na male grupe, Kalabić je sa nekoliko svojih ljudi upao u obruč (o čemu govori film „Opkoljeni“), iz koga je uspeo da se izvuče. Tih dana je ucenjen u Valjevu na 2.000.000 ondašnjih dinara, a preko zvučnika je pozivan narod da ga izda ili ubije. Zbog svega je platila njegova porodica, koja je bila razbijena, neki u logoru, a neki prvo u begstvu, pa onda u zatvoru. Nije na odmet da na ovom mestu podvučem da su Nemci maltretirali Kalabićevu porodicu, ali je nisu ubili. Za razliku od njih, komunisti (partizani) su 1945. godine ubili Kalabićevog petnaestogodišnjeg sina Milana!
Pre nego što krenem na drugu tačku iz Markovićeve argumentacije, dužan sam da se na ovom mestu zahvalim radu g. Miloslava Samardžića, iz čijih sam knjiga koristio najviše podataka. Ne mogu da se ne upitam, kako je moguće da jedan deo državnih istoričara preskače njegova dela iz ravnogorske tematike, iako intimno svi znaju da je naš najbolji poznavalac predmetne materije. Obrazloženja da nije iz Beograda, kao i da je istoričar amater koji nije studirao istoriju, su argumenti upereni lično protiv njega samog, i veliko je pitanje da li kao takvi i najmanje „piju vodu“. To ne mogu biti argumenti protiv njegovog dela, dela koje se uvek razdvaja od sudbine samog autora i nadživljuje ga, stvarajući sopstveni nezavisni život. Zato se u nauci, kao i u umetnosti, vrednuju jedino dela.
Ratni zločinac?!
Teza da je „Kalabić bio ratni zločinac“ je u našoj javnosti novijeg datuma, bez obzira na pomenutu „Državnu komisiju za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njihovih pomagača“ (ustanovljena odlukom AVNOJ-a u novembru 1943. godine) kojom je presedavao prof. dr Dušan Nedeljković i koja je ovakvu stigmu navukla bukvalno svakom oficiru Ravnogorskog pokreta. Ovde je u pitanju nešto drugo, mnogo podlije. Naime, 2017. godine pred Višim sudom u Valjevu izvršena je rehabilitacija komandanta Gorske kraljeve garde Nikole Kalabića, po zahtevu njegove unuke Vesne Kalabić. Glavni protivnik rehabilitacije je bio zastupnik države Srbije?! Možda potencijalni čitalac pomisli da je pogrešno pročitao narečeno, pa vredi ponoviti: ne države Hrvatske, ne Federacije BiH, ne lažne države Kosovo, već države Srbije! Apelacioni sud ove države, iz Beograda, vraća proces istom sudu u Valjevu, zbog proceduralnih grešaka. I od tada počinje nova podmukla igra nekih organa ove države, konkretno srpskog Tužilaštva. Da bi osujetili rehabilitaciju moraju da dokažu da je Nikola Kalabić bio ratni zločinac.
I pošto nemaju drugih dokaza (jer zločina nije bilo!), tužilac zahteva da kao dokazni materijal uđe knjiga hrvatskog istoričara Milana Radanovića („Kazna i zločin – snage kolaboracije u Srbiji“), koji živi u Zagrebu. A ovaj gospodin da lično bude svedok! I od tada kreće višegodišnje pozivanja Radanovića na ročište u Valjevo, i njegovo prećutno odbijanje, jer se nije pojavio! Tako predmet još uvek stoji u vakuumu. Problem tužilaštva (moram sa gorčinom reći i države Srbije!) u ovom slučaju je što je nekoliko njihovih pokušaja da dokažu Kalabićevu „krivicu“, oboreno čvrstinom dokaza: Kalabić se nije nalazio na mestima koja su oni naveli, jer se po istorijskim dokazima kretao u to vreme po drugim, udaljenim krajevima. Ne kraju, posle svega, ostala su dva lokaliteta iz knjige pomenutog hrvatskog istoričara: selo Kopljari kod Aranđelovca i selo Drugovac kod Smedereva. Ali pre nego što tačno opišem šta se dešavalo na ova dva lokaliteta tokom rata, kao i Kalabićevu ulogu u njima, dužnost mi je da se posvetim hrvatskom istoričaru Radanoviću i njegovoj knjizi, kome naša država toliko veruje i čija je on perjanica u borbi protiv rahabilitacije Nikole Kalabića (?!).
