Genocid i sramne pretnje direktora Muzeja žrtava genocida

Verovanje u snagu argumenata izloženo je iskušenjima argumentima snage, kakvom je bio izložen i ovaj autor, kada ga je pozvao direktor Muzeja žrtava genocida

Sagledavanje i razumevanje fenomena najvećeg zločina u ljudskoj istoriji pretpostavlja i neospornost snage dokaza čiju bliskost istini niko i ništa ne mogu dovesti u pitanje. Ubeđenost i verovanje u snagu argumenata izloženi su, međutim, iskušenjima argumentima snage koji povremeno mogu da preovladaju, ali nikada i da potpuno ospore istinu. Takvom iskušenju je bio izložen i autor ovih redova kada ga je nakon objavljivanja teksta „Fenomenologija najvećeg zločina“ u Pečatu (u dva nastavka: ovde, ovde – prim. Stanja stvari) pozvao direktor Muzeja žrtava genocida u Beogradu i zapretio podnošenjem krivične prijave zbog iznošenja neistina, uznemiravanja javnosti i narušavanja ugleda ustanove na čijem je čelu. Zbog uvažavanja naučnog značaja autora, direktor je odložio podnošenje tužbe protiv njega pozivajući ga na razgovor nakon kojeg bi on u istom nedeljniku i demantovao ono što je prvobitno objavio.

Iako se svojevremeno Rišelje hvalio da mu je dovoljno samo šest redova napisanih rukom i najpoštenijeg čoveka pa da u njima nađe razlog da ga obesi, pokazalo se da se u svakom tekstu može pronaći ono što se traži, pa i razlog za smrtnu kaznu autora. Objektivno značenje teksta je u senci namere koja mu daje željeni kontekst iz kojeg se izvlači imputirano značenje. Poput mađioničara koji iz šešira izvlači zeca koga je prethodno stavio u njega, tako i zlonamerni čitalac i tumač nalazi u tekstu ono što projektuje iz sebe. Pre nego li padne u ruke nekom rišeljeovskom sudiji, autor kome je zaprećeno odlučuje da sledećim redovima dopuni svoj tekstualni uzorak nadajući se da će ga tužilac razumeti na željeni način.

U obimnom tekstu objavljenom u dva nastavka u Pečatu objektivni čitalac bi se zapitao šta je sporno u pasusu u kojem autor konstatuje ovdašnjoj javnosti već notorne činjenice vezane za istupanje kustosa i čelnika Muzeja žrtava genocida o smanjenju procenjenog broja srpskih žrtava u NDH i u Jasenovcu.

Ukoliko pustimo činjenice da govore, onda one najpre progovaraju kroz usta kustosa ovog muzeja koji je svojevremeno na osnovu obrađenih podataka zaključio kao najrealnijom procenu da je u Jasenovcu izgubilo život između 122.000 i 130.000 osoba. Ovim je, navodno, dokazana netačnost tvrdnje o 700.000 stradalih, a time i negirane posleratne procene i rezultati potonjih istraživanja.

Pišući o građi koju su ostavili nemački oficiri o broju žrtava u NDH, prethodni direktor Muzeja žrtava genocida u Beogradu konstatuje: „Nemački visoki funkcioneri u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, zbog položaja koji su zauzimali, morali su da budu dobro informisani od svojih najbližih saradnika o problemima iz svog delokruga.“ Međutim, ocenjujući rezultate njihovog rada, o Nojbaheru paradoksalno zaključuje: „On je imao obaveštajne referate koji su pripremani u Štabu za Jugoistok čije je sedište bilo u Beogradu. Elaborati su pisani na osnovu sekundarnih i indirektnih izvora i kao takvi se ne mogu u istorijskoj nauci uzimati bez kritičkog odnosa. To znači da je Nojbaherova procena o 750.000 pobijenih Srba u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj samo slobodna procena koja iza sebe nema nikakve relevantne i proverljive dokaze!“

