Masovne i glasne proslave srpskih i pravoslavnih praznika, uz nalaganje badnjaka i prangije, postojale su i ranije, pre komunističkog doba. Kome smeta srpska Nova godina?
Rana dečačka sećanja vraćaju me u Šumadiju, u rane devedesete. Srpska Nova godina slavila se na ulici, masovno. Roditelji su nas decu izveli na ulice, bile su upriličene i neke šetnje, za koje sam tek kasnije saznao da su bile protestne, a na čelu kolone bili su opozicioni političari i neki od sveštenika. Sve je prolazilo uz ravnogorsku ikonografiju, a bogatiji lokalni privrednici donirali bi piće i bogato posluženje za sve okupljene. Za nas decu posebno je bio važan vatromet, koji smo u doba sankcija do tada viđali samo na filmu.
A onda je došao prevrat 2000, pa nedugo potom i prva proslava srpske Nove „bez komunista“. Neću ulaziti u zablude i iluzije tog vremena, ali se sećam da je to bio prvi put da proslava u varoši nije bila disidentska – na ulici nije bilo policije, tada su svi građani, i neki ranije eksponirani u podršci socijalistima, rado prilazili stolovima sa posluženjem. Ovoga puta organizator je bila nova opštinska uprava.
Lišeni pritiska, time i euforije pevanja zabranjenih pesama, sa dozvolom da se intonira himna „Bože pravde“, građani su se brzo razišli. Iduće godine skupili smo se u još manjem broju. Treće se više nismo ni skupljali. Osim toga što se radilo o vrlo važnoj lekciji o svom narodu (zabrani mu da ispoljava svoja nacionalna i politička osećanja i krvavo će se boriti za njih, dozvoli mu da sveta stotinu svetova – i želja će ga brzo proći), ličnu priču delim i zbog osećaja da se radilo o važnoj nacionalnoj manifestaciji, koja je prkosila komunističkim zabranama.
Otpor jugoslovenstvu
Nije bila izmišljena, niti prenaglašena tih godina, kako danas olako izriču ocene razni liberalni žreci i numerolozi. Naprotiv, među ljudima su se prepričavali konkretni primeri starijih savremenika koji su zbog proslave srpske Nove godine obrali zelen bostan pod komunistima; „kukuriknuli su pre zore“, pa su zato zatvarani, prebijani, neki i osuđivani na zatvorske kazne. Zbog raspirivanja nacionalizma i šovinizma, kako je pisalo u optužnici. Sve se to dešavalo u manje-više jednonacionalnoj, srpskoj sredini, gde takva proslava nije mogla da vređa osećanja nikog drugog do lokalnih rigidnih komunista.
Da se nije radilo tek o lokalnoj ili prolaznoj pojavi, pokazuju i dokumenti iz godina nakon Drugog svetskog rata, kada je stvar sa praznicima postavljena sistemski: „(Nova godina) treba da odigra najveću ulogu u suzbijanju proslavljanja verskih praznika Božića, Sv. Nikole, Materica i dr… tako da obuhvativši široko našu decu ostane za njih nezaboravan i zameni im sve zimske praznike.“ Tako je pisalo u jednom dopisu glavnom odboru AFŽ Srbije, na koji nam je nedavno ukazao istoričar Nebojša Petrović, a slični dokumenti mogu se naći i u drugim arhivskim fondovima.
Treba biti pošten pa reći da je julijanska (srpska) Nova godina prestala da se proslavlja još sa promenom kalendara u Kraljevini SHS i Prvoj Jugoslaviji. Prema jednom napisu iz Politike (1939), „kalendarska Nova godina“ burno se slavila u centru Beograda, dok je „pravoslavna“, kao relikt prošlosti, ostala mahom „praznik malog čoveka“ u prestoničkoj periferiji.
Ali ma koliko i tada srpska Nova godina – od tada potencirana u narodu pod tim nazivom, može biti i kao neka vrsta otpora jugoslovenstvu – bila nepopularna, zbog njene proslave se nije išlo na robiju. Nakon 1945. jeste.