Ko je M. Radanović?
Milan Radanović je po obrazovanju istoričar koji je završio fakultet posle 20 godina studiranja. Njegova knjiga „Kazna i zločin – snage kolaboracije u Srbiji“ nema adekvatnu recenziju, a bilo bi veoma zanimljivo da pokuša da je dobije od bilo koje relevantne naučne institucije u Srbiji, recimo od Instituta za savremenu istoriju, na čijem čelu je prof. dr Predrag Marković. Javnim uvidom u njegovo delanje uočljivo je da ga finansira partija nemačkih komunista, koja je opet na budžetu Savezne republike Nemačke. Penzionisani šef Vojnog arhiva pukovnik Krsmanović Dragan bavio se političko-istorijskim radovima koji su finansirani iz prethodnog izvora, i u pisanoj formi dolazi do stručnog zaključka da Nemačka ovakvim sredstvima decenijama pokušava da umanji sopstveni udeo u zločinima na našim prostorima, prebacujući ih lokalnim formacijama. Svedoci smo da već uveliko traju napori da se izvrši istorijska revizija i ranijih događaja, poput Sarajevskog atentata, uključujući i reviziju svih njegovih posledica.
Radanović priznaje da u svom radu koristi isključivo državno-komunističku istoriografiju, dajući joj značenje apsolutne istine. Čak i izjave posleratnih komunističkih odbora proglašava primarnim izvorom, iako je opšte poznato da se u istorijskoj nauci primarnim izvorom smatra samo onaj dokument koji je nastao u vreme dešavanja predmetnog događaja. U ovoj knjizi autor Ravnogorski pokret naziva kolaboracionističkim a partizanski oslobodilačkim. Ovime je knjiga bespredmetna za našu istorijsku nauku, koja je oba pokreta izjednačila kao „antifašistička pokreta otpora“. Ali to ne smeta srpskom državnom tužiocu! Ne smeta mu ni što je čitava knjiga otvoreno pamfletističkog karaktera, bez ikakve naučne distance i nužne neutralnosti, apsolutno ideološki pristrasna. Ali i kao takva, ova knjiga ne uspeva da smesti Nikolu Kalabića u područje navodnih zločina, čak ni sa netačnim, površnim i najčešće pristrasnim podacima. Ponavljam, po ovoj knjizi, postoje dva lokaliteta, odnosno dva događaja koje treba da posluže kao dokaz: selo Kopljari kod Aranđelovca (negde se naziva selo Kopljare), kao i selo Drugovac kod Smedereva.
Sporni ”dokazi”
Kopljari: ključni dokaz koji Radanović navodi je navodna Kalabićeva depeša od 29. decembra 1943. godine u kojoj se kaže: „U Kopljarima uhvaćeno na spavanju i poklato 24 aktivna komunista od kojih 20 Cigani, koji su priznali da su bili takozvani „jarugaši“, danju rade svoje poslove kući a noću u akciju. Sve sam poklao.“ Depeša kao depeša, nesporna je, ali postoji jedna neupitna činjenica: nije je sastavio i poslao Nikola Kalabić, već pukovnik Jevrem Simić, sa Kalabićeve stanice. On je početkom 1944. godine izveden na sud od strane Ravnogorskog pokreta, osuđen i streljan zbog špijunaže za Nemce po otkriću Saše Mihajlovića Vilija, koji je uhvatio Simićeve kontakte sa Gestapom i Abverom. Direktno je Kalabićeva jedinica izvršila smrtnu kaznu. Simić je optužen za ublažavanje i opstrukciju borbe protiv Nemaca, kao i za zaoštravanje borbe protiv partizana. Šta se stvarno dogodilo u Kopljarima? O kakvih „20 Cigana aktivnih komunista“ govori u depeši pukovnik Simić? Ovde treba pozvati u pomoć detaljno istraživanje Radeta Glavaša iz Aranđelovca, koji je najkompetentnije istražio „slučaj Kopljari“. Iz ovog sela je Milovan Mika Milosavljević, zvani „Kopljarac“ (član OK KPJ za Mladenovac), koji je sa svojom grupom pripadao Kosmajskom partizanskom odredu. Njegova grupa je tokom rata, do maja 1944. godine ubila više od 300 civila – Srba, čija imena su popisana!