Kako se onaj koji je morao da bude dobro informisan od strane svojih saradnika i koji na osnovu tih informacija donosi procenu o 750.000 pobijenih Srba u NDH može diskvalifikovati tvrdnjom je to učinio samo svojom slobodnom procenom koja nije zasnovana na relevantnim i proverljivim dokazima. Ovo čudno neprihvatanje Nojbaherovih procena proističe iz izostavljanja njegovog bitnog svedočenja. Naime, u knjizi u kojoj iznosi svoju procenu o srpskim žrtvama on veli: „Kada sam, po ko zna koji put, u Glavnom štabu stavio na dnevni red izveštaje o istinski užasnim stvarima koje se odvijaju u Hrvatskoj, Hitler mi je ovako odgovorio: I ja sam poglavniku kazao da nije moguće samo tako iskoreniti tu manjinu, jer je ona, jednostavno, prevelika. – Da, kada bi čovek tačno znao gde je granica uništavanja jednog naroda“!

Da li je Nojbaher iz ljubavi prema Srbima bio spreman da obmanjuje Hitlera i iznosi netačne podatke i proizvoljne procene broja srpskih žrtava u NDH? Ustaška hvalisanja brojem od milion zaklanih Srba i nemačke korekcije tog broja na oko 750.000 ukazuju na mogućnost realne procene približnog broja srpskih žrtava.

Izveštavajući o ustaškim zverstvima tokom rata i drugi nemački izvori govore o stotinama hiljada ubijenih Srba. Središte tog masakra predstavlja sistem logora Jasenovac u kojem je ubijeno preko sedamsto hiljada Srba. Do ove brojke se došlo naučnom metodom, jer je dvadeset godina posle Drugog svetskog rata osnovana 1964. tročlana državna komisija antropologa, koju su činili Srboljub Živanović, Vida Brodar i Anton Pogačnik, čiji je cilj bio da se dođe do realne procene ubijenih u Jasenovcu. Rezultati rada ove komisije pokazali su da je u sistemu logora Jasenovac ubijeno i pokopano više od 800.000 ljudi. Na osnovu fizičkih dokaza procenjeno je da je, osim 33.000 Jevreja i 80.000 Roma, ubijeno i 730.000 Srba.

I nemački izvori i antropološki nalazi nisu dokaz za sadašnjeg predsednika UO Muzeja žrtava genocida, vladiku Jovana Ćulibrka. Naime, u okviru jedne istorijske tribine, izjavio je: „Mi imamo sada slučaj revizionizma u Srbiji i Republici Srpskoj koji je masivan s naše strane. To je podrška lažnoj priči sa profesorom Gideonom Grajfom koji se pojavio u Srbiji. Svi istoričari znaju ko je on, da je cirkus…“

Kazati da je Gideon Grajf, svetski ugledan stručnjak za genocid, cirkus, i proglašavati njegovu knjigu Jasenovac, Aušvic Balkana antidržavnim projektom za uvećanje broja žrtava, čini se u cilju nametanja drugačijeg pogleda, nije samo dokaz odsustva dobrog ukusa i vaspitanja. Koliko čovek može biti ozbiljan kada tako govori o drugome i da li može biti srećan kada osnivača Muzeja žrtava genocida Milana Bulajića, koji je čitav svoj život posvetio osvetljavanju istine o genocidu nad Srbima u NDH, s omalovažavanjem naziva nesrećnim. Ko ovakvim izjavama uznemirava javnost?

Iz takvog odnosa nipodaštavanja rezultata dosadašnjih istraživača proističu i Ćulibrkove pretnje izrečene na predavanju „Jasenovac viđen iz Svete zemlje“ iz aprila 2015. godine. Unoseći se u ulogu nekog inkvizitorskog kvaziproroka, on je kazao: „I da znate, ovo vam govorim kao neko ko je realno upućen u stanje nauke u tom pogledu, broj žrtava Jasenovca u budućim enciklopedijama genocida i holokausta koje se sada spremaju za štampu neće biti 600 ili 700 hiljada… Ono što znamo za Jasenovac, to je fizička granica ispod koje ne može da se ide a to su pobrojane žrtve po imenu i prezimenu, a njih ima oko 90 hiljada.“ Iako tvrdi da istraživanja nisu obavljena, Ćulibrk zna da u enciklopedijama koje se pišu neće više biti šeststo ili sedamsto hiljada srpskih žrtava u Jasenovcu. Zašto se tako lako ignorišu rezultati pouzdanih antropoloških istraživanja državne komisije i realne procene da je u ovom logoru ubijeno 730 hiljada Srba? Kada se posle više decenija od njihovog stradanja uzima kao kriterijum za određivanje broja žrtava njihovo poimenično brojanje, iako se zna da je taj broj daleko od realnog, onda ovakve izjave izazivaju opravdanu i duboku uznemirenost svakog čestitog i poštenog građanina Srbije koji uočava nastojanje da se umanji zločin.