Poštovaoci lika i dela Josipa Broza Tita sa velikim grbom SFRJ tokom proslave Dana mladosti u Muzeju Jugoslavije, Beograd, 25. maj 2017. (Foto: Tanjug/Dimitrije Goll)
Kao jednu od ilustracija navedimo i slučaj iz Čačka iz 1972, gde se u gradskom komitetu nedugo po proslavi diskutovalo o „oživljavanju velikosrpskog nacionalizma“ u tom gradu, koji je ispoljen „za božićne praznike kićenjem badnjaka i 13. januara uveče, uoči stare Nove godine“. Vlasti je posebno pogađalo to što su Čačani pevali „nacionalističke pesme, a ponegde se igralo kolo u narodnoj nošnji i sa starim srpskim šajkačama“.
Staro je bilo sinonim za srpsko i nazadno. Epilog je bio da je Udba pooštrila motrenje, čak i izvršila privođenja sumnjivih, a lokalni novinar koji je oglašen za nacionalistu bio je kritikovan i izvesno suspendovan. Otud verovatno želja da se 1990-ih ovi praznici slave gromopucateljno – uz piće, glasnu muziku, petarde i prangije, ponekad i uz vatreno oružje. Bila je to neka vrsta narodnog odisaja zbog prošlih višedecenijskih pritisaka i zabrana. I u tom pravcu treba objašnjavati i razumeti slične pojave i danas, kada nazovi urbani krugovi gunđaju zbog savremenih masovnih nacionalnih i verskih manifestacija.
Kultur-rasizam
Odijum prema prekodrinskim Srbima započeo je u vreme izbora, sa famoznim tvrdnjama da je 800 autobusa iz Republike Srpske organizovano došlo u Beograd i tako rešilo ishod prestoničkih izbora, gde se ranije procenjivalo da opozicija ima dobre šanse da izvojuje pobedu. Komentari su išli od kritičkih, do otvoreno kultur-rasističkih.
Nastavak je usledio na Badnje veče, kada su oglašeni ekolozi procenili da masovne proslave u portama hramova predstavljaju najnazadnije, paganske i atavističke manifestacije. Kao kroz levak, mržnja se slila u tvitovima čudnog mladog novinara, koji je samo preneo da su ljudi koji praznuju Božić „pravoslavni talibani“, a paljenje badnjaka uporedio sa „lomačom“.
Ovo je bio samo jedan od glasova – i karikaturista NIN-a poznat po svom ismevanju pojma Nebeske Srbije nacrtao je svoju predstavu o „nebeskom narodu“, na kojoj su se mogli videti razni tipovi srpskog primitivca: kako pomamljen trči za jagnjetom, kako puca iz pištolja sa flašom rakije u drugoj ruci, kako nosi zapaljeni badnjak, kako pali gomilu guma. Na svim ovim slikama, koje kao da su ispale iz nekog od rasističkih slika nemačkog časopisa uoči Velikog rata, Srbin je gedža sa šajkačom, izuzev kada šenluči iz automatskog oruđa: tad nosi šubaru.
Nastavak ovakvog bljuvanja očekujemo u vreme kada ovaj tekst nastaje, u (julijanskoj) novogodišnjoj noći, pa za Bogojavljenje i tako dalje. Krivci su i dalje najčešće „Bosančerosi“ ili njihova zatucana sabraća dobegla u prestonicu iz srbijanskih palanki. A zna se kakva je filozofija palanke…
Najčešći argument je da ovako masovne i glasne proslave srpskih i pravoslavnih praznika nisu postojale u vreme naših očeva i dedova. I logično je da nisu, očevi evro-političkih komesara i badnjako-cenzora bili su komunisti, prvoborci sa Cetinja ili s Kozare, doseljeni u Beograd jurišom na Dedinje ili u Vojvodinu u Osmoj ofanzivi.
A ukoliko se radi o famoznoj „trećoj generaciji Beograđana“, njihovi očevi bili su ili isti ovi naši paori sa šajkačama sa karikature, ili činovnici Kraljevine, koji su Božić i Srpsku Novu godinu svakako slavili uz velike badnjake i, verovali ili ne, prangije i lovačke puške.
Neumorni istraživač iz Hercegovine Rade Likić pronašao je dokumente iz njegovog kraja (Ljubinje), gde još 1872. trebinjski valija zabranjuje „Božićni šenluk“, računajući da Srbi tako iskazuju otpor prema turskoj upravi.