Tako su u noći 28. juna 1943. ovi partizani ubili u Aranđelovcu trgovce Đuru i Žiku Aleksića (oca i sina), trgovce Vesu i Milana Stefanovića (oca i sina), vlasnika mlina Dragišu Simića, proizvođača i izvoznika suvih šljiva Petra Uroševića, trgovca Mijaila Petrovića, kafedžiju Svetolika Lazarevića, devojku Ljubicu Mihailović, ćerku bankara Ilije Mihailovića koga su ubili kasnije, kao i radnika Živojina Lazarevića iz Vrbice koji se zatekao u jednoj od kuća gde su partizani upali. Lično je Milosavljević „Kopljarac“ napisao da su ovom prilikom opljačkali 1.092.500 dinara i troja volovskih kola prepunih otetih stvari. U samim Kopljarima, ova grupa partizana iz Kosmajskog odreda masakrirala je 12. oktobra 1941. godine najbogatijeg domaćina Vojina Gajića i bivšeg seoskog kmeta Andriju Stevanovića, a 4 dana kasnije doveli su iz Aranđelovca veletrgovca Hadži Tanasija Dumovića i ubili ga. Prethodno su ga opljačkli, kao i Gajića i Stevanovića. Krajem februara 1943. ubili su na kućnom pragu Luku Miloševića, a iste godine 23. jula ubili su u zasedi Radomira Jovanovića u selu Banja. Na Krstovdan 1943. godine ubili su i opljačkali domaćina Bogdana Boška Katanića. Nema dovoljno prostora, a ni potrebe, da nabrajam sve popisane žrtve ove grupe kosmajskih partizana, dovoljno je reći da je ona bila najveća zločinačka formacija u Srbiji posle okupatora.
Međutim, treba izdvojiti još dva ubistva u Kopljarima, počinjena 15. decembra 1943. godine, zbog kojih je krenula četnička istraga u nameri da se pohvataju i kazne počinioci. Tada su ovi kosmajski partizani sekirom ubili Radomira Vujića pred njegovim maloletnim sinom, i odneli mu iz kuće sve stvari i ušteđevinu od 700.000 dinara. Takođe su opljačkali i ubili Obrena Pantića. Tokom pomenute istrage utvrđeno je da se grupa Cigana (Roma) iz Kopljara učestalo kretala svuda po okolnom zbog njihovog karaktera i zbog poslova koje su obavljali. Tako su imali neposredan uvid u mnoge domove, njihovu bezbednost i slično. Ova grupa Roma je „Kopljarčevim“ partizanima dojavljivala tražene podatke za pljačku i ubistva, modernim rečnikom oni su „tipovali“ žrtve. Priznali su sopstvena nedela i likvidirani su. Nakon toga u Kopljarima i okolnim selima nije bilo više ubistava, sve do „oslobođenja“ krajem septembra 1944. godine, kada kosmajski partizani pokreću novu spiralu zločina. Ali čak i u ovim okolnostima, dokazano je da Kalabića nema nigde na predmetnom lokalitetu, postoje dokazi da je u tom periodu bio u mestu Belosavci
Dešavanja iz Drugovca
Drugovac: nakon svega kreće organizovana četnička potraga za „Kopljarcem“ i njegovim partizanima. Locirani su u aprilu 1944. godine u selu Drugovac kraj Smedereva, gde su formirali Drugovački bataljon. Nekoliko stotina partizana opkoljeno je poslednjih dana aprila od strane četnička 6 korpusa, udarne snage su činili Mlavski i Smederevski korpus (Mlavsko-smederevska grupa korpusa), dok su delovi Gorske garde bili obezbeđenje spoljnog prstena opsade. Čim je otpor partizana srušen, ti delovi garde su odmah povučeni i krenuli u atar Kosjerića, gde se nalazila glavnina Gorske garde. Nakon toga u Drugovcu je na smrt osuđeno i likvidirano nekoliko desetina osoba u režiji prekih sudova, koje su formirali visoki oficiri iz Mlavsko-smederevske grupe korpusa. Dakle, Kalabić nije bio u Drugovcu već u selu Subjel kod Kosjerića (dokaz je i njegova depeša Draži toga dana gde ga izveštava o lokalitetu gde se nalazi) i Gorska garda nije davala članove za preki sud. Sa druge strane, u Drugovcu nije počinjen ratni zločin jer su partizani likvidirani posle borbe, i visoki oficiri Mlavsko-smederevske grupe korpusa su imali pravo da osnivaju preke sudove (za razliku od Vranića gde četnici jesu počinili ratni zločin).
