Skoro pa da niko više ne koristi ono fiksnim telefonom naručeno buđenje. A ne bi možda bilo loše da u ponedeljak, 18. decembra ove godine, ujutru svima zazvoni kućni telefon i da nam ona gospođa iz onoga što je ostalo od poštanskih službi kaže da smo naručili jedno političko buđenje. Kolektivno buđenje, jer drugo nije ni moguće. A ni potrebno.
Od svih dana tokom jednog izbornog procesa, najznačajniji je taj ponedeljak, dan kad više zaista nema izborne kampanje. U tom danu, nekako odjednom navru sećanja na činjenice koje su pale u zaborav tokom posmatranja atraktivne i pažnjouzimajuće trke u tome koliko će ko uzeti poslaničkih mesta i pripadajućih im beneficija.
Pa na primer, dan posle izbora počinju iz drugih delova tela u glavu da pristižu podaci o visini cena računa za komunalije, namirnice, gorivo, kao i količini novca koji se dobija za sve ono u čemu se i od čega se preživljava između dva izborna dana. A što je, izbornogrozničavim čudom, zamenjeno ekstremno važnim podacima ko je s kim u koaliciji, šta je čiji slogan i koja je Sledeća Misao isporučena sa Najviše Instance u Najnovijem Obraćanju.
Dok se, jelte, spavalo slatkim predizbornim snom.
Kad se rečeno buđenje desi, možda nekim mamurnim čudom u ganglije navrati i važna spoznaja da se još uvek nije završio raspad Jugoslavije, a da nije gotova ni tranzicija društvene imovine. To, u prevodu, znači da će selidbom svog neprivatizovanog i neprodatog javnog imetka – u privatne i ine ruke – i dalje rukovoditi samo oni koji budu bili u poziciji da trguju potpisima i pečatima, a u vezi sa legalizacijom novih granica unutar stare SFRJ.
Razumevanju ovog fakta pomoći će i pogled na kartu sveta, a posebno ako se gleda koji položaj i udaljenost ova zemlja ima u odnosu na nestabilne svetske sile, ničim izazvane davateljke naša četiri stuba stabilnosti.
Elem, kad onaj telefon sa početka priče zazvoni tog 18. decembra, sa zvukom zvona mogao bi da donese i saznanje da je sistem u kome živimo, iz svih od početka navedenih razloga, decenijama završavao svoju transformaciju iz kolektivističke u ovu sadašnju autokratiju.
I da je razlika između ta dva sistema uglavnom u broju partija koje na izbore izlaze, kao i u tome kolika će količina biti raspoređena na koliko vlasnika, a u mesecima i godinama posle završetka izbora. U tom smislu i u taj ponedeljak i posle tog buđenja biće jasno da su rezultati izbora odraz i količine i kvaliteta masovne svesti, kao i masovnog odobravanja obe ove pojave. Buđenje će, dakle, doneti informaciju ne samo o tome u čemu se budimo, već i s kim smo se sve probudili. Jedna će kafa možda biti malo, da bismo se rasanili kako treba.
Postoji, naravno, mogućnost da samo jedno političko buđenje ne bude dovoljno. Svakako bi trebalo držati u rezervi još poneki poziv iz zamišljene centrale, a za slučaj da do svesti treba dovesti još zaključaka.
Kao, recimo, one o tome da se bolne promene nabolje ne mogu ostvarivati bezbolnim koracima nagore, da društveno umrežavanje vredi samo kada osim digitalnog ima i analogni oblik, te da decenijama jedni te isti ne mogu doneti ništa osim to decenijama jedno te isto… I sad da ne ređamo, imaće automatska sekretarica posla po mnogim pitanjima.
U tom smislu, moglo bi buđenje zvoniti do unedogled, svako jutro svakog dana, sve dok još ima kome da zvoni i sve dok još ima koga da se javi. Uz napomenu da će pozivi svake godine biti sve skuplji i skuplji, valja napomenuti i da se o njihovom broju i ceni odlučuje dan pre no što počnu.
U nedelju, 17. decembra.
Srećno buđenje u ponedeljak, kakvo god ono bilo.
autor:VOJISLAV ŽANETIĆ