Da li su topovski udari i petarde ugodni za uši? Nisu. Da li spaljene gume na vatrištu kraj badnjaka ugodno mirišu? Zasigurno ne, i nepotrebne su nam. Da li je fizičko nasilje i guranje u plivanju za bogojavljenski krst dozvoljeno? Nije, i nema opravdanja. U sve ove proslave treba uvesti malo više reda, rekli bismo i estetike. Sveštenici koji organizuju ove manifestacije uvek na tome insistiraju. Ali da one nisu obnoć nastale, da imaju kontinuiteta i uporišta u srpskoj tradiciji – i to je istina.
Kad već pominjemo vredne srpske poslenike, diskretne heroje iz 2023, pomenimo i Darija Drinića iz Lijevča, koji nam isečcima iz stare crkvene štampe neprestano ilustruje praznike kako smo ih slavili 1920-ih i 1930-ih godina, pre jednog veka. Na jednoj od tih fotografija, patrijarh Gavrilo Dožić baca veliki ledeni krst u Savu; ispod mosta je veliki broj zainteresovanih građana, izvesno i spremnih plivača. Ima ih i iz Banjaluke – Vrbasa, kao i onih gde stari prota baca šećerni krst u Unu. Ovi običaji, naravno, ne govore o suštini hrišćanskih praznika, ali su važno obeležje jedne kulture.
Podsetnik
Može biti da se kod Srba u krajevima gde su bili izmešani sa muslimanskim ili rimokatoličkim življem svaki praznik slavio „glasnije“ i masovnije: uz pojačanu pesmu i poneki pucanj više; to je bio motiv da se ugnjetena raja pokaže bar nekoliko puta u godini kao živa i borbena. I može biti i da beogradskim osetljivim uvcima takve frekvencije zasmetaju, ali da jedno ne smetnemo s uma: Beograd treba da je matica svih Srba od Kotora do Pešte.
I postao je, nakon svih srpskih seoba, ne samo prebivalište urbanih i mondijalnih, već i pribežište mnogih proteranih ili doseljenih iz raznih srpskih krajina. Ako u tome treba tražiti neku srećnu okolnost, nađimo je upravo u tome što su se u jednom gradu preplele i obogatile sve srpske kulture: i kontinentalna i mediteranska, i dinarska i moravsko-vardarska…
Veliki propovednik današnjice, otac Andrej Tkačov, odavno je u eseju „Šta je novo u Novoj godini“ zapisao važne ideje: „Nova godina se slavila čas u martu, čas u septembru, čas na Vasilija Velikog. Sad evo, na Vonifatija. Plus, svako od nas ima svoju novu godinu. Pod tim podrazumevam rođendan kao početak nove godine u životu. I svaki put smisao ostaje isti: ako želiš da se promeniš – eto ti nove godine, novog leta blagosti Božije. Ako ne želiš da se menjaš – nema za tebe ničeg novog. Biće mandarine, biće ‘plava vatrica’, biće migrena ujutru, naravno, biće i tuge. A novine neće biti. Dakle, razmisli, druže. Bez vere u Hrista i bez molitve sve godine ‘svinje’, ‘pacova’, ‘psa’, ‘bivola’ prete da se pretvore u čitavu godinu ‘magarca’, i to tužnog kao što je tužno magarence iz našeg poznatog crtanog filma, koje je izgubilo rep.“
U izrečenom leži smisao i snaga naših praznika. I neka bi to poslužilo kao podsetnik onima što prejako pucaju ili preglasno pevaju. Samo da se u toj osudi ne zanesemo nečim drugim – i da ne bude da je problem kako se slavi, već zašto se slavi. Posle svega viđenog, čini se da bi se i uz male vatre i tihe pesme sa mnogo ljudi, opet našlo aforističara ili karikaturista koji bi nas slikali sa nožem uz krmad. Gde je granica? Dok ispred „Nova godina“ postoji prefiks „srpska“, ma iz kog razloga.
Izvor: RT Balkan
Naslovna fotografija: Tanjug/Sava Radovanović
autor:Nemanja Dević
