Duboka kriza kapitalizma u korenu je hibridnog rata elita globalnog i regionalnog delovanja (evroatlantske, japanske, ruske, turske, kineske, indijske i dr.). U jedru transformacije savremenog sveta su globalne evroatlantske elite sastavljene od prosveštenika, predstavnika anglikanske i rimokatoličke crkve, ezoterika, vlasnika najvećih korporacija, čelnika raznih društava i redova podeljeni u nekoliko stotina klanova raspoređenih na Ostrvu, u Evropi i u SAD. Nakon rata neke od današnjih elita izgubiće sadašnji status i predaće aktive kao naknadu pobednicima.
Suočeni sa obimom započetih promena i njihovim posledicama pitamo se: ko čini elitu u Srbiji i gde je ona na svetskoj lestvici odlučivanja?
Osnivači i odličnici
Oduvek su glavna pokretačka snaga svake zajednice, države ili carstva nosioci duhovne vlasti – najtalentovaniji, najhrabriji i najmudriji ljudi. Proroci i osnivači (Hrist, Muhamed, Buda) odvajkada tumače svrhe sveta i čoveka, prostor i vreme i uspostavljaju lestvicu vrednosti. Simbolišu trajanje (hronos), priliku (kairos) te cikličnost života pojavom i nestankom ideja koje propovedaju. Odličnike poput Svetog Save, Marka Aurelija, Aleksandra Nevskog pokreće nesebičnost, častoljublje i okrenutost ciljevima izvan granica ličnog. Na zapadu odličnike najčeće nazivaju elitom koja se od ostalih izdvaja bilo nasleđenim osobinama (dar, poreklo, rasa) bilo stečenim (zasluge, imovina, znanje, veštine). Evropska društva posle Francuske revolucije sve više su se okretala materijalnom i gubila sakralna znanja i mitologiju te su u krug elite sve češće prodirali ljudi praktičnih veština: trgovci, bankari, advokati, inženjeri. Ova promena delom je posledica slabljenja rimokatolicizma i besciljnosti protestantizma budući da je on nastao osporavanjem primata Rima. Odmah uz duhovnu vlast su veliki državnici i vojskovođe nadahnuti delima osnivača i proroka okrenuti odbrani države i slobode.
U trećem krugu ugleda i moći su administratori: čelnici regionalnih sila, rukovodioci globalnih instituta (današnji predsednici Turske, Brazila, SB, SZO, MMF i sl.), viši personal tzv. duboke države i sl. Još dalje, u četvrtom krugu su šefovi država bez regionalnih ambicija (ovde behu i srpski predsednici) usredsređeni na obnavljanje mandata i bezbedni silazak sa političkog trona uz očuvanje imovine, slobode i života. Na samoj periferiji svetske moći i ugleda su trgovci, magnati, bankari i špekulanti, zauzeti nagomilavanjem dobara. Oni vešto organizuju ljude bez posebnih talenata, nespremne da preuzmu rizik. Izvan svakog odlučivanja je širok krug sveta koji trpi i posmatra, milijarde ljudi punih nade da će se njihovi potomci približiti najuglednijim i najuticajnijim.
Infokmetovi
Od svih grupa danas su na svetskoj sceni najaktivniji digitalni baroni okupljeni oko velikih finansijskih fondova i korporacija (Blekrok, Fideliti, Majkrosoft, ASML, Meta i sl.). Oni su nosioci tehnoloških inovacija i složno grade Metavaseljenu oslonjeni na infokmetove, novi socijalni sloj stigao na zamenu srednjoj i radničkoj klasi industrijskog i finansijskog kapitalizma. Digitalni baroni preuzeće prvenstvo od finansijske elite (banke, berze, osiguranja) i preseliće nekoliko milijardi ljudi u Metavaseljenu. Nova ekonomija počivaće na digitalnom novcu i sistemu društvenih kredita umesto dosadašnje industrijske privrede zasnovane na papirnom novcu (dug, kredit) i ranije agrarne privrede utemeljene na robnom ekvivalentu (zlato, stoka). U digitalnoj privredi srećemo i atavizme sakupljačke privrede (školjke, rukotvorine i sl.) u obliku digitalnih sličica (NFT – non-fungibletoken).