Tako dolazimo do bolne i sramne činjenice o ulozi naše države u prikrivanju najtežih partizanskih zločina protiv srpskog naroda, kao i o njenim neslavnim pokušajima da u višedecenijskom kontinuitetu falsifikuje navodne Ravnogorske zločine. Naš (srpski) državni tužilac ne pokreće postupak protiv dokazanih i popisanih zločina partizanske grupe Milovana Milosavljevića „Kopljarca“, ali sve čini da uz pomoć nestručnih hrvatskih istoričara dokaže Kalabićeve „zločine“ kojih nema. Da li je unutar naše države na delu „duboka komunistička država“ ili je jednostavno čitava naša država „duboka komunistička država“?
Nikad izvini
Nadam se da će mi prof. dr Predrag Marković, kao i budući čitaoci, dozvoliti da ponovo budem ličan. Odrastao sam uz slične kvalifikacije i optužbe na račun moga dede majora (na početku rata: kapetan) Bože Ivanovića komandanta Druge topličke brigade. Sve vreme moga odrastanja i kasnijeg sazrevanja, slušao sam iste fraze: taman kada sam pomislio da više ne postoji takav jezik u Srbiji u suprotno me je uverio državni tužilac u Valjevu sa svojim „dokazima“. Moj otac je potrošio dobar deo svoga života da istraži slučaj njegovog oca (moga dede), odnosno njegovo učešće u Rgajskoj bitki, za šta je u državnoj javnosti oduvek postojala tvrdnja da je kao komandant bio učesnik. A onda su na površinu isplivali čvrsti dokazi: moj deda se u vreme ove bitke 11/12 aprila 1942 godine skrivao kao civil kod rođaka u Nišu, gde je kao kraljev oficir pobegao od Nemaca i kolaboracionih vlasti, nakon kapitulacije i potonje okupacije. Tek par meseci kasnije, početkom juna 1942. godine dolazi je u Toplicu, kada uz asistenciju braće Sotirović počinje formiranje odreda JVuO pod komandom generala Draže Mihailovića. Otvorio se prostor, jer se Paćančev pokret koji je bio jak na jugu, raspao zbog saradnje sa Nemcima. Ne samo da moj deda nije učestvovao u Rgajskoj bitki (samim tim nije ni komandovao) u kojoj su narodne seoske milicije pod vođstvom Milutina Miće Simića iz Gornjeg Statovca potukle i likvidirale Vidojevačku četu partizana sa okružnim sekretarom Sretenom Mladenovićem Mikom i politkomom Gavrom Čehom, nego se moj deda od početka svoga ravnogorskog angažmana zalagao sa Ratkom Pavlovićem Ćićkom, koji je bio istomišljenik sa partizanske strane, za obustavljanje svih sukoba u Toplici između ova dva pokreta (svedok njihovih sastanaka pukovnik Vitomir Stojanović, kasniji načelnik Doma JNA u Nišu) .
Ćićko je nakon njihovih sastanaka nastradao pod vrlo sumnjivim okolnostima, većina istoričara i pisaca dokazuje da su ga upravo zbog ove inicijative sa leđa likvidirali njegovi partizani, po naređenju Josipa Broza Tita. Kada su ovi dokazi isplivali na površinu javnosti, komunističke optužbe nisu prestale, nisu se ni ublažile: jednostavno nastavljen je isti komesraski vokabular, kao da se ponavljaju refreni iz filmova Veljka Bulajića. Nema veze što više nije postojao ni jedan jedini dokaz protiv moga dede, naprotiv bilo je obilje dokaza o njegovoj visokomoralnoj i rodoljubivoj ulozi u ratu. Za „duboku komunističku državu“, kao i u sudskom slučaju Kalabić, dokazi ništa ne znače! Skoro niko se od partizana-komunista nije pokajao, niko se nije izvinio, niko se nije probudio osvešćen. Kažem „skoro“, jer ima i svetlih suprotnih primera: pesnik– partizan Tasa Mladenović se pokajao za grehe koje su komunisti učinili srpskom narodu, a pisac Momčilo Selić ja dostigao moralni panteon kada je napisao roman „Tarin Lug“, koji pokajnički govori o učešću njegovog oca Vladete Selića u zločinima na Pasjem groblju. Zato sam i lično zainteresovan za ishod Kalabićeve rehabilitacije, jer kroz nju preživljavam ponovo iskustvo bolne i nepravedne stigmatizacije. Mislim da mogu da razumem koliko je ona važna Vesni Kalabić, unuci Nikole Kalabića. Važna je i mnogima drugima.
