Srbija je puna plemenitih ljudi, spremnih da pomognu drugome u nevolji, svakog dana u medijima možemo pročitati vest o nekom humanom gestu ili podvigu, ali teško je naći primer humanosti kao što su dve žene iz Miloševca kod Velike Plane. Branka Filipović i njena komšinica Katarina Dešić, sada već obe pokojne, su , kao hraniteljice, zajedno sa Centrom za smeštaj napuštene dece u Miloševcu, na put izvele 65 napuštene dece.
Zbog toga ih je pre pet godina predsednik Srbije Aleksandar Vučić, na Sretenje, odlikovao Zlatnom medaljom za zasluge. Orden predsednika Republike dobio je i Centar za smeštaj dece u Miloševcu.
Odluka predsednika Srbije da čak tri odlikovanja pošalje u Miloševac ima još veću težinu kad se u vidu ima činjenica da su u vreme prijema odlikovanja humanitarna ustanova iz tog pomoravskog sela i njene nekadašnje radnice iza sebe imale ukupno 270 godina života i rada, a da do tada nisu dobile ni jedno priznanje od svoje države!
Katarina Dešić rođena je 1927. godine u Dubovcu kod Okučana. Preživela je ustaške i nacističke logore, polovina njene porodice je stradala od ustaša, svoju decu nije imala, ali ni užasne patnje koje je preživela u njoj nisu ugasile ljubav prema ljudima i deci, pa je kao hraniteljica na put izvela celi jedan razred napuštene dece.
Katarina je imala 15 godina kada su, u avgustu 1942. ustaše ubile njenog brata Milana. Nekoliko dana kasnije u logor su odvele celo selo i celu porodicu Dešića: oca Petra, majku Jelenu, kćerke Katarinu, Milku i Milevu.
Majka je zaklana u Jasenovcu, Petar odveden u Aušvic, a njegove kćeri u logor u Sisku. Igrom sudbine nije ih zadesila sudbina 40.000 srpske dece koja su zaklana ili ubijena sekirama i maljevima u Jasenovcu i drugim ustaškim logorima.
Zahvaljujući nadljudskim naporima srpske heroine Diane Budisavljević, koja je iz hrvatskih klanica spasila 10.000 srpske dece, Milevu, koja je imala trinaest godina i dve godine mlađu Milku odveli su u Zagreb i smestili u jednu hrvatsku porodicu.
Katarina nije bila te sreće. Nju su prvo prebacili u logor u Mariboru, a posle nekoliko sedmica odveli u nemački logor Biterfeld.
Milka i Mileva su pobegle iz Zagreba i peške došle u Dubovac, gde su se do kraja rata krile kod tetke. Kada je završen Drugi svetski rat, kući su se vratili i otac Petar i Katarina. Petar peške, a Katarina vozom.
U jesen 1950. godine Katarina je došla u posetu rodbini u Smederevu, gde je upoznala Mateju Rajkovića iz Miloševca i posle dva meseca sa njim sklopila brak. Od tada, kroz skromni dom u Miloševcu, uz bezgraničnu ljubav Katarine, Mateje i njegovih potomaka, prošlo je dvadeset i petoro dece.
-Koliko je Katarina bila skromna žena i koliko je bila preokupirana obavezama oko podizanja tuđe dece, govore i podatak da je do kraja života koristila ličnu kartu koju je dobila 1947. godine, da nikad nije tražila i dobila državljanstvo Republike Srbije i da nije tražila penziju – kaže njena snaha Zorica.
Predsednik Republike je Katarinu Dešić odlikovao Zlatnom medaljom za zasluge.
Centar za kulturu u Miloševcu odlikovan je Sretenjskim ordenom prvog reda. Od 1931. godine, kada je počela sa radom, kroz ovu ustanovu prošlo je više od 5.000 napuštene dece.
Knjiga bi bila potrebna da se pobroje svi dečaci i devojčice koje su tragične sudbine i neodgovorni roditelji ostavili nad životnim ambisom, a koji su igrajući se na livadama ovog pitomog sela na levoj obali Morave pronašli svoj životni put. Postali ljudi, odgovorni i korisni članovi društvene zajednice.
Od više stotina žena iz Miloševca i okoline koje su se bavile hraniteljstvom, po broju mališana koje je izvela na životni put Branka Filipović je apsolutni rekorder. Zajedno sa svojim suprugom Miroslavom i ostalim ukućanima, odnegovala je četrdesetoro tuđe i napuštene dece, koja su u njenoj porodici ostala do punoletstva i osamostaljivanja. I zato je od svoje domovine odlikovana Zlatnom medaljom za zasluge.
Branka je rođena 1929. u Beogradu. Nije imala ni dve godine kada je, u martu 1931. godine, dovedena u Miloševac i, u organizaciji tek osnovanog centra za brigu o napuštenoj deci, data na čuvanje i vaspitanje meštanima Milanu Pašiću i njegovoj supruzi Frosini.
Svoje roditelje nikad nije upoznala, niti zna ko su. Godinama je pokušavala da ih pronađe, da otkrije svoje poreklo ali nije uspela. Kaže da je upravo u tome što je tragala bezuspešno, što do rođenja svoje dece nikad nije upoznala bliskost koju ljudsko biće oseti kad se nađe pored nekog svog, nalazila najači motiv da deci o kojoj se brinula pruži što više ljubavi. Da im bude i majka i drugarica.
Sudbina je htela da na pragu desete decenije života brigu o Branki Filipović vodi bračni par Goran i Marina Petrović. Goran je i sam nekadašnji štićenik Centra, koji je, kao i Branka, doveden „iz belog sveta“, a kad je stekao punoletstvo odlučio je da ostane u Miloševcu, gde se oženio i izrodio dvoje dece.
Naslovna fotografija: Branka Filipović sa ordenom predsednika Srbije
Tekst: Tamo daleko