U višekonturnom poretku Metavaseljene digitalna elita (inovatori i pioniri) uživaće u blagodetima komunizma zasnovanom na autonomnoj organizaciji platformi i raspodeli koina i tokena. Viša klasa zadužena za održavanje i unapređenje Metavaseljene živeće u socijalizmu. Srednja klasa umesto američkog sanjaće digitalni san. Niža klasa, ujedno i najbrojnija (najmanje 80% svetske populacije) živeće u feudalizmu i robovlasništvu i većinu potreba (putovanje, kultura, zdravstvena zaštita, obrazovanje) zadovoljavaće u Metavaseljeni uz pomoć baznog dohotka.
Vrednosti
Smena ekonomskog modela i socijalne strukture donosi nove vrednosti i mitologiju. Promena vrednosnog sistema utiče na sopstvo nastalo stapanjem etosa i biološkog. Sopstvo u Metavaseljeni oblikuju platforma i blokčejn. Glavni nosilac sistema vrednosti i mitologije je elita i ona ih prenose iz generacije u generaciju pričom i primerom, ugledanjem. Stolećima utvrđivane vrednosti štite zajednicu poput imuniteta a svako odstupanje od njih elita sprečava cenzurom (imuni odgovor). Na taj način zajednica se čuva od raspada a elita od pogibije. Glavni izvor vrednosti u nas oduvek je bilo pravoslavlje (vera) i narodno predanje (mitologija). Međutim, razvoj nauke, tehnike i ogromnog birokratskog aparata u Evropi doprineo je slabljenju hrišćanstva te je izgledalo da su vera i bogati privredni i politički život odvojeni. Ipak, pokazalo se da je zaključak Dostojevskog da se od zapada mogu primiti nauka i zanati ali ne i vera pošto je rimokatolicizam Boga s neba spustio na zemlju bio proročki.
Ateizacija više i srednje klase u evropskim zemljama na nas se proširila pre 100-150 godina. Savremene generacije stasale u tranzicionoj Srbiji (1990-2012) ne ugledaju se na ljude koji razumeju i praktikuju čast, reč, stid, soj jer su sve ređi. Porodica je manje škola života a više logistički centar zadužen za izbor zdrave hrane, treninge, transport, putovanja, modu, bez duhovne hrane. Mladi i radoznali ljudi ostavljeni sebi ugledaju se na vršnjake a svi zajedno okreću se vrednostima koje mogu da preuzmu iz digitalnog miljea ispunjenog opsenama. Vertikalni prenos znanja ugledanjem (pradeda-deda-otac) zamenjuje horizontalni, mrežni (net). Zahvaljaujući drugačijim orijentirima nove generacije, budući primitivnije i samouverenije (deca tranzicije i mreže) od predaka iz prve polovina HH stoleća uglavnom su lišene duhovnog imuniteta te su bespomoćne pred izazovima cifre i Metavaseljene.
Situaciona elita
Vrednosti su glavno sidrište elite. U našim krajevima do skora je moć pojedinaca (odličnika) povezivana s ugledom i zaslugama tj. moralnim kapitalom i visokim ciljevima (zavetima, predanjima). Međutim, u HH stoleću obrazovala se elita ushićena evropskom naukom i materijalnom civilizacijom. Obuzeta nacionalizmom, liberalizmom, anarhizmom, srpska elita na početku HH stoleća uviđa da su pravoslavlje, otačastoljublje i tradicija smetnja napretku. Otuda stavlja moć iznad čojstva i junaštva i započinje udaljavanje od hrišćanstva i srpske mitologije. Celo HH stoleće raspreda o političkoj geografiji, prekraja granice jugoslovenskih republika (ranije banovina u Kraljevini), raspravlja o ekonomskoj nejednakosti s Hrvatima i Slovencima (napr. R. Bićanić, B. Horvat, A. Bajt i dr.) kao da srpsko carstvo na zemlji i na nebu nije postojalo pre konzervativizma ili komunizma. Reči M. Kraljevića: ,,Jaoh mene do Boga miloga, đe pogubih od sebe boljega!“ shvata kao srednjevekovni arhaizam koji valja prepričavati radi pokazivanja učenosti!
Današnja elita nastala je posle raspada SFRJ i elite Jugoslovenske revolucije. Ova se 1941. čudom našla u središtu svetskih zbivanja i na zemlji Svetog Save pokušala je da stvori novog čoveka (preumljenje) i državu zasnovanu na religiji bez Boga (komunizam). Tražeći način da stigne do cilja ukida privatnu svojinu i zadužbinarstvo (preneti pod upravu KPJ) a zadrugarstvu nadređuje državu. Od Drugog svetskog rata jedna ili dve generacije elite menjale su više puta veru: kapitalizam-komunizam-inkluzivni kapitalizam ili pravoslavlje-islam-ateizam-selebriti pravoslavlje. Budući da je uzela novi identitet a ostala bez sopstva primereno ju je nazvati situacionom elitom.