To što druge optužuje za reviziju, dok sam vrši besramnu reviziju procene broja stradalih Srba u NDH i u Jasenovcu, ostavlja nas u čudu sve dok ne uvidimo da je svrha takve namerne i tendenciozne dugogodišnje aktivnosti u zadovoljavanju aktuelne političke potrebe približavanja suprotstavljenih stavova Srbije i Hrvatske u pogledu procene broja stradalih Srba u NDH. Kada se u navodnoj borbi za istinu istorijski revizionisti predstavljaju kao borci protiv istorijskog revizionizma, onda reakcija na takvu perverziju može biti samo podsećanje na istinu kao jedino sredstvo protiv ovakve pošasti nametanja laži i promene svesti potomaka stradalih u genocidu.

Umesto smirenog i odmerenog tona u iznošenju argumenata, koji bi bio u skladu s njegovim monaškim duhovnim identitetom, vladika Ćulibrk govori o svojim revizionističkim namerama na agresivan, grub, nipodaštavajući i podsmešljiv način. Umesto snage argumenata iz njega preovladava argument snage nosioca agresivnog istoriografskog revizionizma. Strast i neprimeren rečnik kojim omalovažava i vređa ugledne i časne stručnjake Gideona Grajfa i Milana Bulajića su sadržaji kojima nije mesto u takvoj komunikaciji. Ono što je tamo gde ne bi trebalo da bude postaje činilac nečistoće i uzrok zagađenja realnosti koja se prepoznaje kao opasnost za normalan život. Budući da ne prestaje tako da se ponaša, on jasno manifestuje bavljenje nečistim poslom. I svako ko ga brani u ovakvom nečasnom delovanju, lično ili po službenoj dužnosti, njegov je đavolji advokat. Kao konkretna osoba na važnoj funkciji ne bi trebalo da do te mere fascinira da se ne vidi celina čiji je on samo deo. Iako se od drveta ponekad ne vidi šuma, ona se, ipak, nameće kao važniji entitet. Zakoračiti u nju zbog sitne divljači, može doneti iznenađenje prilikom suočavanja s velikom i strašnom zveri.

Tendencija umanjivanja broja srpskih žrtava u NDH može se pratiti posle proterivanja osnivača i prvog direktora Muzeja žrtava genocida u Beogradu Milana Bulajića, i sagledavanja izveštaja i izjava potonjeg direktora, zatim kustosa i sadašnjeg predsednika UO ove ustanove. Ona se jasno vidi u nameri da se institucionalizuje i sprovede revizija broja srpskih žrtava u NDH i u Jasenovcu kao državna politika i ovaj najbolniji deo srpske istorije prilagodi aktuelnim političkim zahtevima. Ukoliko je cilj ovakvog rada Muzeja žrtava genocida dolaženje do broja srpskih žrtava u NDH prihvatljivog i za današnju Hrvatsku, onda bi njihovo umanjeno ozvaničenje moglo da se utvrdi i memorijalnim zakonom koji bi sakralizovao državnu istinu o ovom događaju i sankcionisao njeno osporavanje.