Sekundarna ”slučajnost”
Na kraju mi ostaje da odgovorim i na treću tezu Predraga Markovića. „Savezničko bombardovanje“ Beograda za Uskrs 1944. godine, što ukazuje elementarna logika, nije bilo slučajno. Čak je i Markovićeva pomenuta misao, u kojoj kaže da je Beograd slučajno bombardovan jer su američki avioni zbog magle iznad grada Ploešti u Rumuniji, koji je bio cilj „A“, morali da izruče bombe na Beograd, koji je bio cilj „B“, protivrečna sama po sebi. Ako ste unapred određeni da budete cilj „B“ onda nije postojala slučajnost, već je postojala namera da budete gađani! Druga je stvar što se može reći da je reč o sekundarnom cilju, ali nikako o „slučajnom cilju“. Slučajno bi bilo samo da se neka bomba prilikom preleta otkačila i pala na beogradsko tlo: takva slučajnost se može desiti samo na jednom, maksimalno na dva aviona. A 16. i 17. aprila 1944. godine, na Uskrs, na Beograd je palo 1.457 bombi, zbog čijeg dejstva je poginula 1.161 osoba, ranjeno 1.468 (među poginulima i ranjenima je bilo dosta dece i žena), i srušeno 687 zgrada. Ovakav tragični ishod pokazuje da je ovo „savezničko“ (slučajno!) bombardovanje bilo po posledicama gore za našu prestonicu od onog nemačkog napada iz aprila 1941. godine.
Na jednoj neeksplodiranoj bombi pronađen je ćirlični natpis „Srećan Uskrs“. Po izveštaju ministra Tanasija Dinića tom prilikom u Beogradu je pogođeno mnogo civilnih ciljeva, između ostalih: dečije odeljenje Opšte državne bolnice, Glavna vojna bolnica, Bolnica za duševna bolesti, Bolnica za zarazne bolesti, Centralni higijenski zavod, Ortopetski zavod i bolnica, Dom slepih, Državni dom za mušku decu, Škola za nudilje, Glavni ured za osiguranje radnika, Dom srpske zajednice, Berza rada, čak i Porodilište u Krunskoj ulici! Ako je Beograd „slučajno “ bombardovan u dva praznična uskršnja dana, zašto se onda Titov novi komandant Glavnog štaba Srbije, general-lajtnant Konstantin Koča Popović istakao u odabiru ciljeva za bombardovanje?! I naročito onih ciljeva koji nemaju vojnog značaja – gde je tu slučajnost?!
Ako je sve ovo prethodno izrečeno bilo plod slučajnosti, onda se postavljaju i druga ločična pitanja: zašto je od 07. juna 1944. godine do kraja rata Beograd bombardovan ukupno 11 puta od strane „saveznika“ (vazdušni udari „BAF-a“)? Zašto je Beograd prvi put bombardovan još 20. oktobra 1943. godine od strane Britanskog ratnog vazduhoplovstva (RAF) i Vazdušnih snaga SAD (USAF)? Zašto su „tepih bombama“ (kažnjivo po međunarodnim konvencijama) do maja 1945. godine bombardovani Sremska Mitrovica, Ruma, Kovin, Pančevo,Veliki Bečkerek, Kruševac, Peć, Kragujevac, Smederevo, Paraćin, Bijelo Polje, Prijepolje, Velika Plana, Prokuplje, Kuršumlija, Lebane, Podujevo, Grdelica, Raška, Stalać, Priština, Kosovska Mitrovica, Novi Pazar, Cetinje, Gacko, Bileća, Kolašin, Žabljak, Šavnik, Andrijevica? Nemoguće da je baš sve slučajno. Zašto je 22. jula 1944. godine pogođen voz koji je prevozio građanstvo na relaciji između Kraljeva i Čačka? Zašto je istoga dana na stanici u Kraljevu ubijeno trideset ljudi savezničkim (engleskimi američkim) bombama? Zašto je u noći 11. avgusta 1944. godine bačeno šest bombi na Dečiji dom u Kraljevu? Zašto je uz sveobuhvatnu asistenciju Koče Popovića koji je uporno zahtevao bombardovanje, 6. septembra 1944. Leskovac bukvalno sravnjen sa zemljom? Zašto su uz asistenciju Peke Dapčevića i Mitra Bakića koji su tražili napad, Nikšić i Podgorica uništeni do temelja? U Podgorici je, od strane „saveznika“ Engleza i Amerikanaca, ubijen svaki šesti žitelj! U Nikšiću posle bombardovanja major Salatić šalje depešu Draži: „Narod donosi zaključak: što Pavelić sa Nemcima nije uspeo da uništi, to će dokusuriti Tito sa Englezima“.