Posle odstranjenja SPC iz javnog života (1945.) i dehristijanizacije stanovništva reč smirenje, strpljenje, gordost, poredak, lestvica, Bog/Otac izgubile su prvobitno značenje. Samoupravljačka vlast u SFRJ bez jasno utvrđene odgovornosti (osim za uvredu Partije i Broza) neosetno je izbrisala razlike između prosveštenika, junaka, birokratije i trgovaca. Ne čudi što danas nisu retke kritike crkve i zahtevi da se ona prilagodi vremenu uvođenjem samoupravne liturgije. Način zajedničarenja koji je SPC praktikovala radi opšteg podviga jednako uoči Kosovske bitke ili u vreme pandemijskog bezumlja (2020/2021) pokazala je da je najpostojanija u čitavom hrišćanskom svetu. Mada je za kratko vreme izgubila vladike Milutina, Amfilohija, Atanasija i samog patrijarha Irineja nastavila je veliki podvig.
Da bi lakše pobegla od sebe i bezbrižno sledila evropski kolonijalizam situaciona elita prepušta se holivudskoj subkulturi (moda, film, muzika) živeći život dokoličarske klase. Odsustvo orijentira i pasioniranost niža nego u mnogih elita porobljenih afričkih naroda olakšava joj da očuvanje sopstva prepusti strancima. A ona se lakomo sprema da ponovo zaigra kozaračko kolo sa svim razbijačima SFRJ.
Suočeni s posledicama promena u HH stoleću nerazgovetno osećamo da situaciona elita ima isti način mišljenja i širinu pogleda kao srednja klasa. Ovo ne čudi pošto je većina njenih članova poreklom iz srednje klase a u evroatlantskom svetu srednja klasa uvek je bila izvršilac programa i zamisli prosveštenika. Tek pažljivo oko uočiće da srpska srednja klasa za razliku od svoje istoklasnice u Evropi čitavo stoleće razvija pohlepu za gospodstvom budući nezajažena tvrdim kastinskim sistemom. Njenu smelost posebno snaži osećaj osujećenosti i odsustvo junaštva i podviga.
Pacovska privatizacija
Celinu dela i misli situacione elite lakše ćemo razumeti ako tranziciju 1992-2000. razmotrimo ceneći njene ciljeve i rezultate a ne pravičnost. Prvi cilj bio je očevidan: preknjižavanje ničije svojine na srećnike iz srpske srednje klase. Odabrane je valjalo nagraditi za očuvanje tekovina Revolucije. Ali mnogo važniji i dalekosežniji bio je skriveni cilj Imperije: uspostavljanje novog poretka na prostoru Evroazije preuzimanjem suvereniteta SFRJ i država sovjetskog bloka. Grandiozni događaj predaje suvereniteta Imperiji obeležen je izvođenjem komične opere Privatizacija (o slasti boljeg života koji samo što nije) za koju se tražila karta više. Libretista je ostao nepoznat jer se potpisao pseudonimom: Demokratski Svet. Premijeru su istovremeno igrali beogradski i moskovski prvaci na sceni Boljšog teatra i Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Konačno, posle istorijskog trijumfa predstavnici Imperije mogli su da otvore pobednički šampanjac. Dugo putovanje od bratstva u crkvi do drugarstva u Partiji, preko zdrave konkurencije na tržištu i pretvaranja stanovništva u hranu privatizacionih barona (nema Boga, nema brata, nema crkve a ni Partije) završilo se potvrdom gospodstva Imperije nad prostorom i vremenom Savinog naroda.
U oskudici viših ciljeva situacionoj eliti ostalo je da usavršava postmoderni danak u krvi. Još u vreme SFRJ elita je razvila trgovinu ljudima organizovanjem izvoza majstora i inženjera da bi lakše kontrolisala socijalne i političke pokrete i ubirala pohvale zapadnog sveta popunom demografske jame evropskih država. Posle 2000. situaciona elita istovremeno izvozi radnu snagu iz Srbije u EU i rentira tržište od šest miliona stanovnika a nedostatak radnika popunjava uvozom „jeftinije radne snage“ od izvezene. U svojoj ludosti upustila se u ortakluk s Imperijom koja satire preostale evropske hrišćane prebacivanjem agrarnog stanovništva iz Azije i Afrike u evropska visokotehnološka društva. Situaciona elita aktivno upravlja masama, promenom verskog, etničkog i socijalnog sastava stanovništva ne razmišljajući o bezbednosti uverena da je napravila dobar posao. Da je umela počinila bi i veću ludost!