Revizionističko tumačenje istorije genocida nad Srbima u NDH se ogleda u nastojanju da se posle skoro osam decenija od završetka rata dokaže da je stradalo samo onoliko Srba koliko su poimenično popisani. Bizarnost te težnje se otkriva ukoliko se ona sagleda u širem kontekstu. U dosadašnjim procenama broj od 60 miliona žrtava u Drugom svetskom ratu je zvanično priznat, kao i broj od šest miliona stradalih Jevreja. Niko nije tražio popise imena i prezimena svih tih žrtava da bi se ovi brojevi i naknadno verifikovali u dokumentima Ujedinjenih nacija i zvaničnoj istoriografiji. Sva imena nisu popisana niti je to moguće učiniti sada posle toliko proteklog vremena. U odnosu na realno približno procenjen, minimalan broj je moguće relativno lako utvrditi. Taj posao se sada ili u dogledno vreme može privesti kraju, ali su zaključci koji se izvode na osnovu tih popisa o približnom broju stradalih neprimereni i daleko od istine.

Procena od šest miliona stradalih Jevreja u Drugom svetsku ratu izrečena je na suđenju nacističkim zločincima u Nirnbergu bez prethodnih istraživanja i njenog tačnog utvrđivanja. Poraženi Nemci su je prihvatili a ovaj broj se kasnije, po rečima direktora „Sale imena“ Jad Vašema Aleksandera Avrama pojavljuje i u Ajhmanovom dnevniku. Međutim, poimenično prikupljanje podataka o žrtvama je započelo u novooformiranoj jevrejskoj državi i u okviru memorijalnog centra Jad Vašem. Osnovan 1953. sa ciljem dokumentovanja stradanja Jevreja u Holokaustu, ovaj memorijalni centar je uspeo da posvećenim i marljivim radom prikupi do sada biografske podatke za više od 4,8 miliona žrtava. Ta baza podataka o žrtvama odnosi se kako na ubijene Jevreje, na one čija se sudbina ne zna, tako i na oko šeststo hiljada preživelih koji se takođe smatraju žrtvama Holokausta. U ovom popisu nedostaje više od milion imena i do podataka o mnogima od njih nikad se neće ni doći, ali se niko ne bi osmelio da zbog odsustva tih informacija dovede u pitanje prvobitnu procenu iz 1945. o šest miliona ubijenih. U mnogim zemljama donetim memorijalnim zakonima sankcionisano je negiranje ili dovođenje u pitanje nekog činioca genocida nad Jevrejima.

Kada se danas ističe uzornost jevrejskog modela utvrđivanja broja stradalih i rada memorijalnog centra Jad Vašem, onda je neshvatljivo zašto se za kriterijum približnog broja stradalih Srba u genocidu uzima njihovo poimenično dokumentovanje u spisku Muzeja žrtava genocida, uprkos činjenici da su posle Drugog svetskog rata izvršene adekvatne stručne procene. Sadašnje negiranje i nastojanje da se te procene ospore jedinstven je primer delovanja protiv nacionalnih interesa. Da li bi vladika koji tako žustro preti radikalnom revizijom tih procena srpskih žrtava u Jasenovcu kao najvećem stratištu, ozvaničenih u važećim enciklopedijama i udžbenicima, smeo i da pomisli da bi zato što na spisku jevrejskih žrtava nedostaje više od milion imena mogao da ospori podatak od šest miliona stradalih Jevreja u Holokaustu?