Ništa nije slučajno
Da li je slučajno i Novi Sad bombardovan tri puta, Kraljevo šest puta, a Niš čak 15 puta? Da li je i dalje postoji neko ko ne želi da jasno sagleda Titovu zlokobnu ulogu u ovom uništavanju srpskih gradova, u saradnji sa „saveznicima“ Anglo-amerikancima? Kakva je istorijska uloga partizanskih komandanata u „Nedelji pacova“? Prof. dr Momčilo Pavlović, bivši direktor Instituta za savremenu istoriju, podvukao je u svom naučnom radu: „Zabeleženo je da su prilikom bombardovanja Prijepolja partizani igrali kolo i vikali: Neka vide četnici na čijoj su strani saveznici!“ Englez Majkl Liz piše: „Cilj je da se stanovništvu pokaže ko su sada gazde“. Na pitanje koje je Božidar Zečević (čiji sam briljantni esej koji je na Novom Standardu objavljen pod nazivom „Savezničko silovanje Srbije“ koristio u ovom delu teksta) uputio drugom Englezu ser Ficroju Meklejnu o tome šta mu je bilo najteže u ratu, ovaj primarni istorijski svedok kaže:“ Bombardovanje Srbije i Crne Gore 1943-1944. Bio sam svestan ogromnih civilnih žrtava. Ali su ova bombardovanja bila Čerčilovo naređenje, a ja sam bio jedan od odlučnih izvršitelja njegovih planova“. Meklejn u pismenom izveštaju od 7. novembra 1943. godine, posle samo šest nedelja provedenih u Titovom štabu u Bosni (dakle bez ijednog minuta provedenog tokom rata u Srbiji) kaže kako je predložio Titu da mu „saveznici“ pomognu u zajedničkom ratu za Srbiju, oni iz vazduha a partizani na tlu. Tito je bio oduševljen predlogom koji mu je omogućio povratak u Srbiju, i on izdaje naređenje svojim komandantima da krenu u odabir ciljeva širom Srbije i Crne Gore za bombardovanje. Dvojica su pokazala veliki entuzijazam za bombardovanje što većeg broja srpskih gradova i za odabir što većeg broja meta u njima: Peko Dapčević i Koča Popović. Zato Beograd ni jednom nije slučajno bombardovan. Zato ni jedan od mnogih srpskih gradova nije slučajno bombardovan. Zato nisu slučajno gađane civilne mete. Zato ništa nije bilo slučajno.
Upadljiva je, i golim vidom uočljiva, pred našim očima nova „slučajnost“: kao krivci za neka evidentna istorijska nedela, suprotno istorijskim činjenicama i suprotno zdravoj logici, još uvek se proglašavaju četnici; u isto vreme se u ovim nedelima namerno zatamljuje ili potpuno negira mračna uloga Anglo-Amerikanaca (takođe suprotno istorijskim činjenicama i suprotno zdravoj logici). Kao da još uvek postoji mračni zlokobni scenario uperen protiv srpskih interesa, nekada potpisan od strane Tita i Čerčila, a danas ovaploćen u režiji „duboke komunističke države“ i „duboke NATO države“ u Srbiji. Zajednička mržnja prema srpskom biću garant su njihove črste saradnje, uprkos mnogim razlikama.
KRAJ
Piše: Igor Ivanović
Igor Ivanović je publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Zapad i okupacija“ (Catena mundi, 2020). Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor: Novi Standard