Udaljeni od tranzicije posle svih strasti koje je proizvela uviđamo da u oslabljenom društvu ima sve manje ljudi širokih pogleda, znalaca ratne veštine, matematike, fizike, muzikologije, lingvistike, bogoslovlja a sve više veštih menadžera prodaje (trgovac), stručnjaka za reklame, psihologa sl. Pacovskom privatizacijom zatvoreni su kanali socijalne pokretljivosti i osujećeno usavršavanje obdarenih talentima, kandidatima za elitu. Zacemetiran je poredak nesuverenih naroda Evroazije.
Dinastija
Neutemeljenost situacione elite još je očevidnija ako je uporedimo s evropskim plemstvom. Nekoliko stoleća posle gubitka srednjevekovne države i posle stradanja plemstva (Kosovska bitka) Srbi su iznedrili tri dinastije: Obrenoviće, Karađorđeviće i Petroviće. Prva je istrebljena početkom HH stoleća a članovima porodice Karađorđević zabranjen je povratak u Jugoslaviju posle Drugog svetskog rata. Po povratku u otadžbinu krajem HH stoleća Karađorđevići nisu uspeli da se približe Srbiji. Međusobna udaljenost se očituje na razne načine ali je raskorak na polju jezika znakovit budući da je u osnovi identiteta čoveka i svedočanstvo povezanosti elite i naroda. Kroz istoriju bivale su elite koje ne koriste jezik naroda iz koga potiču kao na primer rusko i flandrijsko plemstvo oslonjeno uglavnom na francuski. Odlučno begstvo od sopstva pokazuju ekonomski emigranti koju su odrasli u SFRJ i napustili je 1960-2000. a čija deca uglavnom ne govore srpski.[1]
Sklapanje brakova moglo bi da učrvrsti veze članova dinastije Karađorđević i Srbije. Otežica je što su mogući supružnici listom iz srednje klase, dve ili tri generacije udaljeni od SPC, formirani u antimonarhističkom i antidinastičkom duhu. Obrazovanje su sticali u elitnim školama koje su decenijama ideološka sinapsa tzv. prve i druge Srbije (napr. škola Ribnikar, Vračar) i čuvari vatre Građanskog rata, glavnog mehanizma zaštite tekovina Revolucije. Dakle, Karađorđevići stoje pred naprednom i priprostom Femom (komifo, mikofo) koja ne želi da njena deca (budući prinčevi) zadrže vezu sa zatucanim narodom znajući da je engleski jezik linguafranca a ne srpski.
Ali ostrvski rođaci Karađorđevića suočeni s različitim izazovima i krizama uspevali su da se približe podanicima i da posle ozbiljnog filtriranja odaberu najbolje pojedince i uključe ih u svoje redove. Oduvek je engleska elita svoj kastinski sistem umela da učini privlačnim i on je strancima izgledao otvoren, proziran, bez tvrdih granica. Mada u opadanju ostvrske elite i danas prednjače nad kontinentalnim. Neprekidno ispituje stvarnost, neumorno pregovaraju s različitim grupama, učestvuju u nagodbama i podeli kolosalnih troškova vlasti, dok se kontinentalni konkurenti radije drže privilegija.
Brend i znak
Kvalitet određene elite najlakše je oceniti na osnovu njenog odnosa prema simbolima i znamenjima. Reklama i brend su glavno sredstvo za prenos i utvrđivanje mitologije potrošačkog društva i veliko dostignuće evroatlantskih elita. U informativnom polju jednako su važni kao i crkvena umetnost zasnovana na dubokim izvorištima duha. Brend i reklama sakralizuju plodove tržišne utakmice i stoje naspram freske koja svedoči zidarsku i umetničku veštinu da duhovnu harmoniju srpske vlastele opiše slikom.