Zašto čelnici Muzeja koji su toliko vremena proveli u Jad Vašemu nisu usvojili kriterijume koje primenjuje ova ustanova i na određenje broja srpskih žrtava u NDH? Nad Srbima je u ovoj državi izvršen totalni genocid prema proklamovanom principu i metodi da se trećina njih ubije, trećina protera i trećina pokatoliči i pohrvati. Pošto su na spisku žrtava u jevrejskom memorijalnom centru i oni koji su preživeli Holokaust, njih šeststo hiljada, zašto se taj kriterijum ne primenjuje i za srpske žrtve genocida u NDH? Žrtve genocida su i Srbi koji su preživeli Jasenovac i druge hrvatske logore, zatim izbegli sa tog područja, kao i oni koji su prisilnom promenom vere postali Hrvati. Sagledavanjem svih ovih srpskih žrtava moći će da se odredi i veličina zločina koji je izvršen nad Srbima u NDH. Muzej žrtava genocida je i osnovan sa ciljem da se taj posao adekvatno obavi, a njegov osnivač ga je u vreme dok je bio na njegovom čelu i vodio ka ostvarenju tog cilja. Promenom vlasti u Srbiji posle 5. oktobra 2000. godine došlo je i do radikalne promene koja se ogleda u težnji da se procenjen broj stradalih Srba u NDH i u Jasenovcu revidira i radikalno umanji na osnovu poimeničnog spiska ubijenih žrtava koji se pravi posle skoro osamdeset godina. Uklanjanjem Milana Bulajića iz Muzeja dolazi do promene u njegovom radu. O svojoj kalvariji Bulajić je i ostavio potresno svedočanstvo: „Zaprepašćujuće je to što je meni zabranjen dalji rad. Žarko Korać je smenio mene sa mesta direktora Muzeja genocida, smenio Upravni i Nadzorni odbor i premestio muzej u Kragujevac. Meni je zabranjen ulaz u Muzej žrtava genocida, iako je tamo i moja dokumentacija, moji rukopisi. Tu je dokumentacija Odbora SANU za prikupljanje građe o genocidu i dokumentacija državne komisije.“

Ovo svedočenje autora četvorotomne knjige „Ustaški zločini genocida“ je važno, jer postavljanjem novog direktora dolazi i do uspostavljanja drugačijeg odnosa kako prema relevantnim izvorima za procenu približnog broja stradalih Srba u NDH, tako i negiranja rezultata ostvarenih do sada u proučavanju genocida nad srpskim narodom. Zato autori koji se opiru tim revizionističkim težnjama nailaze na osudu i omalovažavanje upravo onih koji pretenduju na ekskluzivitet u bavljenju genocidom nad Srbima. Najpre težnja da se nametne stav da osim uskostručnih istoričara genocidom ne mogu da se bave i stručnjaci drugih profesija kako ne bi doveli u pitanje njihovu buduću sakralizovanu istinu o broju stradalih, a potom i omalovažavanje drugih stručnjaka, koji se nazivaju amateri, šarlatani, cirkusanti, i negiranje značaja rezultata koje su ostvarili.

U očiglednoj težnji da se izvrši radikalna revizija dosadašnjih rezultata u utvrđivanju približnog broja srpskih žrtava u NDH i u Jasenovcu, prepoznaje se ideologija u kojoj su činjenice izvrnute kao u kakvoj cameri obscuri. Takvim odnosom prema važnim izvorima i započinje revizija svih relevantnih procena o broju stradalih Srba u NDH i u Jasenovcu. Dok je jedina prava istina o najvećem broju srpskih žrtava u NDH ubijenih u Jasenovcu pod zemljom, nad zemljom Srbijom su se uskomešali zlodusi da umanje zlo hrvatskog genocida.

Ko, dakle, uznemirava javnost, iznosi neistine i vređa nacionalna osećanja i dostojanstvo građana? Da li je to autor teksta „Fenomenologija najvećeg zla“ objavljenog u Pečatu ili je to predsednik UO Muzeja žrtava genocida koji preti revizijom istorijske istine o srpskom genocidu u NDH?

O tome koliko je ljudi uznemireno, ogorčeno i revoltirano izjavama episkopa slavonskog Jovana Ćulibrka o umanjenju broja srpskih žrtava u NDH i u Jasenovcu pokazala je Peticija više desetina najznačajnijih srpskih intelektualaca SPC i Vladi Srbije za njegovim razrešenjem sa svih dužnosti vezanih za Jasenovac i genocid nad Srbima u NDH. U veri da se to njegovo revizionističko, antisrpsko i antidržavno delovanje mora okončati, održan je 14. septembra i protesni skup ispred Vlade Srbije i Doma Narodne skupštine sa zahtevom da se prekine s revizijom broja žrtava u Jasenovcu, smeni direktor Muzeja žrtava genocida i predsednik UO ovog muzeja. Da li objektivni čitalac ovom zahtevu ima nešto da doda?

AUTOR:Bojan Jovanović