Ako obratimo pažnju na upotrebu jezika i pisma u svakodnevnom životu, netu i reklamama, na brendove obuće i odeće (posebno dečje), muziku u kafićima i jelovnike u restoranima u Srbiji teško da možemo da zaključimo da smo u zemlji Karađorđa, Marka Miljanova, kneza Lazara, Despota Stefana. Nije ni čudo jer su refreni iz popularne muzike u vreme SFRJ („uzmi sve što ti život pruža“; „za ideale ginu budale“ i sl.) neosetno menjali ćud i običaje ljudi. No, bilo je i drugačije simbolike. Modni kreator A. Joksimović pri dizajniranju je vešto spajao tradiciju i sakralno s novim koristeći istorijske motive i ornamentaciju manastirskih frizova Gračanice i Dečana (na primer kolekcije Simonida 1967, Vitraž, 1968, Prokleta Jerina, 1969.).
U stvari, u kasnom socijalizmu pravoslavlje je napuštano više nego u vreme fizičkog nasilja nad SPC odmah posle Drugog svetskog rata. Bilo je potrebno vreme da bi promene običaja i naravi koje su zgotovile modernizacija i Jugoslovenska revolucija prihvatio ljudski duh i onda im se prepustio i potvrdio novim jezikom i znamenjima.
Poverenje
Osim simbola i brendova postoji još jedno važno pitanje koje uspešna elita mora da reši da bi učvrstila svoj položaj. Glavni oslonac nosilaca vlasti je poverenje koje uživa u narodu. Narod veruje vlasti dok ima poverenje, ali ako ga izgubi čim dođe na dnevni red neko krupno pitanje vlada lako pada. Bez poverenja ruše se državna i društvena konstrukcija, potom i zajednica. Otuda pred političarima i elitnim grupama stoji večito pitanje: ako je svaka vlast privremena šta može da učini predsednik/premijer koji se bira na četiri godine? Prva godina mu prođe u upoznavanju, potom kreće u akciju ali već u trećoj razmišlja o novom mandatu. Svaka privremena vlast (demokratska) nesposobna je da zaustavi anarhiju pošto se plaši primene nasilja i otuda propada zajedno s državom koju vodi. Samo suvereni narodi (države) imaju trajnu vlast sastavljenu od odličnika.
Da li neverujući čovek (bez visokih ciljeva) može da ima poverenje u bilo kog predsednika taman on bio svetac ili da zaštiti državu ili svoj mali kolektiv?
Pobune i obojene revolucije iznova pokreću pitanje poverenja naroda u vlast i njene sposobnosti da zaštiti državu. Da li neverujući čovek (bez visokih ciljeva) može da ima poverenje u bilo kog predsednika taman on bio svetac ili da zaštiti državu ili svoj mali kolektiv? Svuda u Evropi inteligencija (avangarda srednje klase) ispoveda nepoverenje prema vlasti jer smatra da nema na koga da se ugleda. Ne možemo da ne zapazimo zanimljivu pojavu da se čak i u opadajućoj Americi još uvek mogu sresti političari koji se barem na rečima zalažu za biblijske vrednosti. Istovremeno među srpskim, ukrajinskim ili ruskim generalima i političarima o poverenju zasnovanom na veri nema govora.
Manastir Srbija
Napuštajući industrijski kapitalizam i spremajući se za digitalno društvo pod snažnim smo utiskom sudbine koja je snašla Srbe i Ruse u HH stoleću. Jasno uviđamo da narodi u kojima srednja klasa prigrabi duhovnu vlast ne stižu daleko. Kud može da ih odvede elita smeštena na dnu svetske lestvice odlučivanja lišena svoje slike budućnosti i neupućena u tuđe?
U digitalnoj epohi nazire se nekoliko zona razvoja i nepregledan prostor između njih ispunjen varvarima bez vere, znamenja i znanja pod rukovodstvom situacionih elita. Odgovor na opadanje duhovnog, političkog i privrednog života Srba i oduzimanje prava na upravljanje vremenom i prostorom može dati nova Raška škola. Na liniji horizonta naziremo uzbudljiv poduhvat svetosavskog duha Manastir Srbija, najveći u poslednjih 300 godina. Obnova pismenosti i duhovnosti u Manasiji otvara nove vidike i prilike budući da je SPC bila sa nama u svim vremenima. Tek u crkvi vera daje ljudima zaštitu od nesigurnosti i straha pred smrću i pruža nadu u srećnu budućnost (vaskrsenje) pošto život poima mimo svake logike (razuma) oslonjena na uzvišeni autoritet. Crkva verujućem daje visoke ciljeve a čoveka čini boljim.
Mi smo spaseni u nadi (Rim, 8.24). Jer se nadom spasosmo. A nada koja se vidi nije nada. Jer kad ko vidi nešto, kako i da se nada?
autor:Slavoljub Lekić
